DOK GORI NOTR DAM
U plamenu Notr Dam,
Svetinja – raspukla žiška.
(Meni se čini: u isti dan
Gori moja Ljeviška).
U davnom nespokoju,
Sestrinsko zvono njeno,
Pobedu u Kosovskom boju
Oglasilo vaseljenom.
Oči sveta ka stihiji,
Ka baklji Notr Dama.
U dalekoj Metohiji
Ljeviška gorela. Sama.
Zvono dugu noć sluti.
Oganj ka Svevišnjem buja.
Nemoćni ktitor Milutin
I majka mu, od Anžuja.
Bože, gde si, da znam,
Dok klečim u Parizu
I molim za Notr Dam –
S Ljeviškom, srcu blizu?
Pariz i Prizren spojeni,
Dok teče ognjena Sena...
Pričinjava se meni:
Teče sred Prizrena.
Jecaj s tminom se bori.
Duša za večnošću grca.
Notr Dam sred oka gori .
Ljeviška gori sred srca.
FRESKA U GRAČANICI
Moje oči, da bi ne gledale,
Sa kraljevski plavoga zida:
Okean suza ste isplakale,
Umesto tuđega stida.
Neraskidive rešetke
Moga kaveza zlatnog
Prozivaju mi pretke
Dok ljuljam večnosti klatno.
Ako prah mog oka preostane
Za lek – nije grehota.
Moje su oči iskopane
Još pre moga života.
Tek bezoka sam videla
Što nikad se ne sazna,
Umesto drugih se stidela
I bi mi purpur kazna.
Kraljica, bez ikog svog,
Šta snuje u nesnima?
Ne dao nikome Bog
Da progleda mojim očima...
NEZABORAV – CRVEN CVETAK
Od krikova duše mlade
Roditelji crkvu grade.
Ustreptale u ikone
Na zvoniku – oči zvone.
Da izraste tako redak
Nezaborav – crven cvetak.
Gde je tekla topla reka
Još jedino nebo čeka.
Tu, gde nikne malo duše –
Janjičari crkvu sruše.
A mi, ko da nije ništa,
Izniknemo sa stratišta.
Gde na panju raste glava
Listak listku sašaptava.
Zverinje se šumsko čudi
Crnoj mašti od neljudi.
Sačuvana cr(k)ven-slova
Ćirilica od krikova.
GROZD SVEVIŠNjEG
Svevideći moj
Grozd sam u Tvojoj
Svemoćnoj Ruci.
Iz svakog mog
(krvavog) zrna
Cediš Kapi Žudnje
Navek žednima.
Zrno sam
Tajnih Ljubavi
Što skupljaju kapi
Ukradenih poljubaca.
Zrno za ratnike,
Kojim se pričešćuju,
I sokole
Pred bitku.
Zrno,
Za nerotkinje,
Što rumenom krvlju
Tvoga soka
Krv svoju
Plodom
Zarobiti bi htele.
Zrno,
Za svetkovine
Na kojima krv uzburkava,
I Ljubavnici, Ratnik i Nerotkinja
U kolu zaigraju.
Zrno sam
Što putir
Suzama puni
Skrušeno
Uz visoki zvonik
Ka tebi gledajući:
Svemogući moj,
Tvoj sam Grozd.
Evenka i senka
Tvojih promisli -
Cedi,
I pretači
Iz mene
Tu vi(li)nsku slast.
Dogod me ima.
SMISAO ŽIVOTA
Odakle talas moru,
I ribâ jata beskrajna?
U tome je odgovoru
Skrivena života tajna.
Odakle ptici krilo,
Umesto mŷka - cvrkutanje?
Večnu je noć ozarilo
Svevidog oka sijanje.
Odakle oblak sred plavila?
Odakle sneg planini?
Misao Višnjeg je javila
Šta svet oko nas čini.
Ko vuče naše konce?
I svega, što biva rođeno?
Zvoni Života zvonce,
Rukom Višnjega vođeno.
Odakle meni duša?
Dobro i zlo šta vaga?
Kada me sudbina kuša
U Veri – moja je snaga.
Oboženoga lika
Spuštam se Višnjem do nogu:
Polako, od bezbožnika,
Vraćam se opet Bogu.
