детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДОЖИВЉЕНО - ПРЕЖИВЉЕНО

Наш отац Лазо проживео је своју младост у Америци. Био је млад и никакви послови нису му били тешки. У Америци се заљубио и заволео Анђу (Angie) и са њом Америку. А када га је старији брат Ђуро приморао да се врати у Босну, надао се да ће се успети вратити Анђи, али ситуација је промењена и он је остао у Босни, заувек. Анђу није могао прежалити, проводио је ноћи плачући. Морао је градити кућу и родитељи су га приморали да се ожени. Изродили су нас децу, шесторо. Анђу никоме није спомињао, утеху је налазио у свакодневним пословима, усамљен, радећи прекомерно у пољима. Мајка је имала препуне руке кућних послова и бриге око нас, деце.

А када је дошао рат, уочи Божића 1942. године, приморани смо да напустимо кућиште и нађемо се у збјеговима. Отац нас је оставио у Грмечу, близу Елезовца, мајку са нас петоро нејаке деце, а он се морао вратити у партизане и да сачува кућу. У међувремену, умрла је најстарија кћерка Душанка. Били смо изложени хладноћама и глади, и тако исцрпљени провели смо девет недеља, лутајући бесциљно по босанским шумама. Током тих девет недеља појели смо свега три ражена хлеба и фришка црева једне краве, коју су партизани заклали а црева бацили у поток. Претежно смо ноћи проводили испод четинарског дрвећа, а само по неку ноћ преспавали смо у напуштени шталама. Нашим патњама није се назирао крај.

Када смо се нашли у близини Мркоњић Града, заробили су нас Немци и повели нас на стрељање. Постројили су нас у дубоком снегу, а испред нас су већ лежали они које су Немци претходно поубијали. Неки су се још мицали и крварили. Ми смо се сви држали међусобно за руке, назирући смрт. У том часу партизани су сазнали шта се дешава и извршили су силовит јуриш, пре него што су Немци успели да напуне митраљезе и пушке, и на нашу срећу, спасили су нас. Партизани су нас затим увели у неку бараку, где су нас угрејали, нахранили и охрабрили.

Моја старија сестра Марија, са непуних четрнаест година, носила је мене све време, а млађа сестра Сава и брат Јово, 11 и 8 година, носили су неку постељину коју смо простирали на снег где год смо коначили. Мајка је носила најмлађу Раду, још беба са свега нешто више од једне године. Ја сам имао око три-и-по године, па ме је Марија морала носити све време, јер је снег најчешће био дубок за врх мене.

Када смо се нашли на Шатор планини, падала је ледена киша, планина потпуно окована у леду, а Немци опколили партизане и нас избеглице, и обруч око нас су стезали све више и више. Претила је смрт свима. Партизани су пронашли једини могући излаз прелазећи преко врха планине, којом приликом су бајонетама засецали лед и корачали стопу по стопу, у колони, један за другим, а ми, избеглице вукли смо се иза њих. Када смо се нашли при врху планине, Марија је била потпуно исцрпљена, није могла више ни корака да направи, па је упитала мајку за дозволу да мене баци у снег, јер је видела да су и други исто то радили са својом немоћном децом. Мајка јој је дозволила, свесна да нам се свима приближавао крај. И Марија ме је спустила у дубоки снег, иза порушене букве, одакле се нисам могао извући. Плакао сам и молио је да се врати, да ме узме, обећавао сам јој да ћу јој купити ‘’Зелену сукњу’’ када порастем. Колона је одмицала све даље и ја никога од мојих нисам више видео. Плакао сам све јаче и јаче, смрзавао сам се и већ ми се губио вид, осећао сам да полако умирем. И док сам тако лежао у снегу, опраштајући се са животом, Марија није могла да настави пут, мислећи на мене, осећала се кривом за моју смрт, вратила се и нашла ме још живог, склупчан у снегу, и већ полу-укочен. Подигла ме је, плакала је, а ја сам је успео загрлити и када сам дошао до свести рекао сам јој: ‘’Марија, ја тебе највише волим’’. 

И прошле су послератне године, проживели смо многе патње, макју су убили Немци, умрла нам је и најмлађа сестра Рада. Никога нисмо имали да нам било шта помогне, чак је отац у оба случаја морао сам да прави мртвачке сандуке, а сахрани смо присустовали само ми, малолетна деца. Марија је заменила мајку, са свега четрнаест година, а у кући нисмо имали никаквих намирница, и само је Марија могла запамтити како смо уопште преживели. 

Након завршетка основне школе, у родном месту Јасеници, одвео ме је стриц Ђуро у Младеново, где сам наставио осмолетку. Убрзо, након две године, Ђуро изненада умре, а ја са својих четрнаест година, остадох као једино мушко, у кући, и био сам приморан да идем  у наднице у сељачкој радној задрузи ‘’Грмеч’’. И да живот буде још гори, управник те задруге Светко Малеш, уписивао ми је само по пола наднице, иако сам испуњавао потпуне норме као и сви одрасли радници. Он ми је једне прилике рекао: ‘’Ти си мали и треба мање да једеш’’. Никада му то не могу заборавити. 

У кући сам имао стрину Мару, коју су све комшије звали ‘’Кадека’’ и њену мајку Боју Поткоњак, која је имала родбинску везу са Николом Теслом. Та бака Боја била је изузетно бистре памети, неписмена, невероватно за њене године. 

Једнога дана пође Кадека у бању Меленци и мене почне молити да не идем на Дунав, сањала је ружан сан и бојала се да се ја не удавим. А, ја, једва сам ваљда дочекао да она отпутује, позовем мога комшију и другара Младена, да идемо на Дунав. И чим смо стигли на Дунав, један младић, кога су звали ‘’кројач’’, баци весло у воду и мени нареди да га идем донети, да га вода неби однела. А, ја, схватим то као наредбу и запливам. Када сам дохватио весло и гурнуо га према обали, ухватио ме је вир у окрету, и почео ме октретати. Час видим једну обалу, час другу, почнем тонути. Некако се одупрем и издигнем се на површину. Када сам почео да тонем други пут, мој другар Младен схватио је да се давим и почео је викати, из свег гласа, ‘’У помоћ. У помоћ’’. То је чула супруга рибара Сободана, који је спавао.

Она га пробуди и Слободан је у трку покидао своју кошуљу, скочио у воду и запливао према мени. Ја сам у том часу већ тонуо трећи пут и видео сам своју сахрану. Видео сам себе у мртвачком сандуку и свега око десетак особа у колони, који су ме носили у сандуку. Ако је то клиничка смрт, ето, ја сам је доживео и преживео.

И док сам тонуо трећи пут, још донекле свестан успео сам да се одупрем обема рукама о воду, која ме је избацила на површину, и тада ме је Слободан ухватио за леву надлактицу и извукао на обалу. Положио ме је на низбрдици, али нисам био пун воде. Повратио сам је релативно мало. Кројач је за то време побегао, а мој другар Младен био се само удаљио од обале. Чим сам се подигао из лежећег положаја, Младен ме је узео за руку и кренули смо кући. За неверовати је, да док смо улазили у село, срели смо неке особе који су већ били обавештени да сам се ја давио. Када се моја стрина Кадека вратила из бање, дао сам јој обећање да ћу је у будуће слушати и да више нећу ићи на Дунав. 

Када су прошле четири године мога борака у Младенову, моја сестра Марија дошла је по мене и одвела ме у Нови Сад. Напустио сам Кадеку  њену мајку, бака Боју, и никада се вуше нисмо видели. Посетио сам им само гробове када сам касније олазио у посету у Младеново. Бака Боја ми је остала у најдражој успомени, по изванредној племенитости. Од када знам за себе био сам гладан, све док нисам дошао код Марије у Нови Сад. Кадека је храну чувала под кључем и мене хранила по своме мерилу. Код Марије сам се први пут најео. Марија и њен супруг Никола школовали су ме у техничкој школи и код њих сам завршио Технолошки факултет. А када сам примио прву инжењерску плату, купио сам Марији ‘’Зелену сукњу’’, а уз то и фрижидер, јер зелена сукња није била скупа. Причу ‘’Купићи ти зелену сукњу’’ објавила је новинарка Гордана Арок у новогодишњем броју Дневника, уочи 1964-е године. Марија је мени постала и остала мој ‘’Анђео чувар’’. 

Касније, за један годишњи одмор, понуди нам Станко Жугић да заједно путујемо у Чехословачку, његовим Фићом. И прихватимо то Никола и ја, и кренемо на пут. Прво смо провели два дана на планини Зохова Хата, недалеко од Братиславе, а затим смо обишли пећину Моравске Краси, недалеко од Брна. Одатле смо отпутовали у Праг, где нам је боравак почео лепо, у гостионици ‘’Храбри војник Швејк’’, а још исте вечери доживели смо саобраћајни удес, на Карловом мосту, којом приликом је на нашег Фићу налетео такси Волга и приликом удара преврнули смо се три пута. Током превртања ја сам, са места сувозача, испао и ударио главом у ивичњак. Потпуно сам се онесвестио и престао сам да дишем. Видећи то, Никола је још био довољно при свести и дао ми је вештачко дисање из уста у уста. Спасио ми је живот на лицу места. Један архитекта затекао се ту и позвао хитну помоћ. Убрзо били смо у болници ‘’Прва немоцница’’, где сам ја оперисан. Имао сам излив крви на мозак, шест ребара повређених, крв у левом уху, подливену крв у левом оку, разбијену леву аркаду, коју ми је доктор оперисао, и још ко зна шта. Био сам у несвести око десет сати. Сутрадан, када сам се освестио, Никола и Станко су, са доктором и његовом супругом, која му је асистирала при операцији, стајали су сви у белим мантилима. Ја сам заборавио и како се зовем, и све остало, једва сам Николу препознао, након извесног времена. Нешто касније, Никола ми је рекао да је он био у нашој амбасади и тамо случајно пронашао свога другара из основне школе, као секретара амбасаде. Амбасада нам је пружила помоћ, купили су нам свима возне карте, а за мене и купе са лежајем.

По повратку у Нови Сад, добио сам од мог доктора Богдана Нећака тромесечно боловање, а он ме је затим препустио за даље праћење својој колегиници, докторки Гордани. Гордана ме је прво послала у бању Ковиљачу, на двонедељни опоравак, где ме је посетила Слобода Антић, која ми је донела новине Политику, у којима сам пронашао конкурс за постдипломске студије у Енглеској. Пријавио сам се и добио боравак у Чорливуду, одакле ће ме нешто асније живот одвести у Канаду, где сам урадио докторску дисертацију. 

Када смо једне прилике причали вицеве, мој другар Стојан Малић волео је вицеве о Босанцима, који нас дефинишу као глупе и тврдоглаве, па ће на то: ‘’ Ето, Босанац, тако је волео да ме зове, Ти си потврдио то правило, ударен си у главу, али си се после и оженио и чак ето докторирао. Ти си заиста тврдоглави Босанац, имаш заиста тврду главу, ни Волга ти је није успела разбити’’.

И после свега преживљенога, ево ме још живог, у струци сам се доказао, постао експерт Уједињених Нација, пропутовао доста света, публиковао доста радова и створио породицу, са којом срећно живим у Канади, нашој другој домовини.

 

           

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: