детаљ слике: КРК Арт дизајн

Рад Негославе Станојевић, Једина адреса госпође Јаворке, био је пријављен на конкурсу Књижевне радионице Кордун "Човеков отисак у природи" ушавши у ужи избор од 10 радова. Није победио у избору за награђене радове, али га сматрамо врло квалитетним, поучним, корисним и свакако вредним пажње да се подели да би га прочитало што више пратилаца, јер говори о јединственом погледу на живот и судбину појединца, као и приврженост душе родном крају. 

ЈЕДИНА АДРЕСА ГОСПОЂЕ ЈАВОРКЕ

За њен педесети рођендан госпођу Јаворку из села Доњи Јовац, Општина Ћуприја, Округ поморавски, удату у Ћуприји, са адресом у Амстердаму, Холандија, супруг је одвео на излет, по њеној жељи, да породично уживају у лепотама Врела Грзе.

Није лако живети у белом свету, чак и када хлеб зарађујеш без жуљева на рукама, без бриге да ли ћеш успети да платиш рачуне и купиш детету патике, па чак и када ти у неко време коначно потеку мед и млеко. Још ако те ноћима прогоне цветне ливаде твог детињства, уживање у дечијим несташлуцима док овце о којима бринеш пландују у сенци столетних храстова, а у ноздрвама ти још траје мирис парадајза из материне баште, тек помуженог млека којим те је бака напојила чим су те одвојили од сисе и божићне печенице којом би деда најпре тебе омрсио, размере туге којом те обележи туђина, зна само душа која ту туђину живи.

Није лако повиновати се другачијем моделу живљења, често несхватљивом твом уму навиклом на широку душу поморавског сељака, на отворена врата за путника и намерника, на дођи, узми, не бој се, помоћи ћемо, зови кад затреба... Није лако свакога јутра сретати хладна озбиљна лица комшија чија ни имена не знаш, камо ли да им можеш рећи где си био и шта те боли, које те бриге море, шта планираш и о чему сањаш... да им се похвалиш, бре, не можеш, камо ли нешто више. И није лако живети у огромном граду ишпартаном линијама градског превоза, у којем знаш једино ону која те води до посла и назад, и неколико продавница у свом кварту у којима купујеш намирнице. Није лако, али се мора. Јер, натраг се не може, не сме се пре времена, пре него што си се обезбедио, снашао, децу ишколовао, стеко, а напред... и нема се куда. Седи ту где си, трпи, надај се, истрај и... ћути.

Како је само у родном селу знала сваку стазу и сваку ливаду, сваки грм и сваку шуму. Свако живо чељаде по имену и по роду. Који су у Ужарској, који у Плањанској, а који у Некрштеној махали. Откуд су се који овде спустили и са колико чељади. Свачију кућу ко да је њена је знала. Свачију краву, сваког пса. Колико брава има која кућа. Колико су посејали, пожели, колико казана љуте испекли, колико каната кукуруза набрали, колико венаца црног и колико белог лука окачили испод стрехе. Колико кћери за удају и колико синова за женидбу имају. Из ког су села довели снаху. У чију им се кућу кћер удала. Ко су им кумови и која су им имена за новорођенче предложили,

Испод којег се дрвета копају. Коју славу славе и ко им и зашто не долази на славу. Зашто Вићићи славе Ђурђиц и Ђурђевдан, а Випићи Никољдан. И зашто Вучићи славе Ђурђиц и Алимпијевдан. Какви су Чивутани, Буљави, Плањани, Ужарци, Бабастанићи... Тобошаревци, Праћинци, Камберовићи. Коме су остали дужни. Зашто има више кућа с леве стране пута, ка Јагодини. Ко би се удавио и у Врањевцу, потоку који протиче кроз село, да му није некога ко његовим кораком управља. Чија је која шума на Јухору. Шта је ко посејао на Орницама, Окну, Кључу, Лугу, Ковачевици, Орашјаку, Беговом Кључу, Моравишту, Медведишту. Чији су виногради, њиве, шуме и пашњаци више села, у Свињцима, Виноградарском месту, Житишту, Грабовцу, Илин потоку, Рашинцу, Крстатку, Туторовим свињцима, Гмитровићевцима, Орловом гнезду, Водицама, Козари, Ђотинцу, Селишту, Добитњаку, Мандрдиној бусији, Некрштеном, Беговици, Великој обали, Преко баре, Великом и Малом Божинчу, Великом и Малом Косичу, Бардима... Чије су ситне шуме у Врањевцу, Градишту, Две границе, Два гроба.

Ни у Ћуприји се, као невеста, није лако сналазила, а тек у Амстардаму... у туђем свету, где немаш кога да питаш ни ако залуташ. Где, ако си жедан, једино можеш да се напијеш воде ако платиш. Где ничија кућа не мирише на сарму и на питу с јабукама. Где немаш коме да преко прага пружиш тањиир: комшинице, топло је, управо испечено...а оно се пуше кифлице, крофне, пите зељанице...

Пробала је, додуше. Једном и никад више. Хладан поглед неизмерног чуђења у рагастову комшијских врата заледио јој је душу, постидео је и научио. Да овде нема, комшија комшији, ја теби и нема потребе да ти мени, нема вишак подели са најближим који ти је више од рода.

Па јој је Грза дошла као мелем на рану. Међу људима чијим језиком пева и њена душа, окружена зеленилом, жубором бистрих планинских потока који се сливају у речицу поред које би могла да остари. Нестварно лепа, јединствена тиркизно-зеленкасто-маслинасто-плавичаста боја вештачких језера испод Врела, у којој се преламају све боје јавора и јасена и осталог растиња око воде и у самој води, савршени спокој који осећате док седите поред поточића, чији се шум меша са цвркутом птица и пуцкетањем сунцем обасјаних сувих гранчица.

Волела бих да остарим, ма и да умрем, волела бих, овде – наглас је сањала док ју је муж заљубљено гледао, дивећи се њеном озареном лицу које као да се подмладило 20 година док је дисала пуним плућима ваздух који је подсећао на њено детињство, на младост, на њено родно село.

Када их је, уз обећање да ће им показати рај на земљи, чича Миливоје из села Извор, који се случајно затекао крај доњег језера чијим су се бојама дивили, довео до огромне цветне ливаде сакривене од погледа туриста, застао им је дах. То је место на којем ће остарити, знали су и муж и она, молећи Бога да се власник најлепше ливаде, коју је огласио на продају, у међувремену случајно није предомислио.

Све у њеном даљем животу било је усредсређено и подређено реализацији сна који је почела да сања на свој педесети рођендан. Деца се нису бунила, штавише, ћерку би ионако љубав вратила у очев родни град, а и син се није најбоље сналазио у граду дроге и греха.

Сваки комад намештаја и сваку ситницу за кућу која је већ следеће године никла на њиховом рају на земљу, сама је изабрала у амстердамским антикварницама и старинарницама. Сваку завесу сама је шила, сваки столњак је њеном руком извежен. Сваку собу је сама кречила, црвточне ормаре из родитељске куће које је могла спасити, сама је крпила, рестаурирала, осликавала. Преслице од сељанки куповала, чутуре за украс, не за употребу, обнављала. Собе за рад и собе за уживање осмишљала. Кућицу за хобије себи пројектовала. Цветне леје размеравала, саднице брижљиво бирала. Семе домаћих цветница сама сејала.

И једва чекала... да настави са животом тамо где га је, некад давно, због љубави прекинула. Да састави јухорска брда са јужнокучајским. Да везе материном руком ткано платно бојама доњег језера и свитања над првим видиковцем над Врелом, у којем ужива док бере печурке и планинско ретко цвеће. И да на самом извору Грзе наслика оне две иконе Светог Јована, из захвалности што им се ћерка по други пут родила пошто је чудом преживела гушењем плином на тај дан и што им се следеће године, сасвим непланирано, тог дана родио син.

Све адресе госпође Јаворке избрисане су из њених докумената, а неке и из њеног сећања. Једино је остала она која још и пре него што ју је видела, добила назив Рај на земљи.

СВЕТЛОМ УГАШЕНИ СУ СВИЦИ

Лагано као магла спушта се тмина над нашим селом

У чијој тишини као да већ све одавно сни

И ове године узалуд жмирим и чекам свице

Пуцкета једино зрело поље, док жито гласно зри

Данас су нас задружни комбајни поново заобишли

И док су комшије опет од муке небо псовале

Поред нас су само прошли, туђа жита да жању отишли

А ми се и данас бојимо да се облаци сутра не провале

Тако то бива, каже старина, у животу сељака често

Кад немаш моћ, а глас да дигнеш, не вреди

Прогутај бар пола муке која те стеже, баци иза леђа ресто

не дај да те то трпљење и гутање, омете, потресе, повреди

Рођен да се савијаш ко младо дрво које се не да пред јаким ветром

Можеш једино сам својом снагом да се подупреш, нема ти друге

Теши се осмехом, надањем, вером, сетвом и новом жетвом

Сељак и нема времена да расплиће те свакодневне неправде и туге

Помоли се ноћас пред иконама Господу и славском свецу

Када комбајни сутра поново зором у наше село уђу

Да пожњу и наша жита презрела, и њима и нама на срећу

Недо Бог прогнозе да се остваре, најавише и јаку кишу и тучу

Густа се тмина над нашим селом спустила

У топлој тихој ноћи нико мирне снове не сни

Престао сам да чекам и комбајне и свице Пуцкета само поље, док жито прегласно зри

Тешко ћеш овде више икад да видиш свица,

Рече ми синоћ старина што гуњем и лети реуму лечи

Давно смо их ми, људи, вештачким светлом угасили

И оним прашком што ће без копања раст корова да спречи

Ако се поново родим, Боже, нек будем трава

Кладенац нека будем, нека сам пчела ил цвет

Коњ нека сам, птица, вилин коњиц ил крава

Било шта нека будем ал не да трујем, него да спашавам свет

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: