детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАКО САМ ПРИМЉЕН У КАНАДИ

 

Др Симо Јелача

Докторску дисертацију сам експериментално урадио у Канади, а када сам поднео захтев за исељење у Канаду, у амбасади у Београду, процедуру су држали непуне две године, и када су ми издали усељеничку визу, на истој су написали да ми се забрањује рад у струци. Иако је у мојим документима писало да сам доктор техничких наука, службеник који је писао визу је то поистоветио са докторатом  медицине, што се у Канади мора претходно нострифицирати, уз још друге услове.

Када сам се обратио амбасади, указујући на дату грешку, они су исто поправили хемијском оловком на мојој визи, али је оригинални документ већ био послат у Канаду. Веровао сам да нећу имати сметњи за запошљавање, али испоставиће се да је то била вероватно једна од главних сметњи.

Тражећи посао конкурисао сам на све инжењерске позиције, које су ми по описима одговарале, на читавом континенту, од Јелоунаифа до Тексаса и од Атлантика до Пацифика. У почетку сам уписивао све своје квалификације и стечена искуства (докторат наука, експерт Уједињених нација, 67 пројеката индустријских објеката, 50 публикованих научних радова и друго), а одговоре сам претежно добијао да сам преквалификован (Overqualified). Затим сам, по савету неких Канађана, почео изостављати докторат, па затим и пројекте и научне радове, задржавајући само титулу дипломираног инжењера. И са тим сам опет био најчешће преквалификован. Прво запослење добио сам као техничар, мада ни то није било у мојој струци. Тражено ми је канадско искуство, а то што сам две године радио у Канади на докторату и што сам четири године радио за Уједињене нације (UNIDO), нико није уважавао. Важније би било да сам радио било какав физички посао, али да је то било у Канади.

Када сам у једној инжењерској фирми, близу аеродрома у Торонту, разговарао са потпредседником фирме, он ми је рекао да су они пројектовали и изградили један силос за жито у Тринидаду и Тобаго, а ја сам их пројектовао, вршио надзор при градњи и монтажи и пуштао у погон 25, али и за њих сам био преквалификован, вероватно су ме одбили из бојазни за сопствене позиције.

Пре усељења имао сам потписан уговор, код адвоката, са фирмом International Milling and Research Development (IMRD) да ће ме они запослити и још плус купити ми кућу и дати службени ауто за употребу, али ме нису ни дочекали на аеродрому када сам се доселио, нити су ишта од обећаног испунили. Власник фирме Douglas Scott није нашао за сходно ни да ми се извини. Нешто касније сазнао сам, мада за то немам доказа, да је дотични Даглас Скот добио од државе, неповратно, пола милиона долара, на име пројектовања и градње малих млинова за Мексико, што је требало да буде мој задатак. 

Чак и наш земљак Илија Ракановић дао ми је писмено обећање за запослење, али када сам га посетио провео ме је кроз своје две фабрике и одвео на ручак, а од запослење није било ништа. Пар година касније имао сам прилику да добијем позицију на факултету у Ванкуверу, када ме је тај исти Илија изневерио не дајући ми своју препоруку. 

Инжењерска фирма ECE у Торонту одговарала ми је по профилу моје струке, па сам за њих урадио идејно решење фабрике за дечију храну и демонстрирао им један мој патент за кућну производњу вина, све без долара плаћања. Предложио сам им и понуду за пројекат силоса великих пречника и са активном вентилацијом, какве смо само ми имали у Југославији, мој пројекат, а када су сазнали за све моје квалификације, нису ми понудили позицију, изговарајући се да нису у могућности платити ме колико заслужујем. Ја сам тражио само запослење, без икаквог условљавања плате, истичући да сам имигрант и да ми треба посао, да бих преживели, али ни то нису уважили. 

И када сам конкурисао на расписану позицију у фирми Commercial Alcohols у   Chatam-у, посредством агенције добио сам дату позицију, а када ме је директор Мартин Казмир питао за плату тражио сам 55.000 долара/годину, на чега је он реаговао да је то премало и сам ми понудио 90.000 долара. Радио сам на изради пројеката за реконструкције и побољшања и завршио девет пројеката за унапређења процеса (израдио сам цртеже, описе, добио цене опреме према спецификацијама), али када се навршило тачно три месеца мога запослења, исти директор дао ми је отказ, без образложења. Разлог је у ствари био у томе што сам им ја открио грешке у процесу које су они прикривали. Један случај  је: Од два паралелна вентилатора на линији сушења остатка екстраховане кукурузне масе, један вентилатор је испадао из рада сваких неколико дана. Ја сам утврдио, кроз радне налоге, да су им долазили разни стручњаци из Канаде и Сједињених Држава, током три године, а кварови нису отклоњени, зато што свих седам каишева на датом вентилатору нису притезали једнако, момент-кључем. Када сам им ја то урадио вентилатор није стао пун месец дана, док сам ја још радио. Ти вентилатори били су под надзором радника Will-а Findler-а. Исти радник није такође знао ни да реши проблем загушивања пужних транспортера, на месту где су производи долазили из два пужна транспортера и спајали се у трећи пужни транспортер истог пречника и броја обртаја као и претходна два, а требало је само монтирати трећи пужни транспортер одговарајућег већег пречника, или му бар повећати број обртаја. Али тај исти момак Вили Финдлер видно ме је шпијунирао све време док сам то радио, и вероватно је осетио да ће изгубити позицију, па ме је благовремено оптужио директору, који му је поверовао и мени дао отказ, јер по канадском закону запосленом се може дати отказ у року до три месеца, без образложења. Фирма ‘’Комершал алкохолс’’ запошљавала је групу сервисера који су одржавали све фабричке уређаје и они су били ти који су намерно дозвољавали да се један исти вентилатор стално квари, што су предочавали директору да је то ствар лошег вентилатора, а директор, као нестручњак, примао је то ‘’здраво за готово’’. А када је директор добио мој извештај и када сам вентилатор довео у исправно стање, постојала је бојазан да цела екипа сервисера може добити отказ, па је једноставније било отпустити мене, једнога, него њих седам.

Током девет година боравка и живота у Канади конкурисао сам на око 1100 позиција, на којима сам потпуно задовољавао, мада су неке биле и далеко испод мојих квалификација, а ето добио сам једну, са које сам отпуштен, као преквалификован. Пуно пута питао сам сам себе, да ли је заиста могуће да Канађани проглашавају инжењера преквалификованим? Више је могуће веровати у мишљење да се послодавци у ствари боје за своје сопствене позиције. 

У канадским фирмама сви послодавци тврде да у Канади не сме бити дискриминација по питањима националности, расе, боје коже, религије, старости и слично, мада сам ја стекао утисак да тога ипак има у многим случајевима, како га доживљавају они на кога се то односи. Када сам ја имигрирао у Канаду био сам у педесет-трећој години живота, Србин, а цео Запад проглашавао је тада Србе злочинцима, па су неки послодавци, и без познавања Срба, једноставно могли резоновати ‘’Зашто да ја ризикујем’’. Мени је сметало зашто ми нико неће да каже истину зашто ме не запошљава, мени би то помогло код следећег покушаја. Не могу да категорички тврдим да се то обистинило на мени, али такав утисак се може стећи. У сваком случају није лако ни пријатно пролазити кроз имигрантски живот, пролазећи кроз све тешкоће са којима се сусреће. 

Претходном искуству, по питању запошљавања, иде у прилог и случај једног електро-инжењера из Београда, за који случај ми је испричао мој пријатељ Милутин Грујичић:

Дати инжењер добио је запослење да тестира израђене електромоторе, којих је билу толико да му је газда дао рок да то све тестира и сертификује у року од шест месеци. Случај је бо да је дати инжењер радио исти посао у Београду, за чега је он направио себи уређај који му је убрзавао поступак тестирања, па је то применио и у овом случају и сав посао обавио у року од месец дана, уместо током датих му шест месеци. Када је он отишао код власника фирме и саопштио му да је све завршио, газда му је тешко поверовао, па су заједно отишли да провере, и када се газда уверио да је све урађено без грешке, позвао је инжењера у канцеларију и уместо очекиваног унапређења, исплатио је инжењера за месец дана и дао му отказ. Инжењер је остао без текста, није могао веровати шта је доживео.

И коначно, ја сам добио помоћ у висини од 15.000 долара, неповратно, од Центра за незапослене (Unemployment Help Centre, Windsor), завршио тро-месечни курс за ‘’Мали бизнис’’, регистровао своју фирму за пројектовање и као пројектант завршио пословну каријеру до пензионисања. Током тих последњих година рада израдио сам десетак пројеката за заштитне ограде око робота и преса у фирмама у Виндзору, једну станицу за прање вагона за транспорт јестивог уља, у ADM Agri-Industries, неколико пројеката за заштите машина и побољшања процеса у фирми  Dainty Foods, такође све у Виндзору, и један пројекат транспортера система љуљашки, за хлађење машинских одливака у фабрици Hayes Lemmerz,(Cadillac), у граду  Cadillac, Michigan, USA.

Овом приликом захваљујем се Центру за незапослене у Виндзору за дату ми омоћ.

И коначно, истичем да сам ипак одржао породицу на окупу, обе кћерке завршиле су факултете и запослиле се, проживели смо свако добро које нам је Канада омогућила, доста смо путовали и осећамо се сигурно и срећно у Канади, нашој другој домовини. Канадо, Хвала ти! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: