OBEST
Krici su se sakrili za pocepanu zavesu,
lažni alturizam ispunio je stupce
praznih pokušaja da se filosofija
prapočetka oživi.
Puna usta reči koje su odavno
izgubile eho prepoznatljivosti.
Pop je bob i bob je pop, i
brzalice su rugalice u očima
besramnika.
Oprezan treba biti prema gotovim jelima
i praznim rešenjima, prema košaricama
cveća na koje iznenada naiđeš na stazi prema
grobu sopstvenom.
Praviti se da ne vidiš stomake nabrekle
što o skromnosti govore glasnije no ijedna
demonstracija željna promena.
Praviti se da pomažeš mravima dok im
mravinjak silom obesti urušavaš.
Dok gordo, pregordo u ruku ubogog
petoparac udeljuješ da ti džepove
skupog odela ne opara.
IMUNI
Između dva dugmeta tvoje stidne
košulje, do grla zakopčane, sreća iscureće.
Vetar će zapamtiti koliko
sam puta okrenula glavu i umirila srce
na šinama na koje se neću pokliznuti.
Možda će umorni mašinovođa pomisliti
na nasmejanu ženu razbarušene frizure
kad bude večerao rezance sa sirom u
kući koja za prozorima plače.
Ostao je gladan vremena, žedan
prostora na mestu što se davno
beznadežnim nazvalo od kad su
paunovi perje izgubili.
Ostala je suzna bez slanosti setivši se
kako je fazan slasno ubadao kljun u
očeve zasade paradajza.
Obećali su jedno drugom da se neće osvrtati
na titraje zvezda, ni mucanje meseca
koje ih na njih opominje. Imuni ostaće
na naricaljke vila mirilica što se oko vatre
prestupnog meseca okupljaju.
Zarad sreća njihovih što razrokim željama
koračaju.
UDOVI VREMENA
Kvrgavo je jutro u devetoj deceniji,
lagano pokreće udove vremena.
On sedi i gleda me pomno
kad misli da ne vidim.
I od pogleda tog
zaboravljam zabranjene izlaske,
neodigrane igranke, surovosti u očima mladosti.
Ne gledam u jedno obesnim glaukomom
premrezeno oko.
Znam duša slepilom ne oboljeva.
Sad već ne uspeva da se domogne
sećanja na trk, skok, juriš, nemirenje.
Umesto njega, pravim prve sanke
upornim pričama koje se sećanju opiru,
on briše suzno oko na koje
još pomalo vidi i kaže:
majka te je mnogo volela pletući
strepnje i osmeh u platneno breme odrastanja.
Kvrgavo je jutro što na prozivku
zglobove i kosti redom prebrojava.
Škripa i jauk snažno su grlo buđenja.
Zaboravljam šta je sve snagu gnevilo
na putu da nevidljive horizonte dosegne.
Znam, za ćutanja tri je grla valjalo osušiti.
