detalj slike: KRK Art dizajn

ČISTE RUKE

Sitan, suv čovek, oštrih crta lica, sa jednim okom i jezivim ožiljkom na licu, leži grozničav u bolničkoj postelji. Pored njega, na stolici, sedi pogureni starac, u licu sličan bolesniku. Iako decenije stariji od bolesnika, na tužnom osmehu starca, ogleda se mladalački žar. Sa strane da ih gleda neko, mogao bi lako da pomisli od njih da su vršnjaci. Starac uze čoveka za ruku punu izbledelih ožiljaka, na šta čovek, bolno stenjući, otvori ono jedno oko i upilji se iznenađen u starca.

Čovek se bolno osmehnu i reče: „Oče.”

„Nisi me očekivao?”

„Nisam. Nismo se videli od…” Pokušao je da se seti od kada.

„Znam”, reče starac bolno. “Nije mi bilo lako da dođem.”

„Zbog oka?”, upita čovek natmureno.

„Nije, sine, zbog oka”, tužno ga razuveri starac.

Obojica neprijatno zaćutaše.

„Doktori me paze koliko mogu”, reče čovek, čisto da razbije tišinu.

Starac ako ga jei čuo, nije odreagovao.

„Šta se desilo?”, najzad zapita.

„A ovo?”, čovek pokaza na zavoj preko grudi. „Zločinci. Zlotvori i moji i svih nas”, izgovori čovek sa nekakvom jezivom vedrinom.

„Ne brini”, dodade, „pre nego što sam se srušio, postarao sam se da ni jedan ne utekne. Nisam mogao da pustim da se izvuku. Kažu da sam u toj jurnjavi izgubio dosta krvi.”

„Ne pitam za to”, reče namćorasto starac. Potom zastade, pa nastavi: „Gledam te sada... Izgledaš dvadeset godina stariji od mene. Pritom ne mislim na ožiljak.” Starac napravi neku zlokobnu pauzu, pa nastavi: „Ovo je nešto drugo. Pričali su mi ljudi, ali sada kada sedim pored kreveta nekako mi je strašnije da te gledam u to zdravo oko nego u ovo drugo.”

„A pričali, kažeš?” Čoveka u sekundi obuze bes. „Ko priča? Daj mi imena!”, reče zapovedničkim tonom koji mu je bio prirodan. „Znam ja takve što pričaju”, reče i cinično se osmehnu. „Danas pričaju, a sutra će prvom prilikom da se dohvate noževa.” Govorio je u prazno, naizgled više sebi nego starcu. „Da su nam odmah pali šaka ti što to pričaju, ne bi imao ko da napravi ono zlo u T…”

„Pusti sad to”, reče starac, pokušavajući da promeni temu.

„Nemoj pusti!”, reče čovek. „Ceo život si bio od onih što puštaju, a to si i od mene probao da napraviš. O tome je On uvek i pričao”, tu mu se glas promeni, postade nekako i tiši i svečaniji u jednom. „O tome kako ste vi koji ste puštali i doveli do…”

„On je pričao, je li?” Starac porugljivo odglumi iznenađenje.

„Ne laj, stari. Jesi mi otac, ali još jedna i…”, čovek podiže prst preteći.

„Nisam ja tu da pričam o Njemu, sine,” starac opet promeni temu.

„Šta se desilo? I dalje mi nisi odgovorio na pitanje,” reče sad već potpuno ozbiljan. Zatim nastavi: „Isprva smo dobijali samo vesti o tvom junaštvu, ranjavanju, odlikovanjima. Posle toga tajac, a nakon tajca vesti zbog kojih smo tog tajca počeli sa setom da se sećamo.”

„Eh, stari,” reče čovek kao da odgovara na ovo pitanje hiljaditi put. „Radio sam šta se moralo. Neko je morao.”

„A šta si radio u K...“, ovo pitanje kao da ga preseče.

„Nemoj stari, znaš da je moralo“, čovek reče sada već manje ubedljivo.

„Ne znam“, reče starac iskreno, „A ne znaš ni ti.“

„Najmanje smo što smo morali, a morali smo“, ovo poslednje se potrudio da naročito naglasi. „Ej, da je neko drugi bio na mom mestu sve bi ih... A možda sam i ja trebao...“

„Neko treći bi samo krive. Neko četvrti ne bi nikoga“, prekide ga oštro starac pa nastavi: „Pa opet, tamo nije bio ni taj drugi, ni treći, ni četvrti – već baš ti. Samo ti“, reče starac i odmah zaćuta.

„Eh, krive...“, reče čovek skoro ismevajući se starčevoj naivnosti, pa nastavi govor koji kao da je uvežbao pred ogledalom. „Kriv je i onaj ko je krio, i onaj ko je pomogao. Krivi su i oni što su ih gledali kako to rade, a nisu se suprotstavili. Krivi su oni koji su znali šta rade i šta će da urade, a sklonili su se da ne gledaju.” Ponovo se uozbilji: „Svi su oni bili krivi, a znaš Njega. On je milostiv čovek, ne bi to kaznio kako treba pa bi oni posle opet... Neko je morao da prelomi, tako da bude urađeno šta se mora, a da Njegove ruke ostanu čiste.“

„Nemoj, sine, u istoj rečenici o Njegovim čistim rukama i o kolektivnoj odgovornosti. Stvarno ne ide.“

„A je li!?“, čovek je sada već bio razjaren te poče da urla na starca. „E sad nemoj da skrećeš sa teme, stari! E neka! Kad si već pitao, daj da razgovaramo! To je moralo da bude urađeno, a Njegove ruke su morale da ostanu čiste. I da je morao da naredi, pitanje je da li bi mogao. On je prevelik čovek za tako nešto. Često velik i na Svoju štetu. Nekada bojim se i na štetu svih nas.“

„Srećom, imao je tebe“, gorko procedi starac.

Čovek se pravio da ne čuje, već je samo nastavio u divljačkom zanosu: „Takav čovek ne zaslužuje da tako nešto nosi na savesti. Neko je morao umesto njega da gurne ruke u blato.“

„U krv, sine!“, smesta ga ispravi starac, kao da je tu repliku imao pripremljenu od kako ga je probudio. „Ne u blato! U krv! I tvoje su ruke sada previše fine za blato kao i Njegove, od omče i noža, a ni od žezla se ne dobijaju žuljevi. Na ranama svaka čast, napatio se jesi, ali te po tom pređašnjem junaštvu niko neće upamtiti. Sada ti samo ostaje da se moliš da te neće upamtiti uopšte. A što se ruku tiče, to jeste. Jesi ih vala zakrvavio do lakata, da Njegove ostanu čiste. E sada se On svojim čistim rukama grozi da stisne tu krvavu šapu koja ga je dovela i održala tu gde jeste.“

„On je poslao ljude da se staraju o meni, On...“

„A On ipak nije došao sam da te obiđe“, zaključi starac.

„Sudbina svih nas zavisi od Njega, nema On vremena da obilazi bolesničke postelje,“ reče čovek, očigledno potpuno ubeđen u svoje reči.

„Pa da, ovaj put nema vremena, a šta Mu je bio izgovor prethodnih nekoliko puta?”, upita starac gotovo podrugljivo.

„Kojih prethodnih puta?“, upita čovek kao da je čuo najveću glupost na svetu. „Prošli put kada sam ležao u ranjeničkoj postelji, obišao me je. Stisnuo mi ruku i rekao mi je, šapnuo mi je da...“

„Jeste“, priznade starac cinično, „u poljskoj bolnici, daleko od hroničara. Mani se postelje, šta je sa paradama? Sa godišnjicama?“ Starac je bio uporan: „Baš zanimljivo da svaki put kada je trebala da ti bude ukazana javna počast, ti si uvek nekako imao važne dužnosti negde drugde. I to uvek što je dalje moguće.“

„Dužnost je preča od počasti“, odlučno izjavi čovek.

„Pa zanimljivo da se Njegove dužnosti uvek nekako poklapaju sa tim počastima. A tvoje...“

„Slušaj, stari, ako misliš...“

„Ništa ja ne mislim, sine,“ prošapta starac nekako sablasno. „Mene nema već skoro devet godina. Ništa ja ne mogu da izgovorim što već nije u tvojoj glavi.“

„Devet godina...“ reče čovek kao da se prvi put tek sada toga setio. Kako je to uspeo da zaboravi? Zašto se nije odmah toga setio? „Devet godina od kako te je šlog...“

„Šlog!? E baš me je zanimalo šta ti je majka poturila umesto istine,“ prikaza upita više iznervirano nego iznenađeno. „Daleko je to od šloga, a znaš to i sam. Znao si čim si čuo njen glas. Jeste te zamolila da ne dolaziš, ali kada je tebe u životu molba, kada su te suze i vapaj zaustavile. Znaš ti dobro kakav je to šlog bio.” Starac zatim pokaza ka njegovoj šaci: „Te ruke su mi praktično same vezale čvor na omči. Stigle su do nas priče o drugim omčama.”

„Aman, čoveče! Neko je morao“, procedi čovek gušeći se u suzama.

„Nisi morao ti“, odgovori mu starac.

„Ko drugi?“, upita očajno.

„Uvek ima ko drugi“, starac mu strogo odgovori.

„Pa u čemu je onda razlika?“, upita čovek, tražeći oproštaj.

„Razlika je u tome što oni idu u krevet sa svojim dužnostima a ti sa svojim. Ali u pravu si, ima drugih. Ima ih toliko da jedan... takav“, reče starčeva prikaza sa vidnim gađenjem, „sada napušta ovaj svet, a razlika se neće ni osetiti. Ima On već nekoga, tebe da zameni. Toliko o Njegovim čistim rukama. Možda On nikada nije izgovorio naredbu, ali daleko od toga da je nije izdao. Izdao je tako što je znao ko si, a postavio te je tu gde te je postavio i onda te tu i ostavio. Njegove čiste ruke...“ Starac samo razočarano odmahnu glavom: „Još ćeš početi da mi se hvališ tuđom vernom ženom, tuđim lepo vaspitanim detetom i tuđim velikim bogatstvom. Njegove čiste ruke ne zanimaju tvog oca. On će o njima jednoga dana sa svojim.“

Tada čoveka opet steže u grudima. U bolovima, on pokušta da strgne čaršav sa sebe i na trenutak pomisli da je poludeo, jer mu se učini da su mu prsti ponovo postali lepljivi.

Čiste ruke. 

Илустрација: Јозеф Пиласиновић, рођен ‘68. у Београду. Одрастао и ишао у школу на Дорћолу. Музиком се бавио одувек. Око 15-е почиње озбиљнија каријера са групама попут Rock Street, Blues Street, The Confused… па Тони Монтано, Вампири, Делча и склекови. Студирао архитектуру. Цртање и сликање су хоби од кад је могао да држи оловку. У Канади од 2000-е, ради као architect / interior designer у фирми. Музиком се бави из хобија, вечна љубав. Користи сваку прилику и паре за путовања.

PODELITE OVAJ TEKST NA: