GLUVILO
Svako jutro oko šest ona pušta radio postavljen neposredno naspram moje glave. I to „do daske“. Moja komšinica Margaret s druge strane zida. Osamdeset i pet joj godina i sluh joj više nije jača strana. „Bože, zar od svih soba u trosobnom stanu da postavi radio tačno naspram mog kreveta i još neposredno pokraj moje glave“, prolazi mi kroz nasilno razbuđenu svijest dok navlačim pokrivač preko glave. Ne pomaže. Pokušavam s jastukom. Ne pomaže ni to. „Zbog čega ne nabavi bežične slušalice? Ja ću ih joj lično kupiti, pokucati na vrata i predati. Reći ću samo: „Pokušajte s ovim kad u ranu zoru slušate radio.“
Podne je. Margaret je izgleda dala sebi u zadatak da u novoj godini svaki dan svira klavir tačno u isto vrijeme. Od dvanaest do jedan. Ponekad i od četiri do pet. I klavir joj je odmah pokraj zida moje radne sobe. Tako se valjda sve namjestilo. Nemam sreće s Margaretom i njenim navikama. Prepliću nam se interesovanja. Ja ne podnosim nikakve zvukove, ona ne podnosi tišinu. „Bože, kako je starost teška. Da li ću i sam biti ovakav kad ogluvim? I da makar umije da svira. Da je neka pijanistica, nego dva tona ne umije da sastavi.“
U jedan izlazi moj komšija da prošeta pasa. Gledam ih kroz prozor. Idu gotovo ukorak. Četvoronožac i dvonožac. Usitnili kao da igraju „Moravac“. Šestonožni. Komšija je valjda na pauzi. Radi od kuće kao i ja. Pa žuri da sve obavi do kraja pauze. Pas čim prekorači ivičnjak na cesti i stupi na travnjak, digne glavu uvis i počne da zavija. Tačnije, da ispušta neke glasove koji su nešto između zavijanja, cviljenja, jaukanja, prituljenog laveža. „O, Bože, kako me nervira ovaj pas i majstor koji je sfušario prozore koji ne pružaju nikakvu zvučnu izolaciju. Da, i ovaj pas. Zbog čega mu gazda ne stavi brnjicu kad ga izvodi. Ne, on očigledno uživa. Njemu je to simpatično. Pas koji pjeva. “ Ponekad ga vidim kako razgovara s prolaznicima. I njima je to simpatično. Izgleda da samo meni nije. Nemam sreće ni s komšijom ni s njegovim psom. Ja ne podnosim nikakve zvukove, pas misli da je dobro da zapjeva kad izađe da vrši nuždu.
A onda neki dan ugledah kroz prozor kola hitne pomoći i načas spazih kao snijeg bijelu Margaretinu glavu kako zamiče skupa sa nosilima iza dvokrilnih vrata ambulantnih kola.
Ne prođe mnogo od toga, a ispred lifta ugledah komšiju i psa koji pjeva. On mi zbog maske samo klimnu glavom i ja mu odgovorih klimoglavom. I tad spazih debeli zavoj omotan oko leđa psa pjevača, u predjelu zadnjih nogu. Komšija kao da uhvati moj pogled i promumla kroz masku: „Tumor. Operacija. Valjda će biti dobro.“
Sada je mirno u mojim sobama. I u sedam, i u podne i u jedan. Tišina glođe sate, a mene tačno u isto vrijeme obuzima stid zbog ovog gluvila. Zbog tišine za kojom sam čeznuo. I što je najgore - ne nalazim ni riječ opravdanja za srdite misli koje sam upućivao onima koji su je remetili.
