SVITANjE NAD ĐERDAPSKOM KLISUROM
Zvoni mi telefon i sledi pitanje: "Da li ste za noćni uspon na Mali Štrbac?" Daaaa, već dve nedelje za redom odlažem odlazak zbog kiše. Ko ide pitam, dolaze nam Zaječarci, hoće da ih vodimo, a od naših nas dvoje i Vi ste treći. Ovo "VI", znači hm, hm( (nikako godine) poštovanje. Ekipa stiže sa šatorima, roštiljem, kobasicama, paradajzom. Pada noć, mesec pun, crven kao bakarna tepsija. Sedimo pored Dunava, društvo se opustilo, zrikavci horski prate šum talasa. Polazak je oko pola dva iza ponoći. Ekipa iz Zaječara počinje da drema i odustaje od odlaska. Nas troje gledamo razočarano. Pitamo se glasno, i šta sad, i odmah predlog, idemo nas troje. YES! Krećemo, čeone lampe na glavi svetle, prate nas rojevi leptira i mušica. Pošto ne mogu da ćutim, progutala sam bar par mušica. Nekoliko gutljaja vode i lepo skliznu niz grlo. A šuma spava, spustila se noć i obavila svako drvo. Sve je u nepokretu i tišini. Jedino ne spavaju pauci. Razapeli svoje mreže, treća smena udarnički radi. Kolko god se trudili da ih zaobiđemo, čini mi se da smo opajali šumu. Lako i neočekivano brzo stižemo na vrh. Do izlaska sunca imamo više od sat vremena. Duboko ispod nas je Dunav, trepere svetla na rumunskoj obali a iznad nas nebo se osulo kao limun žutim zvezdama. Kantova misao se sama nameće:" Dve stvari me ispunjavaju sve većim strahopoštovanjem i divljenjem što ih više promišljam - zvezdano nebo nada mnom i moralni zakoni u meni" Samo je Mars crven. Ćutimo noćnu tišinu. Razlivaju nam se misli između zemlje i neba, plutaju vasionom. Postaje hladnjikavo, ložimo vatru, pijemo vrelu kafu. Pogledi su nam uprti u istok. Beličasti pramenovi magle vise iznad stena, dotiču nebo i zajedno sa suncem otpočinje čarolija boja. Ovog puta nebo je u pastelnim tonovima. Nežno i meko kao baršun nas obavija. A onda sunce od male crvene lopte raspukne svoju svetlost, preleti Miroč planinu, spusti nam se na lice i ruke. U tom trenu između dana i noći, sa suncem se rađa život na zemlji. Sigurno ne mogu da prenesem ovu čaroliju jer kako kineska poslovica kaže, 5000reči nije dovoljno za ono što oko vidi. Pakujemo se i krećemo nazad. U povratku svraćamo do salaša gde kupujemo bareni sir, onaj koji je gumast kad se jede ali odličan za roštilj. U dvorištu zatičemo grupu turista koja zahvaljujući koroni otkriva Srbiju. Sa njima je dečkić od nekoliko godina koji trčkara po dvorištu. Sav zadihan stiže do nas i viče, ljudi, ljudi, brzo dođite da vidite žive piliće, nisu u zamrzivaču. Smejemo se. Dragi roditelji, vodite decu, ili šaljite ih u prirodu, pustite ih da trče, da ogrebu kolena padajući, da se veru po drveću, naučite ih da vole prirodu. Rano je jutro, tek je sedam sati, sedimo u mom dvorištu, doručkujemo, sređujemo utiske. Pomalo smo umorni i dremljivi. Pogled nam pada na dva puža koja se ljube i ljube. Pa gde ćeš lepši početak dana da dobiješ na poklon.
