детаљ слике: КРК Арт дизајн

Рад Стамена Миловановића, ТРАГОВИ КОРАКА, био је пријављен на конкурсу Књижевне радионице Кордун "Човеков отисак у природи" ушавши у ужи избор од 10 радова. Није победио у избору за награђене радове, али га сматрамо врло квалитетним, поучним, корисним и свакако вредним пажње да се подели да би га прочитало што више пратилаца.

ТРАГОВИ КОРАКА

- Сачекајте мало, господине, да Вам се очи прилагоде на..! - осетио је да се ја, застао на прагу улазних врата, колебам да ли да сиђем низ два - три степеника које сам нејасно назирао пред собом, или да се вратим назад у сунцем обасјано двориште. Јасно сам видео његово бледо лице јер је седео у онај део невелике просторије коју је дневно светло, што се с улице пробијало кроз прашином замлечено стакло, делило треперавом и магличастом светлосном завесом на два неједнако осветљена дела.

Сишао сам опрезно низ степенике и заронио у измешане мирисе штављене коже, лепка, боје, ималина, устајалог ваздуха и мемле. Мајстор је одложио наковањ с уденутом ципелом на радни сто пред собом, скинуо с крила дебело парче даске, прислонио га уза зид, устао с ониске столице, измакао је у старану и, механички, дланом отресао прашину с увоштале обућарске кецеље. Клецаво, утрнулим корацима, пришао је омањем пулту недалеко од места на коме је седео:

Кажите, професоре...- гледао је у мене радознало, помало изненађеним, треперавим очима.

Попустио ми је шав на једној ципели - рекох несигурно. - Ако можете да ми...Сад...Ако...- ушепртљах се схвативши да он гледа у полупразну ташну под мојом мишицом. Одигох леву ногу с пода и показах на њу.

Мајстор се телом наже преко пулта, баци кратак поглед на згрчену ногу, врати се назад, из преграде у пулту извуче лист старих новина, обиђе пулт, пређе на моју страну спусти и рашири их по поду крај столице наспрам свог радног стола.

Не памтим да смо се икада.... - застадох несигуран у своје памћење јер се његовог лика нисам сећао.

Упознали... - допуни он моју незавршену мисао, осмехујући се и црвенећи, као да се правда због забуне и несигурности у мени: – Изујте је!...

Распертлах ципелу, скидох с ноге и пружих му је.

Нисам до сада имао част, професоре, да Вас лично сретнем... - рече док ју је прихватао. - Знате, ја тако... Посматрам пролазнике кроз мој прозор... Па по корацима покушавам да докучим.. – опет застаде за тренутак, не заврши мисао и још брже поче да трепће. Слободном руком протрља корен носа а лице му се прели треперавим осмехом:

Ушли сте носећи ташну под мишицом, онако како професори носе дневник кад школским ходником на час одлазе.

Само сте по томе закључили?!

Морам признати, да сам запазио да увек, у исто време кад и ђаци у школу, крај овог прозора пролазите. - ноктом палца пређе дуж шава, осмотри га, окрену ципелу ђоном навише и загледа се у њега.

И док се враћао назад ка столици непрестано је гледао у ђон као да ће на њему открити разлог због кога је шав на лицу ципеле попустио.

Сео сам и гледао га радознало, затечен логиком коју ту, у полумрачној радњи, нисам очекивао.

Ваше ноге су брже од ципела Ваших. Журите и прсти ће Вам брзо пробити кожу на на врховима - рече сигурним гласом.

И то сте погодили - признадох, јер су ми прсти редовно деформисали врхове ципела.

Нисам погодио. Ја то знам - рече уверено, подиже поглед с ципеле, упре га у мене и опет се осмехну: - Као што Ви о људима и њиховим карактерима учите из књига, тако и ја читам с ђонова. Знате, сваки човек хода на свој и особен начин. Погледајте пажљиво..- махну главом ка прозору.

Са места на коме сам седео могао сам, као и он, да видим само ноге пролазника како корачајући крај прозора промичу.

Као неуморне безбројне маказе које непрестано, напразно, стрижу над ћелавим теменом улице. Велике и мале маказе, мушке и женске, зар не? – узе сарачку бритву и пажљиво исече конац дуж шава. Вештим покретима прстију извуче исечене и искидане конце, стави даску на крило, узе две сабљасте игле с већ уденутим концем и поче наизменично једну, па другу, да провлачи кроз ослобођене рупице спајајући растављене крајеве коже.

Повијених леђа, нагнут над колена као да је, онако погрбљен засео па задремао, сконцентрисан на ципелу, не подижући поглед, ослушкивао је звучне батове корака по тротоару, описивао ми их и зналачки коментарисао начин на који неко улицом пролази.

Гледао сам као опчињен у прозор крај кога су, као на осветљеној луткарској сцени, промицали парови ногу, сваки другачијим ходом, ритмом и звуком корака, што се само из наше, жабље, подземе позиције, могло видети и ослушнути.

Позорницом су промицали ужурбани, трапави, поскакујући, одмерени, балетски, војнички, колебљиви, слоновски, мачји, саплитави, господствени, пачји, врцкави, штаповима и штакама подупрти, пијани, маршевски, троми, прикрадајући, ролерско- хокејашки, тешки – сељачки - као да се у тле забадају, препличући, храмећи, поцупкујући, старачки, тетребасти, весели, тужни, женски, мушки и дечји кораци.

По нама су падали и плавили нас лаки и тешки, звонки, дубоки, тупи, стружући, тиктакави, шуштави, метални, мацоласти, једва чујни, кломпави, трупкави, шкрипави, кратки и отегнути дисхармонични звукови и тонови уносећи у радионицу дах и живост улице, осећање непрестаног кретања и пролазности.

Богатство ритмова, звукова и живота. Богатство звукова које чујем говоре ми шта пролазнике тера да се крећу. Причају ми о нади, неспокојству, радости, страху, колебљивости, бригама, спокоју, нестрпљењу, сигурности. здрављу, сумњама у себе, туги, усамљености, беди, и свему оном што свако носи у себи, мој професоре! - први пут подиже мало главу, закрену је ка мени, издужи врат, остајући и даље погрбљен као корњача, упирући поглед у мене: - Нисте ни слутили, свакако, да се људи и на овакав начин, из ове перспективе, могу откривати и упознавати.- лице му је синуло од задовољства, као ономе коме се ненадано пружила прилика да некога изненади својим умећем и знањем. - Како се с годинама исцрпљује бунар животних сокова и страсти стишавају, човекови кораци постају краћи, ноге се све теже од тла одвајају, а место хабања ђонова све више се ка пети помера. Човек се несвесно опире путу који га ка крају води - малом четком утопљеном у ималин пређе дуж прошивеног шава, окачи четку о ексер на бочној страни стола, узе већу с дугом и меканом длаком и изгланца ципелу лахорастим покретима, као да је птичјим пером милује.

Дајте ми и другу, да и њу... Да их уједначим – осмехну се, мало се придиже пружајући руку ка мени.

Пружих му je.

Са тог места видите, као и ја одавде, само ципеле и ноге до појаса. Како сте знали да, баш ја, свакодневно, крај Ваше радње пролазим?- упитах јер се он завршиивши посао придизао да ми ципеле врати, а ја сам желео да га што боље упознам јер су ми мисаоност његова, моћ запажања, речитост која се само читањем квалитетних књига богати, и аналитички дух, полумрачну радионицу неким необичним сјајем обасјавале.

Као жилет увек испеглани бридови и, опростите, годинама исте ногавице које сам одмах препознао кад сте стали на праг... - осмехну се као кривац што је запазио детаљ због кога ми се лице зажарило а поглед махинално с прозора склизнуо на приметно избледеле ми панталоне.

Пратио је мој поглед ка ногама тренутак - два, спусти ципеле назад на крило, па поче рукама да претура по размештеним кутијама с дрвеним и металним ситним ексерима, флекнама за женске ципеле, разнобојним калемовима конца, сабљастим и правим иглама, кутијама с разним пастама, нитнама, лепком, различитим шилима и ножевима, полуистопљеним свећама, нагорелим воском и парчадима неупотрбљаваног ђона. Испод једне кутије извуче ималином умрљану, омању ђачку свеску и поче збуњено да је листа:

Мало је људи који само истину говоре, као што је и мали број оних који равномерно, целим стопалима, по земљи табанају! - подиже   главу и опет ме погледа равно у очи. – Већина, бар једном ногом, укриво, постранице напред, или ка пети, гази. - устаде и приђе носећи у једној руци ципеле, у другој полуотворену свеску, спусти их на пулт пажљиво и лактовима се наслони на њега не скидајући поглед са мога лица.

Приђох пулту.

Као што су руке - хранитељке људске, које стварају величанствена дела, а понекад и још већа зла, неједнако вичне и јаке, као што су, често, у раскораку логика разума и логика срца тако и несложне ноге вуку човека једна улево а друга удесно, пожурују или успоравају – осмехну се значајно и отвори свеску.

На раширеним листовима видео сам десетак, сигурним покретима скицираних мушких и женских стопала. На сваком је било једна или две тамне мрље, а испод њих грфитном оловком ситним рукописом исписан текст.

У првом тренутку помислио сам да су то само случајни отисци ималином запрљаних прстију, али, што сам дуже у њих гледао схватио сам да су мрље хотимице и плански нанете. Исцртана и тако означена стопала су ме подсетила на шематски приказ израза лица сангвиника, колерика, меланхолика и флегматика, онако како сам их запамтио из далеких студенских дана.

Отисци човекових корака на ђоновима, звуци његових корака казују ми о његовим годинама, здрављу, карактеру, темпераменту, расположењу и вољи с којом он кроз живот хода - прошири он своју, једном већ започету тврдњу, као да је наслутио о чему сам тог тенутка мислио. - Ако су ђонови излизани по средини, ка спољашњој страни стопала, та особа је безбрижна, самозадовољна, отворена за разговоре и љубав. Средина похабана више ка унутрашњој страни одаје затворену, стиснутих бутина, шкрту у љубљви, неповерљиву и штедљиву особу - показивао је он своје скице и анализирао их редом сликајући ми карактере и особености њихових власника.- Тело нас одаје, мој професоре! Оно открива наше унутрашње, скривене мисли, фантазије, пориве и маштања, сраст, незадовољства и страхове. Одају нас његови покрети, несвесни гестови и, као што видите, записе о себи и у корачању оставља. Мислите ли Ви да би ненадмашни Толстој тако верно насликао галерију ликова, карактера и душу човекову да и сам није био врстан обућар? - опет ме је гледао нетремице пратећи какав утисак на мене остављају његове речи.

Ћутао сам и чинио се да ми та чињеница о Толстојевом обућарком умећу није позната..

Да, да, драги мој господине! Видим да нисте знали да је велики Толстој сам израђивао ципеле, чизме и осталу обућу својој породици! - тријунфовално ће он.- У Царској Русији свако племићко дете уз гимназију морало је да изучи бар један занат. Мајсторски испити су били тежи и критеријуми строжији за племићку него за пучку омладину којој ће занат бити једино животно занимање! - пружио ми је ципеле очигледно задовољан лекцијом коју ми је одржао.

Ви мора да сте пуно читали – било је то истовремено тврдња, питање, похвала и моје дивљење његовој способности проницљивог запажања и психолошке анализе људи кроз, за мене, непознате и невидљиве детаље.

Па, сад... Не да не читам, али биће пре да сам научио оно што су људи временом заборавили а што животиње од рођења уче; како да виде, прочитају, следе или избегну туђе трагове - поче клокотаво, клобучасто да се смеје.

Док сам одлазио улицом све ређе сам у равнодушна и безлична лица пролазника гледао, поглед ми је за њиховим разноврсним корацима радознало трчао. Осећао сам се као неко ко свакодневно истом улицом пролази и мисли да му је у њој свака кућа, свки кутак знан, па изненада, у једном тренутку, први пут запази мало, увучено двориште с белом кућицом и цветним лејама око ње, па зачуђен, у неверици застане, питајући се како је могуће да се тако дуго, стварна и видљива, од његовог пажљивог, свакодневног погледа скривала.

Корачао сам замишљено за својом издуженом сенком размишљајући о речима којима ме је мајстор из сутуренске радионице испратио:

Свакоме живоме створу одређено је колико дуго ће се носити са својом сенком и број корака који ће с њом прештрапати. Зато, мој професоре, не треба журити за својом, а ни за туђом, јер ће се и они који тек сад почињу да испијају, додуше већ поприлично замућен, земаљски нектар, за сто година поклопити са њом . Сви ћемо, пре или касније, стићи на циљ ка коме нерадо, али сигурно корачамо, корачамо, корачамо...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: