detalj slike: KRK Art dizajn

Intervju: Ljiljana Pešikan Ljuštanović

Ljiljana Pešikan Ljuštanović, univerzitetska profesorka i istoričarka srpske i drugih južnoslovenskih književnosti, na čelu je tima koji je uredio prvi tom Leksikona pisaca srpske književnosti u izdanju Matice srpske. Ovo kapitalno delo samo je vesnik intezivnog posla koji očekuje naučnike, urednike i saradnike. To je poduhvat vredan pažnje i od izuzetnog je značaja za našu kulturu i buduće generacije.

Profesorka Pešikan Ljuštanović je priznata teoretičarka, autorka mnogih monografija i knjiga. Dobitnica je nagrade Vukove zadužbine, nagrade Sima Cucić, Sterijine nagrade za teatrologiju Jovan Hristić i drugih. Ove godine ovenčana je priznanjem Zlatna knjiga Biblioteke Matice srpske.

Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић

Branka Selaković, KR Kordun, Beograd, 20.05.2022.

Nedavno je objavljen prvi tom Leksikona pisaca srpske književnosti. Koliko je takav poduhvat značajan za našu kulturu i nasleđe?

Mislim da je kapitalan, i to ne zato što precenjujem naš dosad obavljeni posao već zbog velikog značaja koji nacionalna leksikografija uopšte ima za srpsku kulturu. Postoji praznina u srpskoj leksikografiji, koju bi trebalo popuniti što pre. Iluzorna su, a lično verujem i štetna stanovišta po kojima „sve postoji na Internetu“, pa se time bitno smanjuje potreba za institucionalnim leksikografskim radom. Naprotiv, ozbiljna leksikografija, što proverenija, što preciznija, što tačnija, može uspostaviti nužnu protivtežu sve prisutnijem izmišljanju tradicije, bez obzira na to je li ono ideološki motivisano (nacionalistički ili globalistički, svejedno) ili je, prosto, posledica one lenjosti i komocije, koje nekad učine da triput prepisana greška ili propust ponavljanjem steknu status istine. Za našu kulturu i za ono što ćemo kao nasleđe ostaviti dragocena je – u to čvrsto verujem – leksikografska delatnost Matice srpske: pre svega Srpski biografski rečnik, Srpska enciklopedija, bibliografije... Novi leksikografski poduhvati, kakav je Leksikon pisaca srpske književnosti ili Šahovska enciklopedija, koja se upravo priprema za štampu, dodatno osmišljavaju i zaokružuju tu leksikografsku delatnost Matice. Upravo Matica (u saradnji sa SANU i univerzitetima) mogla bi postati temeljni nacionalni leksikografski centar. Jer, ne treba zaboraviti da veliki izdavači imaju i svoje parcijalne interese, svoje autore, svoju tržišnu logiku, a ozbiljni leksikografski poduhvati moraju biti rukovođeni prevashodno naučnim, koliko je god to moguće objektivnim kriterijumima i opštim interesom.

Da li je bilo zahtevno i koliko je vremena Vama i Vašim saradnicima bilo potrebno da prikupite sve podatke?

To prikupljanje stalno traje. Uvek postoji rizik da se neko ime previdi i propusti. U radu koristimo bibliografske i leksikografske publikacije, istorije i preglede književnosti, naučne i stručne časopise, bibliografske sveske i bibliografije, i ne samo to. Prešlo mi je, recimo, u naviku da kada na društvenim mrežama ili u štampi ili na televiziji sretnem ime koje ne znam da ga zapišem, kako bih proverila ide li u leksikon ili ne. Takođe, neprestano tragamo za pouzdanim saradnicima. Leksikon, možda nauštrb zvučnosti, najviše angažuje mlade saradnicike: mastere, polaznike doktorskih studija, mlade doktore i naučne saradnike i čini mi se da je dobitna kombinacija njihovo povezivanje sa zrelim naučnicima, piscima, iskusnim bibliografima i leksikografima, kakav je, recimo, Milan J. Bogavac, istoričar umetnosti, naš najstariji saradnik (93 godine) i jedan od najagilnijih.

Često se desi da me sami pisci pitaju šta bi trebalo da urade da ne bi bili izostavljeni iz Leksikona, verovatno zbog iskustva s raznim „ko je ko publikacijama“, koje uslovljavaju objavljivanje odrednice pretplatom na knjigu. U našem leksikonu nije tako. Kada je o savremenim piscima reč, moraju imati objavljenu knjigu i neku vrstu kritičkog odziva. To se „u hodu“ prilagođava, ali onome ko ima uslove nije potrebna nikakva „veza“ da uđe u Leksikon pisaca srpske književnosti. Azbučnici se rade uz pomoć i saradnju urednika i uređivačkog odbora Leksikona, s tim što je taj uređivački odbor 2017. proširen kako bi obuhvatio urednike visokog ugleda sa što šireg područja srpske kulture. U azbučnik ulaze pisci iz regiona i dijaspore koji pripadaju srpskoj kulturi, bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Ako ne grešim ovaj projekat je započet 1972. godine, ali je prekinut. Koliko ste ranije obrađenog materijala mogli da iskoristite?

Leksikon jugoslovenske književnosti pokrenut je 1960, ogledna sveska objavljena je 1962. godine, a četiri sveske objavljene su 1972, A–Dž; 1979, Đ–J; 1987, K–LJ; 1997, M–Nj. Uredio ih je Živojin Boškov. Krajem devedesetih, u času objavljivanja četvrtog toma Leksikona pisaca Jugoslavije, ovaj projekat je već bio zapao u stanje nerazrešive liminalnosti. Jugoslavija kao državna zajednica nastavila je da u izvesnom vidu živi do 2003, ali državni i kulturni koncept na kome se ovaj leksikon zasnivao, u času objavljivanja njegove poslednje sveske, više nije postojao. Suštinski istorijski i kulturni lomovi, koje su se zbili od 1990. na ovamo, morali su biti uzeti u obzir.

Između protivrečnih potreba da se očuva ono što je nezaobilazna vrednost, a da se, pritom, izbegne koncept koji bi sugerisao osobeni istorijski autizam, i potrebe da se projekat na neki način okonča, otvarajući time prostor za nove poduhvate ove vrste – Leksikon je dospeo u stanje produžene hibernacije, iz koje ga je sve teže bilo izvući i revitalizovati. Ovo je dovelo do toga da je na sednici Upravnog odbora Matice srpske, održanoj 7. jula 2008. godine, doneta jednoglasna odluka da se Leksikon pisaca Jugoslavije „stavi na mirovanje“ dok se ne obrazuju sva radna tela: novi Redakcioni i Uređivački odbor, izabere novi urednik i sačini nova koncepcija. Tokom 2009. godine, izabran je novi Redakcioni i Uređivački odbor Leksikona, nova glavna urednica, a imenovani su i redaktor i sekretar redakcije. Na prvoj sednici novog Redakcionog i Uređivačkog odbora Leksikona, održanoj u aprilu 2009. godine, jednoglasno je prihvaćen predlog (koji su potom usvojili i Leksikografski odbor i Upravni odbor Matice srpke) da se postojeća građa uredi i publikuje kao Građa za leksikon pisaca Jugoslavije, u postojećem obimu i latinicom, te da ovo bude prvi korak u pripremanju terena za pokretanje novog projekta Leksikona pisaca srpske književnosti. Građa na slovo O (i prateći registri istorija književnosti, periodike, skraćenica) prečišćena je, dopunjena i priređena i objavljena 2010. godine, kao prvi konkretan rezultat nakon gotovo četrnaestogodišnje pauze, a građa na slovo P – 2014.

Od 2015. do 2020. realizovana je prva sveska Leksikona pisaca srpske književnosti. Može se učiniti da je to sporo, ali trebalo je da se stekne niz okolnosti, duhovnih i materijalnih. Čitav niz polazišta morao je biti preosmišljen: leksikon, recimo, više nije mogao nastaviti da izlazi kao do tada latiničnim pismom (latinica je, naravno, zadržana svuda gde je bibliografski uzusi nameću), više nije mogao da obuhvata nekadašnje jugoslovenske pisce, sada žitelje različitih država i pripadnike različitih nacionalnih književnosti. Ma koliko bi novi regionalni poduhvat te vrste bio dragocen za sve, od njegovog možebitnog pokretanja nas deli mnogo dogovora i kompromisa, koji su zasad vrlo neizvesni ili čak izvesno nemogući. Ukoliko bi se ponovo zasnovao ovakav regionalni leksikon bi bio izuzetno složen za realizaciju u svim aspektima, od jezka i pisma nadalje.

S druge strane, nastavljati, eventualno, u neizmenjenom vidu koncept Leksikona pisaca Jugoslavije, značilo bi i svojevrsni istorijski autizam i ukazivalo bi na nesposobnost Matice srpske kao institucije, pa i srpske kulture uopšte, da se suoče s istorijskim promenama koje su se odigrale. Kada je izašla četvrta sveska Leksikonapisaca Jugoslavije, to je u hrvatkoj štampi dočekano kao „poslednji čin književne jugonostalgije“, „arheološki ostatak duhovnosti jedne nestale zemlje, (...) spremnik njezinih zabluda, groblje jedne ideje prema kojoj su u toj zemlji svi znali da postoje nacionalne književnosti, ali su se (...) pravili da to ne znaju“ (Slobodan Prosperov Novak, „Leksikon književne jugonostalgije...“, Globus, 7. 4. 2000, 70–77), iako je, paradoksalno, isti autor priznao da je reč o „najboljem objavljenom leksikonu hrvatske književnosti“. „Pȃs svakoji svoje breme nosi“ – nostalgija ne menja istoriju.

Trebalo bi, dakle, da ovaj naš novi leksikon, nakon dvodecenijske pauze, zameni projekat Leksikon pisaca Jugoslavije, na čijim osnovama je koncipiran, delimično ih prihvatajući, ali, većim delom, bitno ih preoblikujući. U istorijskim lomovima kroz koje smo prošli i kroz koje još uvek prolazimo ispostavilo se i to da književni leksikon srpske kulture ne može nastati bez radikalne, ponekad bolne promene koncepcije.

Da li su u Leksikonu i autori/ke koji pripadaju nacionalnim manjinama, a svojim delima su ostavili trag u našoj književnosti?

Naravno. U Leksikon pisaca srpske književnosti ulaze i pripadnici drugih nacija koji u celini ili delom pripadaju tradicijskom nizu srpske književnosti od njenih početaka do 21. veka. Do toga nam je izuzetno stalo i pokušavamo da to realizujemo u što većoj meri, mada to nije uvek lako.

S obzirom na to da izučavate južnoslovenski i balkanski književni folklor, možete li da ocenite koliko je nasleđe ovih prostora prisutno u savremenoj književnosti?

Mnogo više no što smo toga svesni. Ne samo folklorno već, recimo, nasleđe srednjovekovne književnosti ili građanske kulture 18. veka, bez kojeg, na primer, ne možemo ozbiljno i produbljeno shvatiti Crnjanskog. Srpska književnost ima za sobom desetovekovno trajanje na širokom prostoru. Njen tradicijski tok se u tih deset vekova trajanja oblikovao i modifikovao sa svakim novim značajnim delom, sa svakim novim žanrom i sa nezaobilaznom istorijom čitanja, koja suštinski modifikuje naše opažanje tradicijskih tokova nacionalne književnosti. Da bi se očuvalo to „dugo pamćenje“ vlastitog jezika i kulture, da bi dobilo novi impuls trajanja, a, istovremeno, da bi funkcionisalo u našem vremenu kao živo, dinamično, podsticajno duhovno tkanje, moramo biti sposobni da čujemo taj glas predaka. Jer on je tu i čuti ga i spoznati jeste vid dragocenog ucelovljenja tradicijskog niza srpske književnosti. A taj je tradicijski niz prečesto sagledavan u isključivim kontrapunktima, često i sa naglašenim zahtevom da se put ka boljem, napredak (bez obzira kuda on vodi, ka utopijskoj budućnosti ili nazad u zlatnu prošlost) obezbedi odbacivanjem balasta prošlosti (ili budućnosti). Smatram duboko štetnim svaki zahtev da se, zbog nekog velikog cilja (ma koliko se on čini poželjnim), „prevaziđu“, bilo „bolesni crkveni romantizam“, bilo „ratnohuškački“ guslari, zajedno sa njihovim davno prevaziđenim „neevropskim“ instrumentom, bilo anacionalni i bezbožni individualsti, avangardisti i mondijalisti. Kultura koja ne može da podnese dvojstvo, pa i mnogostrukost, nema perspektivu.

Razumeju li novi naraštaji mitove i legende koje baštinimo?

To nije i ne može biti neko urođeno razumevanje. Ono se mora negovati. Jezik kulture se uči. Izuzetno je važno za sve učesnike i baštinike jedne kulture da osveste prirodu mitskog mišljenja kako bi ga mogli razumeti. Marija Kleut, moja mentorka, je svojevremno u polemici sa nemačkim slavistom Rajnhardom Lauerom (Srpski mit: opasan i dvosmislen?) pokazala da nije opravdana vrednosna isključivost ni negativna, ni pozitivna.

Љиљана Пешикан-Љуштановић у друштву са књижевницима Радованом Влаховићем и Милијаном Деспотовићем

Termin mit ovde ne koristim u onom smislu u kome je, verovatno, najšire prihvaćen: „sveta priča” o bogovima i herojima, kosmogonijska, etiološka ili eshatološka, već pre kao odrednicu koja objedinjava verovanja i predstave takozvane „niže”, „narodne”, „folklorne” mitologije, onog sistema verovanja koji je nastajao u dugom periodu i menjajući se, i čuvajući drevne predstave. Dakle, reč je o verovanjima prevashodno vezanim za mitsko, shvaćeno kao specifičan odnos prema svetu, koji karakteriše arhaične kulture i arhaične kulturne slojeve, ali u izvesnim vidovima egzistira do danas. Čulno-konkretna forma; zasnovanost na sistemu binarnih opozicija koje određuju prostorne, vremenske, socijalne i druge karakteristike; logička difuznost (neraščlanjenost mišljenja od emocionalne i afektivne sfere, subjekta i objekta, predmeta i znaka, stvari i reči, bića i imena, početka i principa); etiologizam (o prirodi bića, predmeta ili o ustrojstvu sveta kazuje se kroz priču o nastanku); očovečenje prirode i kosmosa, otelovljenje kosmičkih sila, pojava i fragmenata kosmosa u konkretno-čulnim i oduhovljenim likovima nisu danas manje prisutni nego nekad. Pogotvo kada je reč o poetskom izrazu.

Čvrsto verujem da su u pravu Lotman i Uspenski, koji ne posmatraju mit kao nešto istorijski udaljeno već polaze od onog semiotičkog modela po kome i sinhronijski i u dijahronijski gledano logičko-naučno i mitsko predstavljaju ravnopravne sfere našeg mišljenja, među kojima neku srednju zonu zauzima poetsko mišljenje. Koliko mladi to razumeju? Rekla bih da to zavisi od škole, uticaja, saznanja koja stiču. Ne bi trebalo zaboraviti da čitav jedan segment masovne kulture filma i stripa, pa i žanr epske fantastike počiva ako ne na mitu, a ono na jeziku mita. Tako gledano, rekla bih da mogu razumeti ako dobiju pravu priliku za to.

Brinemo li o srpskom jeziku i kakvim ophođenjem ga možemo sačuvati?

Najkraće rečeno – ne. Recimo, malo ko zna, ili ozbiljnije obraća pažnju na to da su na nivou predškolskih ustanova, usvajanjem novog modela rada, umnogome prognani književnost za decu, pa i sistematsko negovanje razvoja govora. Jezik se mora učiti, a ideja da sve mora da se nauči uzgred i kroz igru nije dobra. Nivo pismenosti po školama (ne samo kod učenika) drastično pada, kao i nivo pismenosti po medijima. Mislim da je više štetan nego koristan ovaj „akcijaški“ manir da se ljubav prema maternjem jeziku i pismenost razvijaju parolama. Jezik se mora vratiti na sve nivoe školovanja.

Što se mene tiče, uvela bih elementarnu pismenost kao prvu stepenicu za sve vaspitačke i nastavničke licence (ne samo za nastavnike jezika, za sve). Na nivouu države (recimo u Institutu za srpski jezik) okupila bih tim stručnjaka – lingvista, pedagoga, metodičara – i napravila jezičke priručnike za sve nivoe školovanja, ne komplikovane akademske studije već jednostavne priručnike koji prvo raščišćavaju osnovne stvari. Uvela bih pismenost kao obaveznu na sve fakultete i, na velika vrata, ponovo instuituciju lektora i jezičkih redaktora u izdavačkim i medijskim kućama, u novinama i časopisima i otvorila bih mogućnost stručne specijalizacije za ta zvanja. I, ne šalim se, uvela bih sankcije na društvenim mrežama i u novinama za one koji pišu ne sastavljeno s glagolom, ili koriste oblike mi bi, vi bi...

PODELITE OVAJ TEKST NA: