О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


МЕСЕЦ И ЛОГОРСКЕ ВАТРЕ ЧЕЗАРЕА ПАВЕЗЕА

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Месец и логорске ватре Чезареа Павезеа



Александра Ђорђрвић

 

„Препознавао сам белу и суву земљу, згажену траву, вијугаву од стаза; и опор мирис брда и винограда, који већ одишу жетвом под сунцем. На небу су биле дуге траке ветра, бели слузави трагови, који су личили на токове који се виде ноћу у тмини иза звезда.“


Ово је одломак из књиге „Месец и логорске ватре“ Чезареа Павезеа. Нажалост, није преведена на српски иако спада у класике италијанске књижевности и обрађује се као лектира. Написана је 1949. и последње је књига овог аутора, који је изјавио да не треба искушавати богове јер ју је осећао као своје најуспелије дело, за које је добио и награду „Стрега“.
Тема овог романа је дом. Приповедач је Ангвила (јегуља), који се враћа у свој родни крај у Пијемонт након што је двадесет година провео у Америци и тамо стекао богатство. Разлог одласка било је фашистичко захуктавање пред избијање грађанског рата за ослобођење ('43-‘45) и то што је у селу био нико и ништа, копиле које није знало одакле и од кога потиче.
Овај роман захтева пажљивог читаоца. Прошлост и садашњост се преплићу. Са својим најбољим пријатељем из детињства, Нутом, Ангвила физички и мислима обилази и оживљава пределе из младости. Кроз цртице о људима који су прошли кроз његов живот радња напредује, а пред очима читаоца се развија свет који више не постоји: када су даме носиле сунцобране у шетњу, кад су мирисали лимун и акација, а младеж се скупљала око логорских ватри и причала приче.
Роман је и добио назив по логорским ватрама, заправо по паљењу стрништа, традицији која симболично представља нестанак једног света који је почивао на сујеверју и лажном моралу. Људи који су Ангвилу испратили у Америку више не постоје - или су нестали или побегли или умрли.
Рат је однео животе у једном или другом смислу. Имање на ком је одрастао и имање на ком је радио друга су места. Кроз дијалог са Нутом сазнајемо шта се збило са газдама и са трима лепотицама, газдиним ћеркама, за којима је уздисао кад је био младић. Оно што Ангвила полако увиђа јесте да свака промена коју опажа у свом окружењу јесте преслика промене у њему.
Ова књига није за оне који воле динамичну радњу. Ритам овде је успорен, она је сва у мислима, укусима, мирисима, сећањима. Описи су асоцијативни, а ликови, осим Ангвиле, Нута и дечка са којим се Ангвила поистовећује, недовољно дистинктивни. Међутим, крајеви у којима је одрастао су толико лепо дочарани да надомешћују тај недостатак. Преовладава носталгичан тон и одводи читаоца на одисеју кроз сопствено одрастање. Стога бих ову књигу препоручила нешто зрелијем читаоцу, који је у животу остављао.
 
И поред толико година проведених у Америци, ноћ никада није била тако звездана као у родном крају. Тамо је чуо шкрипање шина, а овде чује лавеж паса. Све пролази - болно се продубљује у њему и схвата да себе не може да поврати.
Оставити није исто што и напустити. Напуштено је само оно што се више не воли, а сећања и речи имају тек толику моћ над нама колику им ми придамо.
 


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"