Дотаћи небо

Од малих ногу је само желео да дотакне небо.

Читао је Деникена: Да ли смо сами у свемиру?

Знао називе свих звезданих система. Пратио ветрове и њихове руже, циклоне, урагане, олује. Кретање облака и знао назив свакога.

Играо је кошарку, па кад је схватио да и поред тога што је сваки дан у дворишту испред зграде закуцавао лопту његова висина недовољна да направи неки значајнији помак у смислу сопствене висине, променио спорт.

Одлучио се за одбојку, што је диван негујући отац здушно подржавао.

Сви клинци у његово време играли су кошарку. Далипагић, Кићановић, Славнић. Била су то сјајна времена.

Чинило се уствари, поред свог труда и у школи и у спорту, да је стално каснио један корак.

Зној није био довољан. Није лако дотаћи небо. Када би се само још мало попео…

Ипак, био је згодан и витак. Дугих вретенастих мишића, захваљујући спорту, свакако.

Био је нежан и брижан са девојчицама, као његов отац са мајком. Оне су га волеле.

Мајка је била… Неподношљива, тихо је мислио.

Прегласна, банална, често вулгарна. Нападала је оца за сваку ситницу. Када би се отац уморио од њеног насиља, суза, напада хистерије и беса, одлазио је од куће.

Као сасвим мали, он је морао да седи на рукама када би мама усисавала кућу и брисала прашину… Да нешто не поквари. Да нешто не испрља.

Волео је да мисли како би било дивно да је отац другачији и да понекад истуче мајку, како су нека деца причала да се дешава у њиховим кућама.

Брзо је склањао ту мисао.

Никада није повредио ни једну животињу. Није згазио ни једну бубу, бар не намерно. Никада није покидао ни један цвет, сломио неку грану.

Када је отац умро, волео је да мисли о мајчиној кривици…

Док је отац био жив, мама се није бавила њиме. Растао је скоро без њене бриге. Тада, после очеве смрти, окренула се њему.

Уста није затварала. Плач, бес, глад, захтеви. Праћење, телефонирање, јавно блаћење, потцењивање…

Први пут је ударио своју жену, једном приликом када је она, а он је био жељан мира, после напорних година раста, превише говорила.

Касније се није сећао чак ни о чему.

Било је то тако слатко задовољство, такво олакшање, такво ускрснуће, ослобађање, са страхом у њеним очима, па касније и ужасом, када је постала свесна да бол неће престати, да није престајао. Тукао ју је до смрти, ломећи јој кости финог лица до крваве каше мозга, крви и слузи, коже и косе.

Били су на летовању, са кога се вратио као удовац.

Море је прогутало његов злочин, плаво и огромно. Немо као рибе које су докрајчиле њено намучено пребијено тело.

Криво је море.

Нешто се у њему отворило.

Почео је да пише.

Више му није требао спорт.

Укус њене крви је лизао са ивице усана у дрхтавом задовољству.

Писао је о звездама из детињства и о томе да ли смо сами у свемиру.

Приче су биле тако добре, да је мастурбирао на њих, уместо на реку жена са којима је спавао.

Згодни удовац, са мистериозним нестанком жене и фантастичним причама, који је урањао у сваку као да је једина жена на свету… Као да је једина прича на свету.

Понекад је нека од жена нестајала…

Али, то су увек били невероватни несрећни случајеви.

Растао је као анђео смрти.

Читао Достојевског. Злочин и казну.

Писао о белгијском краљу Леополду и Конгу.

Целокупна популација краљеве приватне државе је бесплатно и без било каквих права радила на прикупљању биљних сокова од којих се правила гума. Свако село имало је количинске квоте које је морало да испуни. Ако ово не би успели, појединцима из села су одсецане руке.

Током готово 30 година Конго је изгубио готово половину становништва – први попис 1924. показао је да у земљи живи 10 милиона становника.

Извештаји о нечувеној експлоатацији и тортури над локалним живљем покренули су један од првих међународних скандала на почетку 20. века.

Међу онима који су подигли глас против истребљења читавог народа били су и чувени писци Марк Твен и Артур Конан Дојл који су „гуменом режиму” посветили и нека своја дела.

Он је своје пословне трансакције називао “филантропским” и “научним” напорима под окриљем Међународног афричког друштва и користио је ропски рад да би експлоатисао ресурсе и услуге из Конга. Владао је помоћу радних логора, сакаћења тела, мучења, смакнућа и властите приватне војске.

Слободна Држава Конго (како се звао краљев лични посед) није била класична колонија – територија је припадала лично Леополду ИИ, па ни парламент нити било каква међународна организација нису могли да утичу на оно што се у тамо дешавало. За ред и мир је била задужена краљева приватна војска, а све у служби краљевог личног богаћења.

Леополд ИИ је експлоатацијом природних богатстава Конга, стекао огромно богатство и постао један од најбогатијих владара тадашње Европе.

Писао је о Стаљину.

Стаљин је често патио због свог физичког изгледа. Као дечак борио се са малим богињама па су му заувек остали ожиљци.

Убио је неколико уметника који су га лоше приказивали на својим сликама.

Често је уклањао своје противнике и људе који му се нису свиђали. Иако већина злочина никад није истражена, жене и мушкарци су нестајали под неразјашњеним околностима.

Још је страшније то што је Стаљин убијао људе из задовољства.

Како би очистио минска поља, слао је своје војнике да марширају преко њих, директно у смрт.

Познато је да није допуштао својим чуварима да улазе у његове приватне просторије. Једног дана, како би тестирао своје чуваре, вриснуо је у агонији, као да умире.

Када су чувари ушли у његову собу, осуђени су на смрт јер нису поштовали његове заповести да је то забрањено.

Када је заправо остао парализиран у својој соби, ниједан чувар се није усудио да му помогне. Касније га је на поду собе пронашао Петар Лозгацхев, заменик команданта Кунтсева. Умро је након недељу дана.

Писао је о Ержебет Батори, која се купала у крви небројеног броја девица не би ли сачувала вечну лепоту.

Претпоставља се да је легенда о животу Ержебет Батори инспирисала Брама Стокера да напише роман Дракула. Наводно, писац је обишао њен гроб и чуо локалне приче. Међутим, није желио да његов вампир буде жена, па је Ержебетине злочине спојио са ликом и именом румунског грофа, Влада Цепеша. Иронично, породица Цепеш и Батори су биле у родбинским односима.

Испитано је више од 300 сведока, који су говорили о нестанцима дјевојака и крицима који су допирали из грофичиног дворца. Многи су свједочили о сопственим рођакама које су нестајале.

Ержебетини саучесници су погубљени, али њу је племићко порекло спасло смрти. Ипак, пронађен је начин како да буде кажњена сурово – зазидана је у одаји свог замка са малим отвором кроз који јој је допремана храна.

Након четири године оваквог затвора, Ержебет Батори, „крвава грофица“, пронађена је мртва 1614. године. Локални сељани нису хтели да дозволе њено сахрањивање на сеоском гробљу, па је тело пренето у породичну крипту и, по предању, тамо сахрањено.

Како су године пролазиле, смањивао се број жена, али је растао мајчин притисак. Била је усамљена и остарела, реуматична и глува.

Као добар син, довео ју је да живи са њим.

У исто време, посећивао је и своју ташту, мајку једине жене коју је волео, оне из мора, (једине и са којом је био у браку) о којој се бринуо. И она није чула најбоље.

Она је била астматичар и шећераш.

Обе су по цео дан причале само о њему.

Све мање је излазио, а када је почела корона, сасвим се затворио.

Писање је било довољно.

Живот је био мали пакао, али приче су биле небо само.

Један дан када је остао без инспирације, убио је обе.

Мајку је удавио јастуком.

Дуго се копрцала својим дебелим белим бутинама.

Коначно је заћутала.

Ташту је са леђа ударио секиром тако јако, да јој је одрубио главу. Одлетела је у други крај собе.

Чак није ни избрисао крв са лица, која га је попрскала.

Полиција га је нашла у својој башти, исти дан.

Писао је нову причу под виновом лозом.

Био је диван, сунчан дан. Небо плаво, да плавље не може бити.

ПРИЧА И ИЛУСТРАЦИЈАНиколић Матић Александра Блогерка. Кратке приче. Дуге приче. Политика, фантастика. Проза, поезија. Стварност и над њом. Мајка, кучкарка, бициклисткиња, примењено позориште, професорка. Магистарка.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: