ČOVEK
Čovek,
isturen u ideji neba kao registar bola,
opipava ga srodnost bola i haosa,
iznedre ga tektonski poremećaji reči na
visoravni bitaka, smisla, opstanka.
Čovek,
priklješten između dve ideje o životu i smrti,
opasač tame ga steže predviđajući isturenu poziciju reči sloboda.
Juriši podnevlja, vekova, padova, mora
ga sažimaju u sebe.
Ustanci reči, vekova, brazdi našeg govora se
slivaju niz lice revolucije.
Čovek,
smeo kao krv i sve što krv izgovori,
oči u oči sa metafizikom kidanja,
zavetnik poslednjeg nadrealizma života,
ispunjen od vrha do dna
izbrušenim simbolima zemlje i neba.
Čovek,
čvorište plime neizgovorenog,
zamajac dijamanata svoje propasti,
skida krunu sa glave registrima svega i
korača kao fiksiranje pogleda anđela i demona.
Čovek,
iznikao iz izmišljotine vremena
organizuje metafiziku pobune u gustoj sadržini anđela i demona.
