ДОК ГОРИ НОТР ДАМ
У пламену Нотр Дам,
Светиња – распукла жишка.
(Мени се чини: у исти дан
Гори моја Љевишка).
У давном неспокоју,
Сестринско звоно њено,
Победу у Косовском боју
Огласило васељеном.
Очи света ка стихији,
Ка бакљи Нотр Дама.
У далекој Метохији
Љевишка горела. Сама.
Звоно дугу ноћ слути.
Огањ ка Свевишњем буја.
Немоћни ктитор Милутин
И мајка му, од Анжуја.
Боже, где си, да знам,
Док клечим у Паризу
И молим за Нотр Дам –
С Љевишком, срцу близу?
Париз и Призрен спојени,
Док тече огњена Сена...
Причињава се мени:
Тече сред Призрена.
Јецај с тмином се бори.
Душа за вечношћу грца.
Нотр Дам сред ока гори .
Љевишка гори сред срца.
ФРЕСКА У ГРАЧАНИЦИ
Моје очи, да би не гледале,
Са краљевски плавога зида:
Океан суза сте исплакале,
Уместо туђега стида.
Нераскидиве решетке
Мога кавеза златног
Прозивају ми претке
Док љуљам вечности клатно.
Ако прах мог ока преостане
За лек – није грехота.
Моје су очи ископане
Још пре мога живота.
Тек безока сам видела
Што никад се не сазна,
Уместо других се стидела
И би ми пурпур казна.
Краљица, без иког свог,
Шта снује у неснима?
Не дао никоме Бог
Да прогледа мојим очима...
НЕЗАБОРАВ – ЦРВЕН ЦВЕТАК
Од крикова душе младе
Родитељи цркву граде.
Устрептале у иконе
На звонику – очи звоне.
Да израсте тако редак
Незаборав – црвен цветак.
Где је текла топла река
Још једино небо чека.
Ту, где никне мало душе –
Јањичари цркву сруше.
А ми, ко да није ништа,
Изникнемо са стратишта.
Где на пању расте глава
Листак листку сашаптава.
Звериње се шумско чуди
Црној машти од нељуди.
Сачувана цр(к)вен-слова
Ћирилица од крикова.
ГРОЗД СВЕВИШЊЕГ
Свевидећи мој
Грозд сам у Твојој
Свемоћној Руци.
Из сваког мог
(крвавог) зрна
Цедиш Капи Жудње
Навек жеднима.
Зрно сам
Тајних Љубави
Што скупљају капи
Украдених пољубаца.
Зрно за ратнике,
Којим се причешћују,
И соколе
Пред битку.
Зрно,
За нероткиње,
Што руменом крвљу
Твога сока
Крв своју
Плодом
Заробити би хтеле.
Зрно,
За светковине
На којима крв узбуркава,
И Љубавници, Ратник и Нероткиња
У колу заиграју.
Зрно сам
Што путир
Сузама пуни
Скрушено
Уз високи звоник
Ка теби гледајући:
Свемогући мој,
Твој сам Грозд.
Евенка и сенка
Твојих промисли -
Цеди,
И претачи
Из мене
Ту ви(ли)нску сласт.
Догод ме има.
СМИСАО ЖИВОТА
Одакле талас мору,
И рибâ јата бескрајна?
У томе је одговору
Скривена живота тајна.
Одакле птици крило,
Уместо мŷка - цвркутање?
Вечну је ноћ озарило
Свевидог ока сијање.
Одакле облак сред плавила?
Одакле снег планини?
Мисао Вишњег је јавила
Шта свет око нас чини.
Ко вуче наше конце?
И свега, што бива рођено?
Звони Живота звонце,
Руком Вишњега вођено.
Одакле мени душа?
Добро и зло шта вага?
Када ме судбина куша
У Вери – моја је снага.
Обоженога лика
Спуштам се Вишњем до ногу:
Полако, од безбожника,
Враћам се опет Богу.
