детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧИСТЕ РУКЕ

Ситан, сув човек, оштрих црта лица, са једним оком и језивим ожиљком на лицу, лежи грозничав у болничкој постељи. Поред њега, на столици, седи погурени старац, у лицу сличан болеснику. Иако деценије старији од болесника, на тужном осмеху старца, огледа се младалачки жар. Са стране да их гледа неко, могао би лако да помисли од њих да су вршњаци. Старац узе човека за руку пуну избледелих ожиљака, на шта човек, болно стењући, отвори оно једно око и упиљи се изненађен у старца.

Човек се болно осмехну и рече: „Оче.”

„Ниси ме очекивао?”

„Нисам. Нисмо се видели од…” Покушао је да се сети од када.

„Знам”, рече старац болно. “Није ми било лако да дођем.”

„Због ока?”, упита човек натмурено.

„Није, сине, због ока”, тужно га разувери старац.

Обојица непријатно заћуташе.

„Доктори ме пазе колико могу”, рече човек, чисто да разбије тишину.

Старац ако га јеи чуо, није одреаговао.

„Шта се десило?”, најзад запита.

„А ово?”, човек показа на завој преко груди. „Злочинци. Злотвори и моји и свих нас”, изговори човек са некаквом језивом ведрином.

„Не брини”, додаде, „пре него што сам се срушио, постарао сам се да ни један не утекне. Нисам могао да пустим да се извуку. Кажу да сам у тој јурњави изгубио доста крви.”

„Не питам за то”, рече намћорасто старац. Потом застаде, па настави: „Гледам те сада... Изгледаш двадесет година старији од мене. Притом не мислим на ожиљак.” Старац направи неку злокобну паузу, па настави: „Ово је нешто друго. Причали су ми људи, али сада када седим поред кревета некако ми је страшније да те гледам у то здраво око него у ово друго.”

„А причали, кажеш?” Човека у секунди обузе бес. „Ко прича? Дај ми имена!”, рече заповедничким тоном који му је био природан. „Знам ја такве што причају”, рече и цинично се осмехну. „Данас причају, а сутра ће првом приликом да се дохвате ножева.” Говорио је у празно, наизглед више себи него старцу. „Да су нам одмах пали шака ти што то причају, не би имао ко да направи оно зло у Т…”

„Пусти сад то”, рече старац, покушавајући да промени тему.

„Немој пусти!”, рече човек. „Цео живот си био од оних што пуштају, а то си и од мене пробао да направиш. О томе је Он увек и причао”, ту му се глас промени, постаде некако и тиши и свечанији у једном. „О томе како сте ви који сте пуштали и довели до…”

„Он је причао, је ли?” Старац поругљиво одглуми изненађење.

„Не лај, стари. Јеси ми отац, али још једна и…”, човек подиже прст претећи.

„Нисам ја ту да причам о Њему, сине,” старац опет промени тему.

„Шта се десило? И даље ми ниси одговорио на питање,” рече сад већ потпуно озбиљан. Затим настави: „Испрва смо добијали само вести о твом јунаштву, рањавању, одликовањима. После тога тајац, а након тајца вести због којих смо тог тајца почели са сетом да се сећамо.”

„Ех, стари,” рече човек као да одговара на ово питање хиљадити пут. „Радио сам шта се морало. Неко је морао.”

„А шта си радио у К...“, ово питање као да га пресече.

„Немој стари, знаш да је морало“, човек рече сада већ мање убедљиво.

„Не знам“, рече старац искрено, „А не знаш ни ти.“

„Најмање смо што смо морали, а морали смо“, ово последње се потрудио да нарочито нагласи. „Еј, да је неко други био на мом месту све би их... А можда сам и ја требао...“

„Неко трећи би само криве. Неко четврти не би никога“, прекиде га оштро старац па настави: „Па опет, тамо није био ни тај други, ни трећи, ни четврти – већ баш ти. Само ти“, рече старац и одмах заћута.

„Ех, криве...“, рече човек скоро исмевајући се старчевој наивности, па настави говор који као да је увежбао пред огледалом. „Крив је и онај ко је крио, и онај ко је помогао. Криви су и они што су их гледали како то раде, а нису се супротставили. Криви су они који су знали шта раде и шта ће да ураде, а склонили су се да не гледају.” Поново се уозбиљи: „Сви су они били криви, а знаш Њега. Он је милостив човек, не би то казнио како треба па би они после опет... Неко је морао да преломи, тако да буде урађено шта се мора, а да Његове руке остану чисте.“

„Немој, сине, у истој реченици о Његовим чистим рукама и о колективној одговорности. Стварно не иде.“

„А је ли!?“, човек је сада већ био разјарен те поче да урла на старца. „Е сад немој да скрећеш са теме, стари! Е нека! Кад си већ питао, дај да разговарамо! То је морало да буде урађено, а Његове руке су морале да остану чисте. И да је морао да нареди, питање је да ли би могао. Он је превелик човек за тако нешто. Често велик и на Своју штету. Некада бојим се и на штету свих нас.“

„Срећом, имао је тебе“, горко процеди старац.

Човек се правио да не чује, већ је само наставио у дивљачком заносу: „Такав човек не заслужује да тако нешто носи на савести. Неко је морао уместо њега да гурне руке у блато.“

„У крв, сине!“, сместа га исправи старац, као да је ту реплику имао припремљену од како га је пробудио. „Не у блато! У крв! И твоје су руке сада превише фине за блато као и Његове, од омче и ножа, а ни од жезла се не добијају жуљеви. На ранама свака част, напатио се јеси, али те по том пређашњем јунаштву нико неће упамтити. Сада ти само остаје да се молиш да те неће упамтити уопште. А што се руку тиче, то јесте. Јеси их вала закрвавио до лаката, да Његове остану чисте. Е сада се Он својим чистим рукама грози да стисне ту крваву шапу која га је довела и одржала ту где јесте.“

„Он је послао људе да се старају о мени, Он...“

„А Он ипак није дошао сам да те обиђе“, закључи старац.

„Судбина свих нас зависи од Њега, нема Он времена да обилази болесничке постеље,“ рече човек, очигледно потпуно убеђен у своје речи.

„Па да, овај пут нема времена, а шта Му је био изговор претходних неколико пута?”, упита старац готово подругљиво.

„Којих претходних пута?“, упита човек као да је чуо највећу глупост на свету. „Прошли пут када сам лежао у рањеничкој постељи, обишао ме је. Стиснуо ми руку и рекао ми је, шапнуо ми је да...“

„Јесте“, признаде старац цинично, „у пољској болници, далеко од хроничара. Мани се постеље, шта је са парадама? Са годишњицама?“ Старац је био упоран: „Баш занимљиво да сваки пут када је требала да ти буде указана јавна почаст, ти си увек некако имао важне дужности негде другде. И то увек што је даље могуће.“

„Дужност је преча од почасти“, одлучно изјави човек.

„Па занимљиво да се Његове дужности увек некако поклапају са тим почастима. А твоје...“

„Слушај, стари, ако мислиш...“

„Ништа ја не мислим, сине,“ прошапта старац некако сабласно. „Мене нема већ скоро девет година. Ништа ја не могу да изговорим што већ није у твојој глави.“

„Девет година...“ рече човек као да се први пут тек сада тога сетио. Како је то успео да заборави? Зашто се није одмах тога сетио? „Девет година од како те је шлог...“

„Шлог!? Е баш ме је занимало шта ти је мајка потурила уместо истине,“ приказа упита више изнервирано него изненађено. „Далеко је то од шлога, а знаш то и сам. Знао си чим си чуо њен глас. Јесте те замолила да не долазиш, али када је тебе у животу молба, када су те сузе и вапај зауставиле. Знаш ти добро какав је то шлог био.” Старац затим показа ка његовој шаци: „Те руке су ми практично саме везале чвор на омчи. Стигле су до нас приче о другим омчама.”

„Аман, човече! Неко је морао“, процеди човек гушећи се у сузама.

„Ниси морао ти“, одговори му старац.

„Ко други?“, упита очајно.

„Увек има ко други“, старац му строго одговори.

„Па у чему је онда разлика?“, упита човек, тражећи опроштај.

„Разлика је у томе што они иду у кревет са својим дужностима а ти са својим. Али у праву си, има других. Има их толико да један... такав“, рече старчева приказа са видним гађењем, „сада напушта овај свет, а разлика се неће ни осетити. Има Он већ некога, тебе да замени. Толико о Његовим чистим рукама. Можда Он никада није изговорио наредбу, али далеко од тога да је није издао. Издао је тако што је знао ко си, а поставио те је ту где те је поставио и онда те ту и оставио. Његове чисте руке...“ Старац само разочарано одмахну главом: „Још ћеш почети да ми се хвалиш туђом верном женом, туђим лепо васпитаним дететом и туђим великим богатством. Његове чисте руке не занимају твог оца. Он ће о њима једнога дана са својим.“

Тада човека опет стеже у грудима. У боловима, он покушта да стргне чаршав са себе и на тренутак помисли да је полудео, јер му се учини да су му прсти поново постали лепљиви.

Чисте руке. 

Илустрација: Јозеф Пиласиновић, рођен ‘68. у Београду. Одрастао и ишао у школу на Дорћолу. Музиком се бавио одувек. Око 15-е почиње озбиљнија каријера са групама попут Rock Street, Blues Street, The Confused… па Тони Монтано, Вампири, Делча и склекови. Студирао архитектуру. Цртање и сликање су хоби од кад је могао да држи оловку. У Канади од 2000-е, ради као architect / interior designer у фирми. Музиком се бави из хобија, вечна љубав. Користи сваку прилику и паре за путовања.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: