детаљ слике: КРК Арт дизајн

Интервју: Љиљана Пешикан Љуштановић

Љиљана Пешикан Љуштановић, универзитетска професорка и историчарка српске и других јужнословенских књижевности, на челу је тима који је уредио први том Лексикона писаца српске књижевности у издању Матице српске. Ово капитално дело само је весник интезивног посла који очекује научнике, уреднике и сараднике. То је подухват вредан пажње и од изузетног је значаја за нашу културу и будуће генерације.

Професорка Пешикан Љуштановић је призната теоретичарка, ауторка многих монографија и књига. Добитница је награде Вукове задужбине, награде Сима Цуцић, Стеријине награде за театрологију Јован Христић и других. Ове године овенчана је признањем Златна књига Библиотеке Матице српске.

Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић

Бранка Селаковић, КР Кордун, Београд, 20.05.2022.

Недавно је објављен први том Лексикона писаца српске књижевности. Колико је такав подухват значајан за нашу културу и наслеђе?

Мислим да је капиталан, и то не зато што прецењујем наш досад обављени посао већ због великог значаја који национална лексикографија уопште има за српску културу. Постоји празнина у српској лексикографији, коју би требало попунити што пре. Илузорна су, а лично верујем и штетна становишта по којима „све постоји на Интернету“, па се тиме битно смањује потреба за институционалним лексикографским радом. Напротив, озбиљна лексикографија, што проверенија, што прецизнија, што тачнија, може успоставити нужну противтежу све присутнијем измишљању традиције, без обзира на то је ли оно идеолошки мотивисано (националистички или глобалистички, свеједно) или је, просто, последица оне лењости и комоције, које некад учине да трипут преписана грешка или пропуст понављањем стекну статус истине. За нашу културу и за оно што ћемо као наслеђе оставити драгоцена је – у то чврсто верујем – лексикографска делатност Матице српске: пре свега Српски биографски речник, Српска енциклопедија, библиографије... Нови лексикографски подухвати, какав је Лексикон писаца српске књижевности или Шаховска енциклопедија, која се управо припрема за штампу, додатно осмишљавају и заокружују ту лексикографску делатност Матице. Управо Матица (у сарадњи са САНУ и универзитетима) могла би постати темељни национални лексикографски центар. Јер, не треба заборавити да велики издавачи имају и своје парцијалне интересе, своје ауторе, своју тржишну логику, а озбиљни лексикографски подухвати морају бити руковођени превасходно научним, колико је год то могуће објективним критеријумима и општим интересом.

Да ли је било захтевно и колико је времена Вама и Вашим сарадницима било потребно да прикупите све податке?

То прикупљање стално траје. Увек постоји ризик да се неко име превиди и пропусти. У раду користимо библиографске и лексикографске публикације, историје и прегледе књижевности, научне и стручне часописе, библиографске свеске и библиографије, и не само то. Прешло ми је, рецимо, у навику да када на друштвеним мрежама или у штампи или на телевизији сретнем име које не знам да га запишем, како бих проверила иде ли у лексикон или не. Такође, непрестано трагамо за поузданим сарадницима. Лексикон, можда науштрб звучности, највише ангажује младе сарадницике: мастере, полазнике докторских студија, младе докторе и научне сараднике и чини ми се да је добитна комбинација њихово повезивање са зрелим научницима, писцима, искусним библиографима и лексикографима, какав је, рецимо, Милан Ј. Богавац, историчар уметности, наш најстарији сарадник (93 године) и један од најагилнијих.

Често се деси да ме сами писци питају шта би требало да ураде да не би били изостављени из Лексикона, вероватно због искуства с разним „ко је ко публикацијама“, које условљавају објављивање одреднице претплатом на књигу. У нашем лексикону није тако. Када је о савременим писцима реч, морају имати објављену књигу и неку врсту критичког одзива. То се „у ходу“ прилагођава, али ономе ко има услове није потребна никаква „веза“ да уђе у Лексикон писаца српске књижевности. Азбучници се раде уз помоћ и сарадњу уредника и уређивачког одбора Лексикона, с тим што је тај уређивачки одбор 2017. проширен како би обухватио уреднике високог угледа са што ширег подручја српске културе. У азбучник улазе писци из региона и дијаспоре који припадају српској култури, без обзира на националну припадност.

Ако не грешим овај пројекат је започет 1972. године, али је прекинут. Колико сте раније обрађеног материјала могли да искористите?

Лексикон југословенске књижевности покренут је 1960, огледна свеска објављена је 1962. године, а четири свеске објављене су 1972, А–Dž; 1979, Đ–J; 1987, K–LJ; 1997, M–Nj. Уредио их је Живојин Бошков. Крајем деведесетих, у часу објављивања четвртог тома Лексикона писаца Југославије, овај пројекат је већ био запао у стање неразрешиве лиминалности. Југославија као државна заједница наставила је да у извесном виду живи до 2003, али државни и културни концепт на коме се овај лексикон заснивао, у часу објављивања његове последње свеске, више није постојао. Суштински историјски и културни ломови, које су се збили од 1990. на овамо, морали су бити узети у обзир.

Између противречних потреба да се очува оно што је незаобилазна вредност, а да се, притом, избегне концепт који би сугерисао особени историјски аутизам, и потребе да се пројекат на неки начин оконча, отварајући тиме простор за нове подухвате ове врсте – Лексикон је доспео у стање продужене хибернације, из које га је све теже било извући и ревитализовати. Ово је довело до тога да је на седници Управног одбора Матице српске, одржаној 7. јула 2008. године, донета једногласна одлука да се Лексикон писаца Југославије „стави на мировање“ док се не образују сва радна тела: нови Редакциони и Уређивачки одбор, изабере нови уредник и сачини нова концепција. Током 2009. године, изабран је нови Редакциони и Уређивачки одбор Лексикона, нова главна уредница, а именовани су и редактор и секретар редакције. На првој седници новог Редакционог и Уређивачког одбора Лексикона, одржаној у априлу 2009. године, једногласно је прихваћен предлог (који су потом усвојили и Лексикографски одбор и Управни одбор Матице српке) да се постојећа грађа уреди и публикује као Грађа за лексикон писаца Југославије, у постојећем обиму и латиницом, те да ово буде први корак у припремању терена за покретање новог пројекта Лексикона писаца српске књижевности. Грађа на слово О (и пратећи регистри историја књижевности, периодике, скраћеница) пречишћена је, допуњена и приређена и објављена 2010. године, као први конкретан резултат након готово четрнаестогодишње паузе, а грађа на слово П – 2014.

Од 2015. до 2020. реализована је прва свеска Лексикона писаца српске књижевности. Може се учинити да је то споро, али требало је да се стекне низ околности, духовних и материјалних. Читав низ полазишта морао је бити преосмишљен: лексикон, рецимо, више није могао наставити да излази као до тада латиничним писмом (латиница је, наравно, задржана свуда где је библиографски узуси намећу), више није могао да обухвата некадашње југословенске писце, сада житеље различитих држава и припаднике различитих националних књижевности. Ма колико би нови регионални подухват те врсте био драгоцен за све, од његовог можебитног покретања нас дели много договора и компромиса, који су засад врло неизвесни или чак извесно немогући. Уколико би се поново засновао овакав регионални лексикон би био изузетно сложен за реализацију у свим аспектима, од језка и писма надаље.

С друге стране, настављати, евентуално, у неизмењеном виду концепт Лексикона писаца Југославије, значило би и својеврсни историјски аутизам и указивало би на неспособност Матице српске као институције, па и српске културе уопште, да се суоче с историјским променама које су се одиграле. Када је изашла четврта свеска Лексиконаписаца Југославије, то је у хрваткој штампи дочекано као „последњи чин књижевне југоносталгије“, „археолошки остатак духовности једне нестале земље, (...) спремник њезиних заблуда, гробље једне идеје према којој су у тој земљи сви знали да постоје националне књижевности, али су се (...) правили да то не знају“ (Слободан Просперов Новак, „Лексикон књижевне југоносталгије...“, Глобус, 7. 4. 2000, 70–77), иако је, парадоксално, исти аутор признао да је реч о „најбољем објављеном лексикону хрватске књижевности“. „Пȃс свакоји своје бреме носи“ – носталгија не мења историју.

Требало би, дакле, да овај наш нови лексикон, након дводеценијске паузе, замени пројекат Лексикон писаца Југославије, на чијим основама је конципиран, делимично их прихватајући, али, већим делом, битно их преобликујући. У историјским ломовима кроз које смо прошли и кроз које још увек пролазимо испоставило се и то да књижевни лексикон српске културе не може настати без радикалне, понекад болне промене концепције.

Да ли су у Лексикону и аутори/ке који припадају националним мањинама, а својим делима су оставили траг у нашој књижевности?

Наравно. У Лексикон писаца српске књижевности улазе и припадници других нација који у целини или делом припадају традицијском низу српске књижевности од њених почетака до 21. века. До тога нам је изузетно стало и покушавамо да то реализујемо у што већој мери, мада то није увек лако.

С обзиром на то да изучавате јужнословенски и балкански књижевни фолклор, можете ли да оцените колико је наслеђе ових простора присутно у савременој књижевности?

Много више но што смо тога свесни. Не само фолклорно већ, рецимо, наслеђе средњовековне књижевности или грађанске културе 18. века, без којег, на пример, не можемо озбиљно и продубљено схватити Црњанског. Српска књижевност има за собом десетовековно трајање на широком простору. Њен традицијски ток се у тих десет векова трајања обликовао и модификовао са сваким новим значајним делом, са сваким новим жанром и са незаобилазном историјом читања, која суштински модификује наше опажање традицијских токова националне књижевности. Да би се очувало то „дуго памћење“ властитог језика и културе, да би добило нови импулс трајања, а, истовремено, да би функционисало у нашем времену као живо, динамично, подстицајно духовно ткање, морамо бити способни да чујемо тај глас предака. Јер он је ту и чути га и спознати јесте вид драгоценог уцеловљења традицијског низа српске књижевности. А тај је традицијски низ пречесто сагледаван у искључивим контрапунктима, често и са наглашеним захтевом да се пут ка бољем, напредак (без обзира куда он води, ка утопијској будућности или назад у златну прошлост) обезбеди одбацивањем баласта прошлости (или будућности). Сматрам дубоко штетним сваки захтев да се, због неког великог циља (ма колико се он чини пожељним), „превазиђу“, било „болесни црквени романтизам“, било „ратнохушкачки“ гуслари, заједно са њиховим давно превазиђеним „неевропским“ инструментом, било анационални и безбожни индивидуалсти, авангардисти и мондијалисти. Култура која не може да поднесе двојство, па и многострукост, нема перспективу.

Разумеју ли нови нараштаји митове и легенде које баштинимо?

То није и не може бити неко урођено разумевање. Оно се мора неговати. Језик културе се учи. Изузетно је важно за све учеснике и баштинике једне културе да освесте природу митског мишљења како би га могли разумети. Марија Клеут, моја менторка, је својевремно у полемици са немачким славистом Рајнхардом Лауером (Српски мит: опасан и двосмислен?) показала да није оправдана вредносна искључивост ни негативна, ни позитивна.

Љиљана Пешикан-Љуштановић у друштву са књижевницима Радованом Влаховићем и Милијаном Деспотовићем

Тeрмин мит oвдe нe кoристим у oнoм смислу у кoмe je, вeрoвaтнo, нajширe прихвaћeн: „свeтa причa” o бoгoвимa и хeрojимa, кoсмoгoниjскa, eтиoлoшкa или eсхaтoлoшкa, вeћ прe кao oдрeдницу кoja oбjeдињaвa вeрoвaњa и прeдстaвe такозване „нижe”, „нaрoднe”, „фoлклoрнe” митoлoгиje, oнoг систeмa вeрoвaњa кojи je настајао у дугом периоду и мењајући се, и чувајући древне представе. Дaклe, рeч je o вeрoвaњимa прeвaсхoднo вeзaним зa митскo, схвaћeнo кao спeцифичaн oднoс прeмa свeту, кojи кaрaктeришe aрхaичнe културe и aрхaичнe културнe слojeвe, aли у извeсним видoвимa eгзистирa дo дaнaс. Чулнo-кoнкрeтнa фoрмa; зaснoвaнoст нa систeму бинaрних oпoзициja кoje oдрeђуjу прoстoрнe, врeмeнскe, сoциjaлнe и другe кaрaктeристикe; лoгичкa дифузнoст (нeрaшчлaњeнoст мишљeњa oд eмoциoнaлнe и aфeктивнe сфeрe, субjeктa и oбjeктa, прeдмeтa и знaкa, ствaри и рeчи, бићa и имeнa, пoчeткa и принципa); eтиoлoгизaм (o прирoди бићa, прeдмeтa или o устрojству свeтa кaзуje сe крoз причу o нaстaнку); oчoвeчeњe прирoдe и кoсмoсa, oтeлoвљeњe кoсмичких силa, пojaвa и фрaгмeнaтa кoсмoсa у кoнкрeтнo-чулним и oдухoвљeним ликoвимa нису данас мање присутни него некад. Поготво када је реч о поетском изразу.

Чврсто верујем да су у праву Лотман и Успенски, који не посматрају мит као нешто историјски удаљено већ полазе од оног семиотичког модела по коме и синхронијски и у дијахронијски гледано логичко-научно и митско представљају равноправне сфере нашег мишљења, међу којима неку средњу зону заузима поетско мишљење. Колико млади то разумеју? Рекла бих да то зависи од школе, утицаја, сазнања која стичу. Не би требало заборавити да читав један сегмент масовне културе филма и стрипа, па и жанр епске фантастике почива ако не на миту, а оно на језику мита. Тако гледано, рекла бих да могу разумети ако добију праву прилику за то.

Бринемо ли о српском језику и каквим опхођењем га можемо сачувати?

Најкраће речено – не. Рецимо, мало ко зна, или озбиљније обраћа пажњу на то да су на нивоу предшколских установа, усвајањем новог модела рада, умногоме прогнани књижевност за децу, па и систематско неговање развоја говора. Језик се мора учити, а идеја да све мора да се научи узгред и кроз игру није добра. Ниво писмености по школама (не само код ученика) драстично пада, као и ниво писмености по медијима. Мислим да је више штетан него користан овај „акцијашки“ манир да се љубав према матерњем језику и писменост развијају паролама. Језик се мора вратити на све нивое школовања.

Што се мене тиче, увела бих елементарну писменост као прву степеницу за све васпитачке и наставничке лиценце (не само за наставнике језика, за све). На нивоуу државе (рецимо у Институту за српски језик) окупила бих тим стручњака – лингвиста, педагога, методичара – и направила језичке приручнике за све нивое школовања, не компликоване академске студије већ једноставне приручнике који прво рашчишћавају основне ствари. Увела бих писменост као обавезну на све факултете и, на велика врата, поново инстуитуцију лектора и језичких редактора у издавачким и медијским кућама, у новинама и часописима и отворила бих могућност стручне специјализације за та звања. И, не шалим се, увела бих санкције на друштвеним мрежама и у новинама за оне који пишу не састављено с глаголом, или користе облике ми би, ви би...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: