detalj slike: KRK Art dizajn

Rad Negoslave Stanojević, Jedina adresa gospođe Javorke, bio je prijavljen na konkursu Književne radionice Kordun "Čovekov otisak u prirodi" ušavši u uži izbor od 10 radova. Nije pobedio u izboru za nagrađene radove, ali ga smatramo vrlo kvalitetnim, poučnim, korisnim i svakako vrednim pažnje da se podeli da bi ga pročitalo što više pratilaca, jer govori o jedinstvenom pogledu na život i sudbinu pojedinca, kao i privrženost duše rodnom kraju. 

JEDINA ADRESA GOSPOĐE JAVORKE

Za njen pedeseti rođendan gospođu Javorku iz sela Donji Jovac, Opština Ćuprija, Okrug pomoravski, udatu u Ćupriji, sa adresom u Amsterdamu, Holandija, suprug je odveo na izlet, po njenoj želji, da porodično uživaju u lepotama Vrela Grze.

Nije lako živeti u belom svetu, čak i kada hleb zarađuješ bez žuljeva na rukama, bez brige da li ćeš uspeti da platiš račune i kupiš detetu patike, pa čak i kada ti u neko vreme konačno poteku med i mleko. Još ako te noćima progone cvetne livade tvog detinjstva, uživanje u dečijim nestašlucima dok ovce o kojima brineš planduju u senci stoletnih hrastova, a u nozdrvama ti još traje miris paradajza iz materine bašte, tek pomuženog mleka kojim te je baka napojila čim su te odvojili od sise i božićne pečenice kojom bi deda najpre tebe omrsio, razmere tuge kojom te obeleži tuđina, zna samo duša koja tu tuđinu živi.

Nije lako povinovati se drugačijem modelu življenja, često neshvatljivom tvom umu naviklom na široku dušu pomoravskog seljaka, na otvorena vrata za putnika i namernika, na dođi, uzmi, ne boj se, pomoći ćemo, zovi kad zatreba... Nije lako svakoga jutra sretati hladna ozbiljna lica komšija čija ni imena ne znaš, kamo li da im možeš reći gde si bio i šta te boli, koje te brige more, šta planiraš i o čemu sanjaš... da im se pohvališ, bre, ne možeš, kamo li nešto više. I nije lako živeti u ogromnom gradu išpartanom linijama gradskog prevoza, u kojem znaš jedino onu koja te vodi do posla i nazad, i nekoliko prodavnica u svom kvartu u kojima kupuješ namirnice. Nije lako, ali se mora. Jer, natrag se ne može, ne sme se pre vremena, pre nego što si se obezbedio, snašao, decu iškolovao, steko, a napred... i nema se kuda. Sedi tu gde si, trpi, nadaj se, istraj i... ćuti.

Kako je samo u rodnom selu znala svaku stazu i svaku livadu, svaki grm i svaku šumu. Svako živo čeljade po imenu i po rodu. Koji su u Užarskoj, koji u Planjanskoj, a koji u Nekrštenoj mahali. Otkud su se koji ovde spustili i sa koliko čeljadi. Svačiju kuću ko da je njena je znala. Svačiju kravu, svakog psa. Koliko brava ima koja kuća. Koliko su posejali, poželi, koliko kazana ljute ispekli, koliko kanata kukuruza nabrali, koliko venaca crnog i koliko belog luka okačili ispod strehe. Koliko kćeri za udaju i koliko sinova za ženidbu imaju. Iz kog su sela doveli snahu. U čiju im se kuću kćer udala. Ko su im kumovi i koja su im imena za novorođenče predložili,

Ispod kojeg se drveta kopaju. Koju slavu slave i ko im i zašto ne dolazi na slavu. Zašto Vićići slave Đurđic i Đurđevdan, a Vipići Nikoljdan. I zašto Vučići slave Đurđic i Alimpijevdan. Kakvi su Čivutani, Buljavi, Planjani, Užarci, Babastanići... Tobošarevci, Praćinci, Kamberovići. Kome su ostali dužni. Zašto ima više kuća s leve strane puta, ka Jagodini. Ko bi se udavio i u Vranjevcu, potoku koji protiče kroz selo, da mu nije nekoga ko njegovim korakom upravlja. Čija je koja šuma na Juhoru. Šta je ko posejao na Ornicama, Oknu, Ključu, Lugu, Kovačevici, Orašjaku, Begovom Ključu, Moravištu, Medvedištu. Čiji su vinogradi, njive, šume i pašnjaci više sela, u Svinjcima, Vinogradarskom mestu, Žitištu, Grabovcu, Ilin potoku, Rašincu, Krstatku, Tutorovim svinjcima, Gmitrovićevcima, Orlovom gnezdu, Vodicama, Kozari, Đotincu, Selištu, Dobitnjaku, Mandrdinoj busiji, Nekrštenom, Begovici, Velikoj obali, Preko bare, Velikom i Malom Božinču, Velikom i Malom Kosiču, Bardima... Čije su sitne šume u Vranjevcu, Gradištu, Dve granice, Dva groba.

Ni u Ćupriji se, kao nevesta, nije lako snalazila, a tek u Amstardamu... u tuđem svetu, gde nemaš koga da pitaš ni ako zalutaš. Gde, ako si žedan, jedino možeš da se napiješ vode ako platiš. Gde ničija kuća ne miriše na sarmu i na pitu s jabukama. Gde nemaš kome da preko praga pružiš tanjiir: komšinice, toplo je, upravo ispečeno...a ono se puše kiflice, krofne, pite zeljanice...

Probala je, doduše. Jednom i nikad više. Hladan pogled neizmernog čuđenja u ragastovu komšijskih vrata zaledio joj je dušu, postideo je i naučio. Da ovde nema, komšija komšiji, ja tebi i nema potrebe da ti meni, nema višak podeli sa najbližim koji ti je više od roda.

Pa joj je Grza došla kao melem na ranu. Među ljudima čijim jezikom peva i njena duša, okružena zelenilom, žuborom bistrih planinskih potoka koji se slivaju u rečicu pored koje bi mogla da ostari. Nestvarno lepa, jedinstvena tirkizno-zelenkasto-maslinasto-plavičasta boja veštačkih jezera ispod Vrela, u kojoj se prelamaju sve boje javora i jasena i ostalog rastinja oko vode i u samoj vodi, savršeni spokoj koji osećate dok sedite pored potočića, čiji se šum meša sa cvrkutom ptica i pucketanjem suncem obasjanih suvih grančica.

Volela bih da ostarim, ma i da umrem, volela bih, ovde – naglas je sanjala dok ju je muž zaljubljeno gledao, diveći se njenom ozarenom licu koje kao da se podmladilo 20 godina dok je disala punim plućima vazduh koji je podsećao na njeno detinjstvo, na mladost, na njeno rodno selo.

Kada ih je, uz obećanje da će im pokazati raj na zemlji, čiča Milivoje iz sela Izvor, koji se slučajno zatekao kraj donjeg jezera čijim su se bojama divili, doveo do ogromne cvetne livade sakrivene od pogleda turista, zastao im je dah. To je mesto na kojem će ostariti, znali su i muž i ona, moleći Boga da se vlasnik najlepše livade, koju je oglasio na prodaju, u međuvremenu slučajno nije predomislio.

Sve u njenom daljem životu bilo je usredsređeno i podređeno realizaciji sna koji je počela da sanja na svoj pedeseti rođendan. Deca se nisu bunila, štaviše, ćerku bi ionako ljubav vratila u očev rodni grad, a i sin se nije najbolje snalazio u gradu droge i greha.

Svaki komad nameštaja i svaku sitnicu za kuću koja je već sledeće godine nikla na njihovom raju na zemlju, sama je izabrala u amsterdamskim antikvarnicama i starinarnicama. Svaku zavesu sama je šila, svaki stolnjak je njenom rukom izvežen. Svaku sobu je sama krečila, crvtočne ormare iz roditeljske kuće koje je mogla spasiti, sama je krpila, restaurirala, oslikavala. Preslice od seljanki kupovala, čuture za ukras, ne za upotrebu, obnavljala. Sobe za rad i sobe za uživanje osmišljala. Kućicu za hobije sebi projektovala. Cvetne leje razmeravala, sadnice brižljivo birala. Seme domaćih cvetnica sama sejala.

I jedva čekala... da nastavi sa životom tamo gde ga je, nekad davno, zbog ljubavi prekinula. Da sastavi juhorska brda sa južnokučajskim. Da veze materinom rukom tkano platno bojama donjeg jezera i svitanja nad prvim vidikovcem nad Vrelom, u kojem uživa dok bere pečurke i planinsko retko cveće. I da na samom izvoru Grze naslika one dve ikone Svetog Jovana, iz zahvalnosti što im se ćerka po drugi put rodila pošto je čudom preživela gušenjem plinom na taj dan i što im se sledeće godine, sasvim neplanirano, tog dana rodio sin.

Sve adrese gospođe Javorke izbrisane su iz njenih dokumenata, a neke i iz njenog sećanja. Jedino je ostala ona koja još i pre nego što ju je videla, dobila naziv Raj na zemlji.

SVETLOM UGAŠENI SU SVICI

Lagano kao magla spušta se tmina nad našim selom

U čijoj tišini kao da već sve odavno sni

I ove godine uzalud žmirim i čekam svice

Pucketa jedino zrelo polje, dok žito glasno zri

Danas su nas zadružni kombajni ponovo zaobišli

I dok su komšije opet od muke nebo psovale

Pored nas su samo prošli, tuđa žita da žanju otišli

A mi se i danas bojimo da se oblaci sutra ne provale

Tako to biva, kaže starina, u životu seljaka često

Kad nemaš moć, a glas da digneš, ne vredi

Progutaj bar pola muke koja te steže, baci iza leđa resto

ne daj da te to trpljenje i gutanje, omete, potrese, povredi

Rođen da se savijaš ko mlado drvo koje se ne da pred jakim vetrom

Možeš jedino sam svojom snagom da se podupreš, nema ti druge

Teši se osmehom, nadanjem, verom, setvom i novom žetvom

Seljak i nema vremena da raspliće te svakodnevne nepravde i tuge

Pomoli se noćas pred ikonama Gospodu i slavskom svecu

Kada kombajni sutra ponovo zorom u naše selo uđu

Da požnju i naša žita prezrela, i njima i nama na sreću

Nedo Bog prognoze da se ostvare, najaviše i jaku kišu i tuču

Gusta se tmina nad našim selom spustila

U toploj tihoj noći niko mirne snove ne sni

Prestao sam da čekam i kombajne i svice Pucketa samo polje, dok žito preglasno zri

Teško ćeš ovde više ikad da vidiš svica,

Reče mi sinoć starina što gunjem i leti reumu leči

Davno smo ih mi, ljudi, veštačkim svetlom ugasili

I onim praškom što će bez kopanja rast korova da spreči

Ako se ponovo rodim, Bože, nek budem trava

Kladenac neka budem, neka sam pčela il cvet

Konj neka sam, ptica, vilin konjic il krava

Bilo šta neka budem al ne da trujem, nego da spašavam svet

PODELITE OVAJ TEKST NA: