detalj slike: KRK Art dizajn

DOŽIVLjENO - PREŽIVLjENO

Naš otac Lazo proživeo je svoju mladost u Americi. Bio je mlad i nikakvi poslovi nisu mu bili teški. U Americi se zaljubio i zavoleo Anđu (Angie) i sa njom Ameriku. A kada ga je stariji brat Đuro primorao da se vrati u Bosnu, nadao se da će se uspeti vratiti Anđi, ali situacija je promenjena i on je ostao u Bosni, zauvek. Anđu nije mogao prežaliti, provodio je noći plačući. Morao je graditi kuću i roditelji su ga primorali da se oženi. Izrodili su nas decu, šestoro. Anđu nikome nije spominjao, utehu je nalazio u svakodnevnim poslovima, usamljen, radeći prekomerno u poljima. Majka je imala prepune ruke kućnih poslova i brige oko nas, dece.

A kada je došao rat, uoči Božića 1942. godine, primorani smo da napustimo kućište i nađemo se u zbjegovima. Otac nas je ostavio u Grmeču, blizu Elezovca, majku sa nas petoro nejake dece, a on se morao vratiti u partizane i da sačuva kuću. U međuvremenu, umrla je najstarija kćerka Dušanka. Bili smo izloženi hladnoćama i gladi, i tako iscrpljeni proveli smo devet nedelja, lutajući besciljno po bosanskim šumama. Tokom tih devet nedelja pojeli smo svega tri ražena hleba i friška creva jedne krave, koju su partizani zaklali a creva bacili u potok. Pretežno smo noći provodili ispod četinarskog drveća, a samo po neku noć prespavali smo u napušteni štalama. Našim patnjama nije se nazirao kraj.

Kada smo se našli u blizini Mrkonjić Grada, zarobili su nas Nemci i poveli nas na streljanje. Postrojili su nas u dubokom snegu, a ispred nas su već ležali oni koje su Nemci prethodno poubijali. Neki su se još micali i krvarili. Mi smo se svi držali međusobno za ruke, nazirući smrt. U tom času partizani su saznali šta se dešava i izvršili su silovit juriš, pre nego što su Nemci uspeli da napune mitraljeze i puške, i na našu sreću, spasili su nas. Partizani su nas zatim uveli u neku baraku, gde su nas ugrejali, nahranili i ohrabrili.

Moja starija sestra Marija, sa nepunih četrnaest godina, nosila je mene sve vreme, a mlađa sestra Sava i brat Jovo, 11 i 8 godina, nosili su neku posteljinu koju smo prostirali na sneg gde god smo konačili. Majka je nosila najmlađu Radu, još beba sa svega nešto više od jedne godine. Ja sam imao oko tri-i-po godine, pa me je Marija morala nositi sve vreme, jer je sneg najčešće bio dubok za vrh mene.

Kada smo se našli na Šator planini, padala je ledena kiša, planina potpuno okovana u ledu, a Nemci opkolili partizane i nas izbeglice, i obruč oko nas su stezali sve više i više. Pretila je smrt svima. Partizani su pronašli jedini mogući izlaz prelazeći preko vrha planine, kojom prilikom su bajonetama zasecali led i koračali stopu po stopu, u koloni, jedan za drugim, a mi, izbeglice vukli smo se iza njih. Kada smo se našli pri vrhu planine, Marija je bila potpuno iscrpljena, nije mogla više ni koraka da napravi, pa je upitala majku za dozvolu da mene baci u sneg, jer je videla da su i drugi isto to radili sa svojom nemoćnom decom. Majka joj je dozvolila, svesna da nam se svima približavao kraj. I Marija me je spustila u duboki sneg, iza porušene bukve, odakle se nisam mogao izvući. Plakao sam i molio je da se vrati, da me uzme, obećavao sam joj da ću joj kupiti ‘’Zelenu suknju’’ kada porastem. Kolona je odmicala sve dalje i ja nikoga od mojih nisam više video. Plakao sam sve jače i jače, smrzavao sam se i već mi se gubio vid, osećao sam da polako umirem. I dok sam tako ležao u snegu, opraštajući se sa životom, Marija nije mogla da nastavi put, misleći na mene, osećala se krivom za moju smrt, vratila se i našla me još živog, sklupčan u snegu, i već polu-ukočen. Podigla me je, plakala je, a ja sam je uspeo zagrliti i kada sam došao do svesti rekao sam joj: ‘’Marija, ja tebe najviše volim’’. 

I prošle su posleratne godine, proživeli smo mnoge patnje, makju su ubili Nemci, umrla nam je i najmlađa sestra Rada. Nikoga nismo imali da nam bilo šta pomogne, čak je otac u oba slučaja morao sam da pravi mrtvačke sanduke, a sahrani smo prisustovali samo mi, maloletna deca. Marija je zamenila majku, sa svega četrnaest godina, a u kući nismo imali nikakvih namirnica, i samo je Marija mogla zapamtiti kako smo uopšte preživeli. 

Nakon završetka osnovne škole, u rodnom mestu Jasenici, odveo me je stric Đuro u Mladenovo, gde sam nastavio osmoletku. Ubrzo, nakon dve godine, Đuro iznenada umre, a ja sa svojih četrnaest godina, ostadoh kao jedino muško, u kući, i bio sam primoran da idem  u nadnice u seljačkoj radnoj zadruzi ‘’Grmeč’’. I da život bude još gori, upravnik te zadruge Svetko Maleš, upisivao mi je samo po pola nadnice, iako sam ispunjavao potpune norme kao i svi odrasli radnici. On mi je jedne prilike rekao: ‘’Ti si mali i treba manje da jedeš’’. Nikada mu to ne mogu zaboraviti. 

U kući sam imao strinu Maru, koju su sve komšije zvali ‘’Kadeka’’ i njenu majku Boju Potkonjak, koja je imala rodbinsku vezu sa Nikolom Teslom. Ta baka Boja bila je izuzetno bistre pameti, nepismena, neverovatno za njene godine. 

Jednoga dana pođe Kadeka u banju Melenci i mene počne moliti da ne idem na Dunav, sanjala je ružan san i bojala se da se ja ne udavim. A, ja, jedva sam valjda dočekao da ona otputuje, pozovem moga komšiju i drugara Mladena, da idemo na Dunav. I čim smo stigli na Dunav, jedan mladić, koga su zvali ‘’krojač’’, baci veslo u vodu i meni naredi da ga idem doneti, da ga voda nebi odnela. A, ja, shvatim to kao naredbu i zaplivam. Kada sam dohvatio veslo i gurnuo ga prema obali, uhvatio me je vir u okretu, i počeo me oktretati. Čas vidim jednu obalu, čas drugu, počnem tonuti. Nekako se oduprem i izdignem se na površinu. Kada sam počeo da tonem drugi put, moj drugar Mladen shvatio je da se davim i počeo je vikati, iz sveg glasa, ‘’U pomoć. U pomoć’’. To je čula supruga ribara Sobodana, koji je spavao.

Ona ga probudi i Slobodan je u trku pokidao svoju košulju, skočio u vodu i zaplivao prema meni. Ja sam u tom času već tonuo treći put i video sam svoju sahranu. Video sam sebe u mrtvačkom sanduku i svega oko desetak osoba u koloni, koji su me nosili u sanduku. Ako je to klinička smrt, eto, ja sam je doživeo i preživeo.

I dok sam tonuo treći put, još donekle svestan uspeo sam da se oduprem obema rukama o vodu, koja me je izbacila na površinu, i tada me je Slobodan uhvatio za levu nadlakticu i izvukao na obalu. Položio me je na nizbrdici, ali nisam bio pun vode. Povratio sam je relativno malo. Krojač je za to vreme pobegao, a moj drugar Mladen bio se samo udaljio od obale. Čim sam se podigao iz ležećeg položaja, Mladen me je uzeo za ruku i krenuli smo kući. Za neverovati je, da dok smo ulazili u selo, sreli smo neke osobe koji su već bili obavešteni da sam se ja davio. Kada se moja strina Kadeka vratila iz banje, dao sam joj obećanje da ću je u buduće slušati i da više neću ići na Dunav. 

Kada su prošle četiri godine moga boraka u Mladenovu, moja sestra Marija došla je po mene i odvela me u Novi Sad. Napustio sam Kadeku  njenu majku, baka Boju, i nikada se vuše nismo videli. Posetio sam im samo grobove kada sam kasnije olazio u posetu u Mladenovo. Baka Boja mi je ostala u najdražoj uspomeni, po izvanrednoj plemenitosti. Od kada znam za sebe bio sam gladan, sve dok nisam došao kod Marije u Novi Sad. Kadeka je hranu čuvala pod ključem i mene hranila po svome merilu. Kod Marije sam se prvi put najeo. Marija i njen suprug Nikola školovali su me u tehničkoj školi i kod njih sam završio Tehnološki fakultet. A kada sam primio prvu inženjersku platu, kupio sam Mariji ‘’Zelenu suknju’’, a uz to i frižider, jer zelena suknja nije bila skupa. Priču ‘’Kupići ti zelenu suknju’’ objavila je novinarka Gordana Arok u novogodišnjem broju Dnevnika, uoči 1964-e godine. Marija je meni postala i ostala moj ‘’Anđeo čuvar’’. 

Kasnije, za jedan godišnji odmor, ponudi nam Stanko Žugić da zajedno putujemo u Čehoslovačku, njegovim Fićom. I prihvatimo to Nikola i ja, i krenemo na put. Prvo smo proveli dva dana na planini Zohova Hata, nedaleko od Bratislave, a zatim smo obišli pećinu Moravske Krasi, nedaleko od Brna. Odatle smo otputovali u Prag, gde nam je boravak počeo lepo, u gostionici ‘’Hrabri vojnik Švejk’’, a još iste večeri doživeli smo saobraćajni udes, na Karlovom mostu, kojom prilikom je na našeg Fiću naleteo taksi Volga i prilikom udara prevrnuli smo se tri puta. Tokom prevrtanja ja sam, sa mesta suvozača, ispao i udario glavom u ivičnjak. Potpuno sam se onesvestio i prestao sam da dišem. Videći to, Nikola je još bio dovoljno pri svesti i dao mi je veštačko disanje iz usta u usta. Spasio mi je život na licu mesta. Jedan arhitekta zatekao se tu i pozvao hitnu pomoć. Ubrzo bili smo u bolnici ‘’Prva nemocnica’’, gde sam ja operisan. Imao sam izliv krvi na mozak, šest rebara povređenih, krv u levom uhu, podlivenu krv u levom oku, razbijenu levu arkadu, koju mi je doktor operisao, i još ko zna šta. Bio sam u nesvesti oko deset sati. Sutradan, kada sam se osvestio, Nikola i Stanko su, sa doktorom i njegovom suprugom, koja mu je asistirala pri operaciji, stajali su svi u belim mantilima. Ja sam zaboravio i kako se zovem, i sve ostalo, jedva sam Nikolu prepoznao, nakon izvesnog vremena. Nešto kasnije, Nikola mi je rekao da je on bio u našoj ambasadi i tamo slučajno pronašao svoga drugara iz osnovne škole, kao sekretara ambasade. Ambasada nam je pružila pomoć, kupili su nam svima vozne karte, a za mene i kupe sa ležajem.

Po povratku u Novi Sad, dobio sam od mog doktora Bogdana Nećaka tromesečno bolovanje, a on me je zatim prepustio za dalje praćenje svojoj koleginici, doktorki Gordani. Gordana me je prvo poslala u banju Koviljaču, na dvonedeljni oporavak, gde me je posetila Sloboda Antić, koja mi je donela novine Politiku, u kojima sam pronašao konkurs za postdiplomske studije u Engleskoj. Prijavio sam se i dobio boravak u Čorlivudu, odakle će me nešto asnije život odvesti u Kanadu, gde sam uradio doktorsku disertaciju. 

Kada smo jedne prilike pričali viceve, moj drugar Stojan Malić voleo je viceve o Bosancima, koji nas definišu kao glupe i tvrdoglave, pa će na to: ‘’ Eto, Bosanac, tako je voleo da me zove, Ti si potvrdio to pravilo, udaren si u glavu, ali si se posle i oženio i čak eto doktorirao. Ti si zaista tvrdoglavi Bosanac, imaš zaista tvrdu glavu, ni Volga ti je nije uspela razbiti’’.

I posle svega preživljenoga, evo me još živog, u struci sam se dokazao, postao ekspert Ujedinjenih Nacija, proputovao dosta sveta, publikovao dosta radova i stvorio porodicu, sa kojom srećno živim u Kanadi, našoj drugoj domovini.

 

           

PODELITE OVAJ TEKST NA: