detalj slike: KRK Art dizajn

PAS

 

Vernost,

i radoznale oči su,

njegova vrlina.

Da od sreće poskoči,

i to mu je osobina.

 

Kad mu neko

dobrotom ne uzvrati,

on se snuždi,

i ume da pati.

Kad mu neko

milovanje uskrati,

on zacvili,

i pokuša da se umili.

 

Kad u ljude gleda,

želi da razume.

Da nakrivi

u čudu glavu,

i to ume.

 

Ponekad mu nije jasno,

zašto čovek,

nešto kaže glasno.

Jer kad čuje

njegov glas,

on u njemu,

traži spas.

 

Pas nikada ne laje

u prazno.

I ne tera

repom muve.

Ponekad ga uznemire buve,

pa se vrti i uznemiri,

i tad češkanjem,

mora da se umiri.

 

I tako posmatran,

sa svih strana,

on naprosto,

nema mana.

 

MAČKA

 

Ona ima svoje bube,

pa u ljutnji začas,

otkrije zube.

Šapom proverava čudo,

pa u vis odskoči,

kao u san, ludo.

 

Pa poruči: mjao i frr.

 

U javu doskoči,

da u poverenju,

otkrije stomak.

 

Pa poruči: miu i prr.

 

Na zrnce prašine

pažnju obrati,

radoznala kao voda,

brza kao pogled.

 

Kao vetar vešta,

tiha kao mesec,

oštra kao glad.

 

Kao sneg meka,

gipka kao talas,

opuštena kao mir.

Hitra kao pad,

skakutava kao potok.

 

Umila se bezbroj puta,

sijaju joj brci,

kojekuda luta.

 

Očima zaključala sunce,

pa u mraku zasvetlucaju

dve tačke,

čisto da se zna,

da su na glavi,

mačke.

 

 

ČESMA

 

To je u stvari,

jedna vodena pesma.

Iz nje poteče

reka života,

da podrži i održi,

sve što može,

i treba da živi.

 

Tu vodenu pesmu,

pevaju žedno,

i kamen i drvo,

i brdo i dolina.

Ta pesma života,

mora da se nauči,

i da se zna.

Da se poštuje.

Da se slavi,

i da se ne peva olako,

tek tako,

reda radi.

Jer bez te pesme,

ne postoji ništa,

što je vredno pevanja.

 

I bez nje će ostati,

samo suza planete,

koja nema boju.

 

 

O NAMA

 

Zemljino je lice,

puno bora.

Nešto se tu,

menjati mora.

 

Sa svih strana,

bruje grubi zvuci.

Ne pruža se više,

ruka ruci.

 

Sad žubori voda vatri:

ne muti mi plavi odraz,

i ne plaši one što me vole.

Nemoj polja da mi gariš,

jer njih tvoji prsti bole.

Na nebu je tvoje mesto,

idi gore na svoj presto!

 

Ljuta, puna žara,

vatra vodi odgovara:

ako sinem snagom svojom,

ispariću tvoje staze.

Ostaće zemlja suva,

da na tebe uspomenu čuva!

 

Sluša vazduh i sve hukće.

Kao da su stara,

i njemu su pluća,

puna gara.

 

I na nebu,

i dnu mora,

staro stanje

vratiti se mora.

Vreme sloge,

i mirnijih zora.

 

Ako Ljubav

Zemlji uzvrati,

sve će delom,

Čovek da pozlati.

 

MA ŠTA mi reče

 

Osećam često,

da u mojoj glavi nešto,

traži svoje mesto.

I htelo bi

da radi svašta.

I mislim, da je to ono,

što se zove mašta.

 

San il’ java,

dilema je prava.

Kad proleti

nebom krava,

ja se pitam,

da li mi je

pamet zdrava?

 

Kada trava

buja plava,

a mesec se osmehuje

zeleno,

da l’ je čudno,

takvo stanje budno?

 

Čudo se za čudom niže!

Nekom java

nekom san,

svakome je njegov,

razlog opravdan.

PODELITE OVAJ TEKST NA: