ЧОВЕК
Човек,
истурен у идеји неба као регистар бола,
опипава га сродност бола и хаоса,
изнедре га тектонски поремећаји речи на
висоравни битака, смисла, опстанка.
Човек,
прикљештен између две идеје о животу и смрти,
опасач таме га стеже предвиђајући истурену позицију речи слобода.
Јуриши подневља, векова, падова, мора
га сажимају у себе.
Устанци речи, векова, бразди нашег говора се
сливају низ лице револуције.
Човек,
смео као крв и све што крв изговори,
очи у очи са метафизиком кидања,
заветник последњег надреализма живота,
испуњен од врха до дна
избрушеним симболима земље и неба.
Човек,
чвориште плиме неизговореног,
замајац дијаманата своје пропасти,
скида круну са главе регистрима свега и
корача као фиксирање погледа анђела и демона.
Човек,
изникао из измишљотине времена
организује метафизику побуне у густој садржини анђела и демона.
