СВИТАЊЕ НАД ЂЕРДАПСКОМ КЛИСУРОМ
Звони ми телефон и следи питање: "Да ли сте за ноћни успон на Мали Штрбац?" Даааа, већ две недеље за редом одлажем одлазак због кише. Ко иде питам, долазе нам Зајечарци, хоће да их водимо, а од наших нас двоје и Ви сте трећи. Ово "ВИ", значи хм, хм( (никако године) поштовање. Екипа стиже са шаторима, роштиљем, кобасицама, парадајзом. Пада ноћ, месец пун, црвен као бакарна тепсија. Седимо поред Дунава, друштво се опустило, зрикавци хорски прате шум таласа. Полазак је око пола два иза поноћи. Екипа из Зајечара почиње да дрема и одустаје од одласка. Нас троје гледамо разочарано. Питамо се гласно, и шта сад, и одмах предлог, идемо нас троје. YЕS! Крећемо, чеоне лампе на глави светле, прате нас ројеви лептира и мушица. Пошто не могу да ћутим, прогутала сам бар пар мушица. Неколико гутљаја воде и лепо склизну низ грло. А шума спава, спустила се ноћ и обавила свако дрво. Све је у непокрету и тишини. Једино не спавају пауци. Разапели своје мреже, трећа смена ударнички ради. Колко год се трудили да их заобиђемо, чини ми се да смо опајали шуму. Лако и неочекивано брзо стижемо на врх. До изласка сунца имамо више од сат времена. Дубоко испод нас је Дунав, трепере светла на румунској обали а изнад нас небо се осуло као лимун жутим звездама. Кантова мисао се сама намеће:" Две ствари ме испуњавају све већим страхопоштовањем и дивљењем што их више промишљам - звездано небо нада мном и морални закони у мени" Само је Марс црвен. Ћутимо ноћну тишину. Разливају нам се мисли између земље и неба, плутају васионом. Постаје хладњикаво, ложимо ватру, пијемо врелу кафу. Погледи су нам упрти у исток. Беличасти праменови магле висе изнад стена, дотичу небо и заједно са сунцем отпочиње чаролија боја. Овог пута небо је у пастелним тоновима. Нежно и меко као баршун нас обавија. А онда сунце од мале црвене лопте распукне своју светлост, прелети Мироч планину, спусти нам се на лице и руке. У том трену између дана и ноћи, са сунцем се рађа живот на земљи. Сигурно не могу да пренесем ову чаролију јер како кинеска пословица каже, 5000речи није довољно за оно што око види. Пакујемо се и крећемо назад. У повратку свраћамо до салаша где купујемо барени сир, онај који је гумаст кад се једе али одличан за роштиљ. У дворишту затичемо групу туриста која захваљујући корони открива Србију. Са њима је дечкић од неколико година који трчкара по дворишту. Сав задихан стиже до нас и виче, људи, људи, брзо дођите да видите живе пилиће, нису у замрзивачу. Смејемо се. Драги родитељи, водите децу, или шаљите их у природу, пустите их да трче, да огребу колена падајући, да се веру по дрвећу, научите их да воле природу. Рано је јутро, тек је седам сати, седимо у мом дворишту, доручкујемо, сређујемо утиске. Помало смо уморни и дремљиви. Поглед нам пада на два пужа која се љубе и љубе. Па где ћеш лепши почетак дана да добијеш на поклон.
