Dotaći nebo

Od malih nogu je samo želeo da dotakne nebo.

Čitao je Denikena: Da li smo sami u svemiru?

Znao nazive svih zvezdanih sistema. Pratio vetrove i njihove ruže, ciklone, uragane, oluje. Kretanje oblaka i znao naziv svakoga.

Igrao je košarku, pa kad je shvatio da i pored toga što je svaki dan u dvorištu ispred zgrade zakucavao loptu njegova visina nedovoljna da napravi neki značajniji pomak u smislu sopstvene visine, promenio sport.

Odlučio se za odbojku, što je divan negujući otac zdušno podržavao.

Svi klinci u njegovo vreme igrali su košarku. Dalipagić, Kićanović, Slavnić. Bila su to sjajna vremena.

Činilo se ustvari, pored svog truda i u školi i u sportu, da je stalno kasnio jedan korak.

Znoj nije bio dovoljan. Nije lako dotaći nebo. Kada bi se samo još malo popeo…

Ipak, bio je zgodan i vitak. Dugih vretenastih mišića, zahvaljujući sportu, svakako.

Bio je nežan i brižan sa devojčicama, kao njegov otac sa majkom. One su ga volele.

Majka je bila… Nepodnošljiva, tiho je mislio.

Preglasna, banalna, često vulgarna. Napadala je oca za svaku sitnicu. Kada bi se otac umorio od njenog nasilja, suza, napada histerije i besa, odlazio je od kuće.

Kao sasvim mali, on je morao da sedi na rukama kada bi mama usisavala kuću i brisala prašinu… Da nešto ne pokvari. Da nešto ne isprlja.

Voleo je da misli kako bi bilo divno da je otac drugačiji i da ponekad istuče majku, kako su neka deca pričala da se dešava u njihovim kućama.

Brzo je sklanjao tu misao.

Nikada nije povredio ni jednu životinju. Nije zgazio ni jednu bubu, bar ne namerno. Nikada nije pokidao ni jedan cvet, slomio neku granu.

Kada je otac umro, voleo je da misli o majčinoj krivici…

Dok je otac bio živ, mama se nije bavila njime. Rastao je skoro bez njene brige. Tada, posle očeve smrti, okrenula se njemu.

Usta nije zatvarala. Plač, bes, glad, zahtevi. Praćenje, telefoniranje, javno blaćenje, potcenjivanje…

Prvi put je udario svoju ženu, jednom prilikom kada je ona, a on je bio željan mira, posle napornih godina rasta, previše govorila.

Kasnije se nije sećao čak ni o čemu.

Bilo je to tako slatko zadovoljstvo, takvo olakšanje, takvo uskrsnuće, oslobađanje, sa strahom u njenim očima, pa kasnije i užasom, kada je postala svesna da bol neće prestati, da nije prestajao. Tukao ju je do smrti, lomeći joj kosti finog lica do krvave kaše mozga, krvi i sluzi, kože i kose.

Bili su na letovanju, sa koga se vratio kao udovac.

More je progutalo njegov zločin, plavo i ogromno. Nemo kao ribe koje su dokrajčile njeno namučeno prebijeno telo.

Krivo je more.

Nešto se u njemu otvorilo.

Počeo je da piše.

Više mu nije trebao sport.

Ukus njene krvi je lizao sa ivice usana u drhtavom zadovoljstvu.

Pisao je o zvezdama iz detinjstva i o tome da li smo sami u svemiru.

Priče su bile tako dobre, da je masturbirao na njih, umesto na reku žena sa kojima je spavao.

Zgodni udovac, sa misterioznim nestankom žene i fantastičnim pričama, koji je uranjao u svaku kao da je jedina žena na svetu… Kao da je jedina priča na svetu.

Ponekad je neka od žena nestajala…

Ali, to su uvek bili neverovatni nesrećni slučajevi.

Rastao je kao anđeo smrti.

Čitao Dostojevskog. Zločin i kaznu.

Pisao o belgijskom kralju Leopoldu i Kongu.

Celokupna populacija kraljeve privatne države je besplatno i bez bilo kakvih prava radila na prikupljanju biljnih sokova od kojih se pravila guma. Svako selo imalo je količinske kvote koje je moralo da ispuni. Ako ovo ne bi uspeli, pojedincima iz sela su odsecane ruke.

Tokom gotovo 30 godina Kongo je izgubio gotovo polovinu stanovništva – prvi popis 1924. pokazao je da u zemlji živi 10 miliona stanovnika.

Izveštaji o nečuvenoj eksploataciji i torturi nad lokalnim življem pokrenuli su jedan od prvih međunarodnih skandala na početku 20. veka.

Među onima koji su podigli glas protiv istrebljenja čitavog naroda bili su i čuveni pisci Mark Tven i Artur Konan Dojl koji su „gumenom režimu” posvetili i neka svoja dela.

On je svoje poslovne transakcije nazivao “filantropskim” i “naučnim” naporima pod okriljem Međunarodnog afričkog društva i koristio je ropski rad da bi eksploatisao resurse i usluge iz Konga. Vladao je pomoću radnih logora, sakaćenja tela, mučenja, smaknuća i vlastite privatne vojske.

Slobodna Država Kongo (kako se zvao kraljev lični posed) nije bila klasična kolonija – teritorija je pripadala lično Leopoldu II, pa ni parlament niti bilo kakva međunarodna organizacija nisu mogli da utiču na ono što se u tamo dešavalo. Za red i mir je bila zadužena kraljeva privatna vojska, a sve u službi kraljevog ličnog bogaćenja.

Leopold II je eksploatacijom prirodnih bogatstava Konga, stekao ogromno bogatstvo i postao jedan od najbogatijih vladara tadašnje Evrope.

Pisao je o Staljinu.

Staljin je često patio zbog svog fizičkog izgleda. Kao dečak borio se sa malim boginjama pa su mu zauvek ostali ožiljci.

Ubio je nekoliko umetnika koji su ga loše prikazivali na svojim slikama.

Često je uklanjao svoje protivnike i ljude koji mu se nisu sviđali. Iako većina zločina nikad nije istražena, žene i muškarci su nestajali pod nerazjašnjenim okolnostima.

Još je strašnije to što je Staljin ubijao ljude iz zadovoljstva.

Kako bi očistio minska polja, slao je svoje vojnike da marširaju preko njih, direktno u smrt.

Poznato je da nije dopuštao svojim čuvarima da ulaze u njegove privatne prostorije. Jednog dana, kako bi testirao svoje čuvare, vrisnuo je u agoniji, kao da umire.

Kada su čuvari ušli u njegovu sobu, osuđeni su na smrt jer nisu poštovali njegove zapovesti da je to zabranjeno.

Kada je zapravo ostao paraliziran u svojoj sobi, nijedan čuvar se nije usudio da mu pomogne. Kasnije ga je na podu sobe pronašao Petar Lozgachev, zamenik komandanta Kuntseva. Umro je nakon nedelju dana.

Pisao je o Eržebet Batori, koja se kupala u krvi nebrojenog broja devica ne bi li sačuvala večnu lepotu.

Pretpostavlja se da je legenda o životu Eržebet Batori inspirisala Brama Stokera da napiše roman Drakula. Navodno, pisac je obišao njen grob i čuo lokalne priče. Međutim, nije želio da njegov vampir bude žena, pa je Eržebetine zločine spojio sa likom i imenom rumunskog grofa, Vlada Cepeša. Ironično, porodica Cepeš i Batori su bile u rodbinskim odnosima.

Ispitano je više od 300 svedoka, koji su govorili o nestancima djevojaka i kricima koji su dopirali iz grofičinog dvorca. Mnogi su svjedočili o sopstvenim rođakama koje su nestajale.

Eržebetini saučesnici su pogubljeni, ali nju je plemićko poreklo spaslo smrti. Ipak, pronađen je način kako da bude kažnjena surovo – zazidana je u odaji svog zamka sa malim otvorom kroz koji joj je dopremana hrana.

Nakon četiri godine ovakvog zatvora, Eržebet Batori, „krvava grofica“, pronađena je mrtva 1614. godine. Lokalni seljani nisu hteli da dozvole njeno sahranjivanje na seoskom groblju, pa je telo preneto u porodičnu kriptu i, po predanju, tamo sahranjeno.

Kako su godine prolazile, smanjivao se broj žena, ali je rastao majčin pritisak. Bila je usamljena i ostarela, reumatična i gluva.

Kao dobar sin, doveo ju je da živi sa njim.

U isto vreme, posećivao je i svoju taštu, majku jedine žene koju je voleo, one iz mora, (jedine i sa kojom je bio u braku) o kojoj se brinuo. I ona nije čula najbolje.

Ona je bila astmatičar i šećeraš.

Obe su po ceo dan pričale samo o njemu.

Sve manje je izlazio, a kada je počela korona, sasvim se zatvorio.

Pisanje je bilo dovoljno.

Život je bio mali pakao, ali priče su bile nebo samo.

Jedan dan kada je ostao bez inspiracije, ubio je obe.

Majku je udavio jastukom.

Dugo se koprcala svojim debelim belim butinama.

Konačno je zaćutala.

Taštu je sa leđa udario sekirom tako jako, da joj je odrubio glavu. Odletela je u drugi kraj sobe.

Čak nije ni izbrisao krv sa lica, koja ga je poprskala.

Policija ga je našla u svojoj bašti, isti dan.

Pisao je novu priču pod vinovom lozom.

Bio je divan, sunčan dan. Nebo plavo, da plavlje ne može biti.

ПРИЧА И ИЛУСТРАЦИЈАНиколић Матић Александра Блогерка. Кратке приче. Дуге приче. Политика, фантастика. Проза, поезија. Стварност и над њом. Мајка, кучкарка, бициклисткиња, примењено позориште, професорка. Магистарка.

PODELITE OVAJ TEKST NA: