detalj slike: KRK Art dizajn

Mesec i logorske vatre Čezarea Pavezea

Aleksandra Đorđrvić

„Prepoznavao sam belu i suvu zemlju, zgaženu travu, vijugavu od staza; i opor miris brda i vinograda, koji već odišu žetvom pod suncem. Na nebu su bile duge trake vetra, beli sluzavi tragovi, koji su ličili na tokove koji se vide noću u tmini iza zvezda.“

Ovo je odlomak iz knjige „Mesec i logorske vatre“ Čezarea Pavezea. Nažalost, nije prevedena na srpski iako spada u klasike italijanske književnosti i obrađuje se kao lektira. Napisana je 1949. i poslednje je knjiga ovog autora, koji je izjavio da ne treba iskušavati bogove jer ju je osećao kao svoje najuspelije delo, za koje je dobio i nagradu „Strega“.

Tema ovog romana je dom. Pripovedač je Angvila (jegulja), koji se vraća u svoj rodni kraj u Pijemont nakon što je dvadeset godina proveo u Americi i tamo stekao bogatstvo. Razlog odlaska bilo je fašističko zahuktavanje pred izbijanje građanskog rata za oslobođenje ('43-‘45) i to što je u selu bio niko i ništa, kopile koje nije znalo odakle i od koga potiče.

Ovaj roman zahteva pažljivog čitaoca. Prošlost i sadašnjost se prepliću. Sa svojim najboljim prijateljem iz detinjstva, Nutom, Angvila fizički i mislima obilazi i oživljava predele iz mladosti. Kroz crtice o ljudima koji su prošli kroz njegov život radnja napreduje, a pred očima čitaoca se razvija svet koji više ne postoji: kada su dame nosile suncobrane u šetnju, kad su mirisali limun i akacija, a mladež se skupljala oko logorskih vatri i pričala priče.

Roman je i dobio naziv po logorskim vatrama, zapravo po paljenju strništa, tradiciji koja simbolično predstavlja nestanak jednog sveta koji je počivao na sujeverju i lažnom moralu. Ljudi koji su Angvilu ispratili u Ameriku više ne postoje - ili su nestali ili pobegli ili umrli.

Rat je odneo živote u jednom ili drugom smislu. Imanje na kom je odrastao i imanje na kom je radio druga su mesta. Kroz dijalog sa Nutom saznajemo šta se zbilo sa gazdama i sa trima lepoticama, gazdinim ćerkama, za kojima je uzdisao kad je bio mladić. Ono što Angvila polako uviđa jeste da svaka promena koju opaža u svom okruženju jeste preslika promene u njemu.

Ova knjiga nije za one koji vole dinamičnu radnju. Ritam ovde je usporen, ona je sva u mislima, ukusima, mirisima, sećanjima. Opisi su asocijativni, a likovi, osim Angvile, Nuta i dečka sa kojim se Angvila poistovećuje, nedovoljno distinktivni. Međutim, krajevi u kojima je odrastao su toliko lepo dočarani da nadomešćuju taj nedostatak. Preovladava nostalgičan ton i odvodi čitaoca na odiseju kroz sopstveno odrastanje. Stoga bih ovu knjigu preporučila nešto zrelijem čitaocu, koji je u životu ostavljao.

I pored toliko godina provedenih u Americi, noć nikada nije bila tako zvezdana kao u rodnom kraju. Tamo je čuo škripanje šina, a ovde čuje lavež pasa. Sve prolazi - bolno se produbljuje u njemu i shvata da sebe ne može da povrati.

Ostaviti nije isto što i napustiti. Napušteno je samo ono što se više ne voli, a sećanja i reči imaju tek toliku moć nad nama koliku im mi pridamo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: