ГЛУВИЛО
Свако јутро око шест она пушта радио постављен непосредно наспрам моје главе. И то „до даске“. Моја комшиница Маргарет с друге стране зида. Осамдесет и пет јој година и слух јој више није јача страна. „Боже, зар од свих соба у трособном стану да постави радио тачно наспрам мог кревета и још непосредно покрај моје главе“, пролази ми кроз насилно разбуђену свијест док навлачим покривач преко главе. Не помаже. Покушавам с јастуком. Не помаже ни то. „Због чега не набави бежичне слушалице? Ја ћу их јој лично купити, покуцати на врата и предати. Рећи ћу само: „Покушајте с овим кад у рану зору слушате радио.“
Подне је. Маргарет је изгледа дала себи у задатак да у новој години сваки дан свира клавир тачно у исто вријеме. Од дванаест до један. Понекад и од четири до пет. И клавир јој је одмах покрај зида моје радне собе. Тако се ваљда све намјестило. Немам среће с Маргаретом и њеним навикама. Преплићу нам се интересовања. Ја не подносим никакве звукове, она не подноси тишину. „Боже, како је старост тешка. Да ли ћу и сам бити овакав кад оглувим? И да макар умије да свира. Да је нека пијанистица, него два тона не умије да састави.“
У један излази мој комшија да прошета паса. Гледам их кроз прозор. Иду готово укорак. Четвороножац и двоножац. Уситнили као да играју „Моравац“. Шестоножни. Комшија је ваљда на паузи. Ради од куће као и ја. Па жури да све обави до краја паузе. Пас чим прекорачи ивичњак на цести и ступи на травњак, дигне главу увис и почне да завија. Тачније, да испушта неке гласове који су нешто између завијања, цвиљења, јаукања, притуљеног лавежа. „О, Боже, како ме нервира овај пас и мајстор који је сфушарио прозоре који не пружају никакву звучну изолацију. Да, и овај пас. Због чега му газда не стави брњицу кад га изводи. Не, он очигледно ужива. Њему је то симпатично. Пас који пјева. “ Понекад га видим како разговара с пролазницима. И њима је то симпатично. Изгледа да само мени није. Немам среће ни с комшијом ни с његовим псом. Ја не подносим никакве звукове, пас мисли да је добро да запјева кад изађе да врши нужду.
А онда неки дан угледах кроз прозор кола хитне помоћи и начас спазих као снијег бијелу Маргаретину главу како замиче скупа са носилима иза двокрилних врата амбулантних кола.
Не прође много од тога, а испред лифта угледах комшију и пса који пјева. Он ми због маске само климну главом и ја му одговорих климоглавом. И тад спазих дебели завој омотан око леђа пса пјевача, у предјелу задњих ногу. Комшија као да ухвати мој поглед и промумла кроз маску: „Тумор. Операција. Ваљда ће бити добро.“
Сада је мирно у мојим собама. И у седам, и у подне и у један. Тишина глође сате, а мене тачно у исто вријеме обузима стид због овог глувила. Због тишине за којом сам чезнуо. И што је најгоре - не налазим ни ријеч оправдања за срдите мисли које сам упућивао онима који су је реметили.
