detalj slike: KRK Art dizajn

KAKO SAM PRIMLjEN U KANADI

 

Dr Simo Jelača

Doktorsku disertaciju sam eksperimentalno uradio u Kanadi, a kada sam podneo zahtev za iseljenje u Kanadu, u ambasadi u Beogradu, proceduru su držali nepune dve godine, i kada su mi izdali useljeničku vizu, na istoj su napisali da mi se zabranjuje rad u struci. Iako je u mojim dokumentima pisalo da sam doktor tehničkih nauka, službenik koji je pisao vizu je to poistovetio sa doktoratom  medicine, što se u Kanadi mora prethodno nostrificirati, uz još druge uslove.

Kada sam se obratio ambasadi, ukazujući na datu grešku, oni su isto popravili hemijskom olovkom na mojoj vizi, ali je originalni dokument već bio poslat u Kanadu. Verovao sam da neću imati smetnji za zapošljavanje, ali ispostaviće se da je to bila verovatno jedna od glavnih smetnji.

Tražeći posao konkurisao sam na sve inženjerske pozicije, koje su mi po opisima odgovarale, na čitavom kontinentu, od Jelounaifa do Teksasa i od Atlantika do Pacifika. U početku sam upisivao sve svoje kvalifikacije i stečena iskustva (doktorat nauka, ekspert Ujedinjenih nacija, 67 projekata industrijskih objekata, 50 publikovanih naučnih radova i drugo), a odgovore sam pretežno dobijao da sam prekvalifikovan (Overqualified). Zatim sam, po savetu nekih Kanađana, počeo izostavljati doktorat, pa zatim i projekte i naučne radove, zadržavajući samo titulu diplomiranog inženjera. I sa tim sam opet bio najčešće prekvalifikovan. Prvo zaposlenje dobio sam kao tehničar, mada ni to nije bilo u mojoj struci. Traženo mi je kanadsko iskustvo, a to što sam dve godine radio u Kanadi na doktoratu i što sam četiri godine radio za Ujedinjene nacije (UNIDO), niko nije uvažavao. Važnije bi bilo da sam radio bilo kakav fizički posao, ali da je to bilo u Kanadi.

Kada sam u jednoj inženjerskoj firmi, blizu aerodroma u Torontu, razgovarao sa potpredsednikom firme, on mi je rekao da su oni projektovali i izgradili jedan silos za žito u Trinidadu i Tobago, a ja sam ih projektovao, vršio nadzor pri gradnji i montaži i puštao u pogon 25, ali i za njih sam bio prekvalifikovan, verovatno su me odbili iz bojazni za sopstvene pozicije.

Pre useljenja imao sam potpisan ugovor, kod advokata, sa firmom International Milling and Research Development (IMRD) da će me oni zaposliti i još plus kupiti mi kuću i dati službeni auto za upotrebu, ali me nisu ni dočekali na aerodromu kada sam se doselio, niti su išta od obećanog ispunili. Vlasnik firme Douglas Scott nije našao za shodno ni da mi se izvini. Nešto kasnije saznao sam, mada za to nemam dokaza, da je dotični Daglas Skot dobio od države, nepovratno, pola miliona dolara, na ime projektovanja i gradnje malih mlinova za Meksiko, što je trebalo da bude moj zadatak. 

Čak i naš zemljak Ilija Rakanović dao mi je pismeno obećanje za zaposlenje, ali kada sam ga posetio proveo me je kroz svoje dve fabrike i odveo na ručak, a od zaposlenje nije bilo ništa. Par godina kasnije imao sam priliku da dobijem poziciju na fakultetu u Vankuveru, kada me je taj isti Ilija izneverio ne dajući mi svoju preporuku. 

Inženjerska firma ECE u Torontu odgovarala mi je po profilu moje struke, pa sam za njih uradio idejno rešenje fabrike za dečiju hranu i demonstrirao im jedan moj patent za kućnu proizvodnju vina, sve bez dolara plaćanja. Predložio sam im i ponudu za projekat silosa velikih prečnika i sa aktivnom ventilacijom, kakve smo samo mi imali u Jugoslaviji, moj projekat, a kada su saznali za sve moje kvalifikacije, nisu mi ponudili poziciju, izgovarajući se da nisu u mogućnosti platiti me koliko zaslužujem. Ja sam tražio samo zaposlenje, bez ikakvog uslovljavanja plate, ističući da sam imigrant i da mi treba posao, da bih preživeli, ali ni to nisu uvažili. 

I kada sam konkurisao na raspisanu poziciju u firmi Commercial Alcohols u   Chatam-u, posredstvom agencije dobio sam datu poziciju, a kada me je direktor Martin Kazmir pitao za platu tražio sam 55.000 dolara/godinu, na čega je on reagovao da je to premalo i sam mi ponudio 90.000 dolara. Radio sam na izradi projekata za rekonstrukcije i poboljšanja i završio devet projekata za unapređenja procesa (izradio sam crteže, opise, dobio cene opreme prema specifikacijama), ali kada se navršilo tačno tri meseca moga zaposlenja, isti direktor dao mi je otkaz, bez obrazloženja. Razlog je u stvari bio u tome što sam im ja otkrio greške u procesu koje su oni prikrivali. Jedan slučaj  je: Od dva paralelna ventilatora na liniji sušenja ostatka ekstrahovane kukuruzne mase, jedan ventilator je ispadao iz rada svakih nekoliko dana. Ja sam utvrdio, kroz radne naloge, da su im dolazili razni stručnjaci iz Kanade i Sjedinjenih Država, tokom tri godine, a kvarovi nisu otklonjeni, zato što svih sedam kaiševa na datom ventilatoru nisu pritezali jednako, moment-ključem. Kada sam im ja to uradio ventilator nije stao pun mesec dana, dok sam ja još radio. Ti ventilatori bili su pod nadzorom radnika Will-a Findler-a. Isti radnik nije takođe znao ni da reši problem zagušivanja pužnih transportera, na mestu gde su proizvodi dolazili iz dva pužna transportera i spajali se u treći pužni transporter istog prečnika i broja obrtaja kao i prethodna dva, a trebalo je samo montirati treći pužni transporter odgovarajućeg većeg prečnika, ili mu bar povećati broj obrtaja. Ali taj isti momak Vili Findler vidno me je špijunirao sve vreme dok sam to radio, i verovatno je osetio da će izgubiti poziciju, pa me je blagovremeno optužio direktoru, koji mu je poverovao i meni dao otkaz, jer po kanadskom zakonu zaposlenom se može dati otkaz u roku do tri meseca, bez obrazloženja. Firma ‘’Komeršal alkohols’’ zapošljavala je grupu servisera koji su održavali sve fabričke uređaje i oni su bili ti koji su namerno dozvoljavali da se jedan isti ventilator stalno kvari, što su predočavali direktoru da je to stvar lošeg ventilatora, a direktor, kao nestručnjak, primao je to ‘’zdravo za gotovo’’. A kada je direktor dobio moj izveštaj i kada sam ventilator doveo u ispravno stanje, postojala je bojazan da cela ekipa servisera može dobiti otkaz, pa je jednostavnije bilo otpustiti mene, jednoga, nego njih sedam.

Tokom devet godina boravka i života u Kanadi konkurisao sam na oko 1100 pozicija, na kojima sam potpuno zadovoljavao, mada su neke bile i daleko ispod mojih kvalifikacija, a eto dobio sam jednu, sa koje sam otpušten, kao prekvalifikovan. Puno puta pitao sam sam sebe, da li je zaista moguće da Kanađani proglašavaju inženjera prekvalifikovanim? Više je moguće verovati u mišljenje da se poslodavci u stvari boje za svoje sopstvene pozicije. 

U kanadskim firmama svi poslodavci tvrde da u Kanadi ne sme biti diskriminacija po pitanjima nacionalnosti, rase, boje kože, religije, starosti i slično, mada sam ja stekao utisak da toga ipak ima u mnogim slučajevima, kako ga doživljavaju oni na koga se to odnosi. Kada sam ja imigrirao u Kanadu bio sam u pedeset-trećoj godini života, Srbin, a ceo Zapad proglašavao je tada Srbe zločincima, pa su neki poslodavci, i bez poznavanja Srba, jednostavno mogli rezonovati ‘’Zašto da ja rizikujem’’. Meni je smetalo zašto mi niko neće da kaže istinu zašto me ne zapošljava, meni bi to pomoglo kod sledećeg pokušaja. Ne mogu da kategorički tvrdim da se to obistinilo na meni, ali takav utisak se može steći. U svakom slučaju nije lako ni prijatno prolaziti kroz imigrantski život, prolazeći kroz sve teškoće sa kojima se susreće. 

Prethodnom iskustvu, po pitanju zapošljavanja, ide u prilog i slučaj jednog elektro-inženjera iz Beograda, za koji slučaj mi je ispričao moj prijatelj Milutin Grujičić:

Dati inženjer dobio je zaposlenje da testira izrađene elektromotore, kojih je bilu toliko da mu je gazda dao rok da to sve testira i sertifikuje u roku od šest meseci. Slučaj je bo da je dati inženjer radio isti posao u Beogradu, za čega je on napravio sebi uređaj koji mu je ubrzavao postupak testiranja, pa je to primenio i u ovom slučaju i sav posao obavio u roku od mesec dana, umesto tokom datih mu šest meseci. Kada je on otišao kod vlasnika firme i saopštio mu da je sve završio, gazda mu je teško poverovao, pa su zajedno otišli da provere, i kada se gazda uverio da je sve urađeno bez greške, pozvao je inženjera u kancelariju i umesto očekivanog unapređenja, isplatio je inženjera za mesec dana i dao mu otkaz. Inženjer je ostao bez teksta, nije mogao verovati šta je doživeo.

I konačno, ja sam dobio pomoć u visini od 15.000 dolara, nepovratno, od Centra za nezaposlene (Unemployment Help Centre, Windsor), završio tro-mesečni kurs za ‘’Mali biznis’’, registrovao svoju firmu za projektovanje i kao projektant završio poslovnu karijeru do penzionisanja. Tokom tih poslednjih godina rada izradio sam desetak projekata za zaštitne ograde oko robota i presa u firmama u Vindzoru, jednu stanicu za pranje vagona za transport jestivog ulja, u ADM Agri-Industries, nekoliko projekata za zaštite mašina i poboljšanja procesa u firmi  Dainty Foods, takođe sve u Vindzoru, i jedan projekat transportera sistema ljuljaški, za hlađenje mašinskih odlivaka u fabrici Hayes Lemmerz,(Cadillac), u gradu  Cadillac, Michigan, USA.

Ovom prilikom zahvaljujem se Centru za nezaposlene u Vindzoru za datu mi omoć.

I konačno, ističem da sam ipak održao porodicu na okupu, obe kćerke završile su fakultete i zaposlile se, proživeli smo svako dobro koje nam je Kanada omogućila, dosta smo putovali i osećamo se sigurno i srećno u Kanadi, našoj drugoj domovini. Kanado, Hvala ti! 

PODELITE OVAJ TEKST NA: