detalj slike: KRK Art dizajn

Rad Stamena Milovanovića, TRAGOVI KORAKA, bio je prijavljen na konkursu Književne radionice Kordun "Čovekov otisak u prirodi" ušavši u uži izbor od 10 radova. Nije pobedio u izboru za nagrađene radove, ali ga smatramo vrlo kvalitetnim, poučnim, korisnim i svakako vrednim pažnje da se podeli da bi ga pročitalo što više pratilaca.

TRAGOVI KORAKA

- Sačekajte malo, gospodine, da Vam se oči prilagode na..! - osetio je da se ja, zastao na pragu ulaznih vrata, kolebam da li da siđem niz dva - tri stepenika koje sam nejasno nazirao pred sobom, ili da se vratim nazad u suncem obasjano dvorište. Jasno sam video njegovo bledo lice jer je sedeo u onaj deo nevelike prostorije koju je dnevno svetlo, što se s ulice probijalo kroz prašinom zamlečeno staklo, delilo treperavom i magličastom svetlosnom zavesom na dva nejednako osvetljena dela.

Sišao sam oprezno niz stepenike i zaronio u izmešane mirise štavljene kože, lepka, boje, imalina, ustajalog vazduha i memle. Majstor je odložio nakovanj s udenutom cipelom na radni sto pred sobom, skinuo s krila debelo parče daske, prislonio ga uza zid, ustao s oniske stolice, izmakao je u staranu i, mehanički, dlanom otresao prašinu s uvoštale obućarske kecelje. Klecavo, utrnulim koracima, prišao je omanjem pultu nedaleko od mesta na kome je sedeo:

Kažite, profesore...- gledao je u mene radoznalo, pomalo iznenađenim, treperavim očima.

Popustio mi je šav na jednoj cipeli - rekoh nesigurno. - Ako možete da mi...Sad...Ako...- ušeprtljah se shvativši da on gleda u polupraznu tašnu pod mojom mišicom. Odigoh levu nogu s poda i pokazah na nju.

Majstor se telom naže preko pulta, baci kratak pogled na zgrčenu nogu, vrati se nazad, iz pregrade u pultu izvuče list starih novina, obiđe pult, pređe na moju stranu spusti i raširi ih po podu kraj stolice naspram svog radnog stola.

Ne pamtim da smo se ikada.... - zastadoh nesiguran u svoje pamćenje jer se njegovog lika nisam sećao.

Upoznali... - dopuni on moju nezavršenu misao, osmehujući se i crveneći, kao da se pravda zbog zabune i nesigurnosti u meni: – Izujte je!...

Raspertlah cipelu, skidoh s noge i pružih mu je.

Nisam do sada imao čast, profesore, da Vas lično sretnem... - reče dok ju je prihvatao. - Znate, ja tako... Posmatram prolaznike kroz moj prozor... Pa po koracima pokušavam da dokučim.. – opet zastade za trenutak, ne završi misao i još brže poče da trepće. Slobodnom rukom protrlja koren nosa a lice mu se preli treperavim osmehom:

Ušli ste noseći tašnu pod mišicom, onako kako profesori nose dnevnik kad školskim hodnikom na čas odlaze.

Samo ste po tome zaključili?!

Moram priznati, da sam zapazio da uvek, u isto vreme kad i đaci u školu, kraj ovog prozora prolazite. - noktom palca pređe duž šava, osmotri ga, okrenu cipelu đonom naviše i zagleda se u njega.

I dok se vraćao nazad ka stolici neprestano je gledao u đon kao da će na njemu otkriti razlog zbog koga je šav na licu cipele popustio.

Seo sam i gledao ga radoznalo, zatečen logikom koju tu, u polumračnoj radnji, nisam očekivao.

Vaše noge su brže od cipela Vaših. Žurite i prsti će Vam brzo probiti kožu na na vrhovima - reče sigurnim glasom.

I to ste pogodili - priznadoh, jer su mi prsti redovno deformisali vrhove cipela.

Nisam pogodio. Ja to znam - reče uvereno, podiže pogled s cipele, upre ga u mene i opet se osmehnu: - Kao što Vi o ljudima i njihovim karakterima učite iz knjiga, tako i ja čitam s đonova. Znate, svaki čovek hoda na svoj i osoben način. Pogledajte pažljivo..- mahnu glavom ka prozoru.

Sa mesta na kome sam sedeo mogao sam, kao i on, da vidim samo noge prolaznika kako koračajući kraj prozora promiču.

Kao neumorne bezbrojne makaze koje neprestano, naprazno, strižu nad ćelavim temenom ulice. Velike i male makaze, muške i ženske, zar ne? – uze saračku britvu i pažljivo iseče konac duž šava. Veštim pokretima prstiju izvuče isečene i iskidane konce, stavi dasku na krilo, uze dve sabljaste igle s već udenutim koncem i poče naizmenično jednu, pa drugu, da provlači kroz oslobođene rupice spajajući rastavljene krajeve kože.

Povijenih leđa, nagnut nad kolena kao da je, onako pogrbljen zaseo pa zadremao, skoncentrisan na cipelu, ne podižući pogled, osluškivao je zvučne batove koraka po trotoaru, opisivao mi ih i znalački komentarisao način na koji neko ulicom prolazi.

Gledao sam kao opčinjen u prozor kraj koga su, kao na osvetljenoj lutkarskoj sceni, promicali parovi nogu, svaki drugačijim hodom, ritmom i zvukom koraka, što se samo iz naše, žablje, podzeme pozicije, moglo videti i oslušnuti.

Pozornicom su promicali užurbani, trapavi, poskakujući, odmereni, baletski, vojnički, kolebljivi, slonovski, mačji, saplitavi, gospodstveni, pačji, vrckavi, štapovima i štakama poduprti, pijani, marševski, tromi, prikradajući, rolersko- hokejaški, teški – seljački - kao da se u tle zabadaju, prepličući, hrameći, pocupkujući, starački, tetrebasti, veseli, tužni, ženski, muški i dečji koraci.

Po nama su padali i plavili nas laki i teški, zvonki, duboki, tupi, stružući, tiktakavi, šuštavi, metalni, macolasti, jedva čujni, klompavi, trupkavi, škripavi, kratki i otegnuti disharmonični zvukovi i tonovi unoseći u radionicu dah i živost ulice, osećanje neprestanog kretanja i prolaznosti.

Bogatstvo ritmova, zvukova i života. Bogatstvo zvukova koje čujem govore mi šta prolaznike tera da se kreću. Pričaju mi o nadi, nespokojstvu, radosti, strahu, kolebljivosti, brigama, spokoju, nestrpljenju, sigurnosti. zdravlju, sumnjama u sebe, tugi, usamljenosti, bedi, i svemu onom što svako nosi u sebi, moj profesore! - prvi put podiže malo glavu, zakrenu je ka meni, izduži vrat, ostajući i dalje pogrbljen kao kornjača, upirući pogled u mene: - Niste ni slutili, svakako, da se ljudi i na ovakav način, iz ove perspektive, mogu otkrivati i upoznavati.- lice mu je sinulo od zadovoljstva, kao onome kome se nenadano pružila prilika da nekoga iznenadi svojim umećem i znanjem. - Kako se s godinama iscrpljuje bunar životnih sokova i strasti stišavaju, čovekovi koraci postaju kraći, noge se sve teže od tla odvajaju, a mesto habanja đonova sve više se ka peti pomera. Čovek se nesvesno opire putu koji ga ka kraju vodi - malom četkom utopljenom u imalin pređe duž prošivenog šava, okači četku o ekser na bočnoj strani stola, uze veću s dugom i mekanom dlakom i izglanca cipelu lahorastim pokretima, kao da je ptičjim perom miluje.

Dajte mi i drugu, da i nju... Da ih ujednačim – osmehnu se, malo se pridiže pružajući ruku ka meni.

Pružih mu je.

Sa tog mesta vidite, kao i ja odavde, samo cipele i noge do pojasa. Kako ste znali da, baš ja, svakodnevno, kraj Vaše radnje prolazim?- upitah jer se on završiivši posao pridizao da mi cipele vrati, a ja sam želeo da ga što bolje upoznam jer su mi misaonost njegova, moć zapažanja, rečitost koja se samo čitanjem kvalitetnih knjiga bogati, i analitički duh, polumračnu radionicu nekim neobičnim sjajem obasjavale.

Kao žilet uvek ispeglani bridovi i, oprostite, godinama iste nogavice koje sam odmah prepoznao kad ste stali na prag... - osmehnu se kao krivac što je zapazio detalj zbog koga mi se lice zažarilo a pogled mahinalno s prozora skliznuo na primetno izbledele mi pantalone.

Pratio je moj pogled ka nogama trenutak - dva, spusti cipele nazad na krilo, pa poče rukama da pretura po razmeštenim kutijama s drvenim i metalnim sitnim ekserima, fleknama za ženske cipele, raznobojnim kalemovima konca, sabljastim i pravim iglama, kutijama s raznim pastama, nitnama, lepkom, različitim šilima i noževima, poluistopljenim svećama, nagorelim voskom i parčadima neupotrbljavanog đona. Ispod jedne kutije izvuče imalinom umrljanu, omanju đačku svesku i poče zbunjeno da je lista:

Malo je ljudi koji samo istinu govore, kao što je i mali broj onih koji ravnomerno, celim stopalima, po zemlji tabanaju! - podiže   glavu i opet me pogleda ravno u oči. – Većina, bar jednom nogom, ukrivo, postranice napred, ili ka peti, gazi. - ustade i priđe noseći u jednoj ruci cipele, u drugoj poluotvorenu svesku, spusti ih na pult pažljivo i laktovima se nasloni na njega ne skidajući pogled sa moga lica.

Priđoh pultu.

Kao što su ruke - hraniteljke ljudske, koje stvaraju veličanstvena dela, a ponekad i još veća zla, nejednako vične i jake, kao što su, često, u raskoraku logika razuma i logika srca tako i nesložne noge vuku čoveka jedna ulevo a druga udesno, požuruju ili usporavaju – osmehnu se značajno i otvori svesku.

Na raširenim listovima video sam desetak, sigurnim pokretima skiciranih muških i ženskih stopala. Na svakom je bilo jedna ili dve tamne mrlje, a ispod njih grfitnom olovkom sitnim rukopisom ispisan tekst.

U prvom trenutku pomislio sam da su to samo slučajni otisci imalinom zaprljanih prstiju, ali, što sam duže u njih gledao shvatio sam da su mrlje hotimice i planski nanete. Iscrtana i tako označena stopala su me podsetila na šematski prikaz izraza lica sangvinika, kolerika, melanholika i flegmatika, onako kako sam ih zapamtio iz dalekih studenskih dana.

Otisci čovekovih koraka na đonovima, zvuci njegovih koraka kazuju mi o njegovim godinama, zdravlju, karakteru, temperamentu, raspoloženju i volji s kojom on kroz život hoda - proširi on svoju, jednom već započetu tvrdnju, kao da je naslutio o čemu sam tog tenutka mislio. - Ako su đonovi izlizani po sredini, ka spoljašnjoj strani stopala, ta osoba je bezbrižna, samozadovoljna, otvorena za razgovore i ljubav. Sredina pohabana više ka unutrašnjoj strani odaje zatvorenu, stisnutih butina, škrtu u ljubljvi, nepoverljivu i štedljivu osobu - pokazivao je on svoje skice i analizirao ih redom slikajući mi karaktere i osobenosti njihovih vlasnika.- Telo nas odaje, moj profesore! Ono otkriva naše unutrašnje, skrivene misli, fantazije, porive i maštanja, srast, nezadovoljstva i strahove. Odaju nas njegovi pokreti, nesvesni gestovi i, kao što vidite, zapise o sebi i u koračanju ostavlja. Mislite li Vi da bi nenadmašni Tolstoj tako verno naslikao galeriju likova, karaktera i dušu čovekovu da i sam nije bio vrstan obućar? - opet me je gledao netremice prateći kakav utisak na mene ostavljaju njegove reči.

Ćutao sam i činio se da mi ta činjenica o Tolstojevom obućarkom umeću nije poznata..

Da, da, dragi moj gospodine! Vidim da niste znali da je veliki Tolstoj sam izrađivao cipele, čizme i ostalu obuću svojoj porodici! - trijunfovalno će on.- U Carskoj Rusiji svako plemićko dete uz gimnaziju moralo je da izuči bar jedan zanat. Majstorski ispiti su bili teži i kriterijumi strožiji za plemićku nego za pučku omladinu kojoj će zanat biti jedino životno zanimanje! - pružio mi je cipele očigledno zadovoljan lekcijom koju mi je održao.

Vi mora da ste puno čitali – bilo je to istovremeno tvrdnja, pitanje, pohvala i moje divljenje njegovoj sposobnosti pronicljivog zapažanja i psihološke analize ljudi kroz, za mene, nepoznate i nevidljive detalje.

Pa, sad... Ne da ne čitam, ali biće pre da sam naučio ono što su ljudi vremenom zaboravili a što životinje od rođenja uče; kako da vide, pročitaju, slede ili izbegnu tuđe tragove - poče klokotavo, klobučasto da se smeje.

Dok sam odlazio ulicom sve ređe sam u ravnodušna i bezlična lica prolaznika gledao, pogled mi je za njihovim raznovrsnim koracima radoznalo trčao. Osećao sam se kao neko ko svakodnevno istom ulicom prolazi i misli da mu je u njoj svaka kuća, svki kutak znan, pa iznenada, u jednom trenutku, prvi put zapazi malo, uvučeno dvorište s belom kućicom i cvetnim lejama oko nje, pa začuđen, u neverici zastane, pitajući se kako je moguće da se tako dugo, stvarna i vidljiva, od njegovog pažljivog, svakodnevnog pogleda skrivala.

Koračao sam zamišljeno za svojom izduženom senkom razmišljajući o rečima kojima me je majstor iz suturenske radionice ispratio:

Svakome živome stvoru određeno je koliko dugo će se nositi sa svojom senkom i broj koraka koji će s njom preštrapati. Zato, moj profesore, ne treba žuriti za svojom, a ni za tuđom, jer će se i oni koji tek sad počinju da ispijaju, doduše već poprilično zamućen, zemaljski nektar, za sto godina poklopiti sa njom . Svi ćemo, pre ili kasnije, stići na cilj ka kome nerado, ali sigurno koračamo, koračamo, koračamo...

PODELITE OVAJ TEKST NA: