детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПАС

 

Верност,

и радознале очи су,

његова врлина.

Да од среће поскочи,

и то му је особина.

 

Кад му неко

добротом не узврати,

он се снужди,

и уме да пати.

Кад му неко

миловање ускрати,

он зацвили,

и покуша да се умили.

 

Кад у људе гледа,

жели да разуме.

Да накриви

у чуду главу,

и то уме.

 

Понекад му није јасно,

зашто човек,

нешто каже гласно.

Јер кад чује

његов глас,

он у њему,

тражи спас.

 

Пас никада не лаје

у празно.

И не тера

репом муве.

Понекад га узнемире буве,

па се врти и узнемири,

и тад чешкањем,

мора да се умири.

 

И тако посматран,

са свих страна,

он напросто,

нема мана.

 

МАЧКА

 

Она има своје бубе,

па у љутњи зачас,

открије зубе.

Шапом проверава чудо,

па у вис одскочи,

као у сан, лудо.

 

Па поручи: мјао и фрр.

 

У јаву доскочи,

да у поверењу,

открије стомак.

 

Па поручи: миу и прр.

 

На зрнце прашине

пажњу обрати,

радознала као вода,

брза као поглед.

 

Као ветар вешта,

тиха као месец,

оштра као глад.

 

Као снег мека,

гипка као талас,

опуштена као мир.

Хитра као пад,

скакутава као поток.

 

Умила се безброј пута,

сијају јој брци,

којекуда лута.

 

Очима закључала сунце,

па у мраку засветлуцају

две тачке,

чисто да се зна,

да су на глави,

мачке.

 

 

ЧЕСМА

 

То је у ствари,

једна водена песма.

Из ње потече

река живота,

да подржи и одржи,

све што може,

и треба да живи.

 

Ту водену песму,

певају жедно,

и камен и дрво,

и брдо и долина.

Та песма живота,

мора да се научи,

и да се зна.

Да се поштује.

Да се слави,

и да се не пева олако,

тек тако,

реда ради.

Јер без те песме,

не постоји ништа,

што је вредно певања.

 

И без ње ће остати,

само суза планете,

која нема боју.

 

 

О НАМА

 

Земљино је лице,

пуно бора.

Нешто се ту,

мењати мора.

 

Са свих страна,

брује груби звуци.

Не пружа се више,

рука руци.

 

Сад жубори вода ватри:

не мути ми плави одраз,

и не плаши оне што ме воле.

Немој поља да ми гариш,

јер њих твоји прсти боле.

На небу је твоје место,

иди горе на свој престо!

 

Љута, пуна жара,

ватра води одговара:

ако синем снагом својом,

испарићу твоје стазе.

Остаће земља сува,

да на тебе успомену чува!

 

Слуша ваздух и све хукће.

Као да су стара,

и њему су плућа,

пуна гара.

 

И на небу,

и дну мора,

старо стање

вратити се мора.

Време слоге,

и мирнијих зора.

 

Ако Љубав

Земљи узврати,

све ће делом,

Човек да позлати.

 

МА ШТА ми рече

 

Осећам често,

да у мојој глави нешто,

тражи своје место.

И хтело би

да ради свашта.

И мислим, да је то оно,

што се зове машта.

 

Сан ил’ јава,

дилема је права.

Кад пролети

небом крава,

ја се питам,

да ли ми је

памет здрава?

 

Када трава

буја плава,

а месец се осмехује

зелено,

да л’ је чудно,

такво стање будно?

 

Чудо се за чудом ниже!

Неком јава

неком сан,

свакоме је његов,

разлог оправдан.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: