detalj slike: KRK Art dizajn

UKRADEN ŽIVOT

Rascvetala se ruža i ovog maja. Davno sam je zasadila, njoj u spomen. Raspukli se crveni cvetovi pa se penju uz bele zidove kuće. Sjakte od prvih sučevih zraka kao rubini na turbanima istanbulskih sultana ceo dan. Vetar se uvlači među lišće i razigrano lomi svetlost plavog neba. Zamiriše cela bašta. Gledam je tako,  pa mi od te lepote svaki damar zaigra u telu, prostruji krv brže, polete kao ptice misli i premeću se u neko drugo vreme. Zatvorim oči, oslušnem i odnekud mi se pričini da joj čujem glas. Isitiha prospe se njena pesma, obavije me, pa se uspuže uz ružu, preleti krov i izgubi se nad rekom. Samo ostade zuj pčela u rosnim cvetovima. Opet sam sama.

Poslednja fotografija kad je uslikah beše pod istom ovakvom ružom. Povezala je glavu maramom a na njoj haljina izbledela od nošenja. Boju ni da nazrem ne mogu. Ljuti se što je slikam. Zatekla sam je nespremnu i još u ruci drži motiku. Hoće da bude lepa, da takav zapis o njoj ostane. Zabrinula se, nešto je ruža počela da vene. Pokazuje mi popadale latice, crvene se na zemlji kao krv iz raspukle vene. Ostavlja brigu na trenutak, raduje se mom dolasku. Ej prva sam joj unuka, došla iz velikog grada sa studija da je vidi. Čekaj, kaže mi pa lako otrči noseći svojih sedamdeset godina u drugi kraj bašte. Vraća se i pruža mi šaku punu jagoda. Gledam tu staračku ruku, usahlu, pegavu sa iskočenim tankim venama. Zgrabim je, ispadaju jagode i ljubim. Ljubim tu ruku koja me je na krštenje u crkvu tajno da roditelji ne znaju odvela, ruku koja mi je kosu plela, ruku koja mi je na izranjavljeno koleno gas sipala, ruku koje mi danas tako nedostaje. Jer, ne znadoh tad da ni ruža ni ona novo proleće neće dočekati.

Samo sam je jednom videla kako plače.  Bila je zima. Noć uoči Sv. Jovana. Njena slava. Budila se odmah iza ponoći kako bi za slavski ručak sve bilo zgotovljeno  na vreme i toplo. Sarme su najjače mirisale, dok ih ne bi zamenio sveže ispečen hleb. Kuckala bi ga prstima a onda uvijala u kao sneg bele krpe i vekne još tople polagala na slavski sto. Danima je pre toga kuća mirisala na kolače. Udisala sam taj slatkasti miris i sa teškom mukom, pod pretnjom batina trpela zabranu ulaska u sobu u kojoj su kolači ostavljani. Sva nestrpljiva, ustreptala od neobjašnjive radosti, dosađivala sam joj gomilom nevažnih pitanja. Dobrodušno mi se osmehivala, gurajući me od sebe kao dosadnu muvu. Najlepši su mi bili sati posle ručka kad bi otac zasvirao na violini a stric naizmenično uzimao gitaru ili harmoniku. Sve bi u sobi, dok sveća treperi utihnulo, čekali smo da zapeva. Glas joj se izvijao visoko, ispunjavao sobe, izlazio na ulice otapajući sneg koji je sezao do prozora. Njena pesma beše” Nekad cvale bele ruže u mom đulistanu…  Slušala sam je i u toj januarskoj zimi videla sam tu “ đulistan bašču” i u njoj, nju samu bez njega. Divno je pevala, bog joj je na rođenju grlicu u glasu poklonio.

Kuća joj je bila stara i sa mnogo soba. Sa ulice se uz nekoliko basamaka moglo ući u sobu koju je ona zvala” gostinska.”Veliki drveni kapci na vratima čija je plava boja od vetrova dunavskih odavno  nestala, retko su se otvarali pa je soba uvek bila u polutami. S jeseni bi na ormane stavljala žute dunje od kojih je soba celu zimu mirisala. Nije bilo poželjno da u nju ulazim a posebno nisam smela da diram drvenu kutiju na kojoj je stajala porculanska glava lutke. Visoko na ormanu me je neodoljivo privlačila. Lutkine kao nebo plave oči i crveni obrazi su budili moju maštu. Tako sam želela da joj napravim ruke i noge, sašijem haljinu ali tu se moje snevanje završavalo pod njenim uzdignutim pretećim prstom. Na lutku sam zaboravljala u mojim prašnjavim letima igrajući se sa decom. Popločanim ciglama sa njene bočne strane je bio drugi ulaz u kuću uz koji se visoko do ispod strehe pružalo grožđe. Sitna tamnoplava zrna imala su opor ukus, ali veliki listovi štitili su kuću od sunčeve jare. Kad bi se noć prikrala, bila sam sigurna du čujem kuću kako diše. Škripali su drveni kapci na prozorima, pucketao je nameštaj, čuli su se kukci dok grizu crvotočne grede a sa tavana je stizalo cijukanje miševa. U uglu sobe u kojoj smo spavale stajala je limena bubnjara. Vatra je gorela izbacujući povremeno plamene jezičke kroz vratanca izjedena rđom. Oni su skakutavo u mraku prelazili sa poda na plafon i na zidovima se gasili. Gledala sam ovu igru širom otvorenih očiju pokrivena teškim jorganom ispod kojeg mi je kod nogu stavljala ugrejanu ciglu. Pored mene šćućurena ležala je sestra. Na kraju kreveta predući spavao je mačak Mile. Davno je u mladalačkom žaru bijući ljubavni boj izgubio jednu nogu. Nastavio je svetom da hoda na tri noge i nikad se nije požalio. Kroz prozore išarane injem probijala se čkiljava ulična svetlost. U beloj spavaćici, raspuštene kose klečala je sklopljenih ruku i nemo govorila molitvu svako veče pre spavanja. Nikad joj reč nisam čula, a želela sam. Još I danas imam radoznalost za reči koje je bogu upućivala. Odnela ih je neizgovorene sa sobom. Plašila me je ta kuća koja se noću pokazivala živom. Budila sam se i uvek sa strahom bi tiho pitala:” Bako, jel si tu?” Njen mrmljav odgovor bi me umirio i ja sam nastavlja san. Te noći ga nije bilo. Skočila sam,  krevet je bio prazan. Iza staklenih vrata koje su delila sobu od kuhinje, kroz zavesu dopirala je svetlost. Otrčala sam nošena strahom i uletela u kuhinju. Tako sam je videla da plače. U rukama na krilu držala je glavu lutke. Ukopala sam se na tren a onda je potekla bujica mojih pitanja. “Bako, jel te boli stomak, bako jesi pala, ….” Jer onako mala, mislila sam da se samo tad plače.  Mnogo je godina trebalo da prodje, da i sama postanem žena i otkrijem da duša ume da boli, da se tad najtužnije plače i da se zbog duše samo u samoći tuguje, da to malo srce koje nam u grudima kuca, nikad od jada ne prepukne odjednom već pušta da se sa svakom uspomenom po jedan ožiljak utisne. Pritaji se za neko vreme i dovoljan je slučajan pogled u neko zeleno oko, miris samlevene kafe ranim jutrom ili veseo ženski kikot  u noći, da se uznemiri, ubrza rad,  i zaiskri neka davno sakrivena uspomena.

Oršava, lep grad na obali Dunava u Rumuniji je bilo mesto njenog rođenja sad, daleke 1902g. Sudbina joj je odredila da se rodi u sirotinjskom delu velike familije. Onaj drugi deo je počeo da se bogati zahvaljujući lepom ujaku koji se oženio starijom obudovelom devojkom mađarskog porekla sa titulom grofice. Čime je, sem lepote ujak zaslužio da mu grofica prepiše imanje  ne znam ali je ne zaboravljajući svoju sirotinjsku familiju počeo da ih zapošljava kod sebe. Tako je i njena majka radila kod njega kao pralja. Plaćali su je u hrani koja je njima preticala od bogatih ručkova i ponekom komadu stare odeće. Majka je od grofice dobila lutku za nju i sestru. Držale su je kao pahulju, ceo njihov mali dečiji svet u toj ubogoj kućici vrteo se oko lutke. U igri sa lutkom  preslikavale su svoje male živote. Bile su srećne, ili im se tako samo činilo. Isuviše su bile male da shvate majčinu muku, njena povijena leđa  i izjedene ruke od sapuna. Nisu znale za majčino neizgovoreno pitanje svake noći:” Šta ću im dati sutra za jelo?”  Oca nisu zapamtile, pobegao je kukavički od bede. Majka bi umorna od posla sa njima rano legala i lojanicu je trebalo prištedeti. Te večeri je počela da priča, mnogo je reči rekla, dugo je trajalo, već ih je sve u sobi mrak pokrio pa nisu oči mogle da joj vide. Noć je skrivala majčine suze. Razumela je da će neki ljudi sa druge strane reke doći po nju, da će je odvesti, da će neko vreme živeti kod njih i da će je vratiti. Nikad do tad nigde nije putovala pa se obradovala i osetila se važnom što majka eto šalje nju a ne stariju sestru. Sestra je zgrabila lutku, ljuta što i ona ne ide i odlučno rekla:” Lutka ostaje kod mene”. U otimanju oko jedine igračke koju su imale u ruci joj je ostala lutkina slomljena glava. Obe su briznule u plač. Majka je rešila sukob, poneće glavu i kad se vrati sve tri zajedno će spojiti lutku. Nijedna od njih nije znala da će biti potrebno da prodje trideset godina.

U rano jutro, obučena od naboljeg što se u kući našlo, čekala je neke nepoznate ljude da dođu i odvedu je. Bio je jedan od onih hladnih meseci koji nagoveštavaju zimu. U njenoj nestrpljivosti i radoznalosti bilo je i malo straha ali mama je rekla da će se brzo vratiti. Nije stigla ni da ih dobro vidi a već je bila u čamcu koji se u snažnim zamasima čamdžije udaljavao od njenog grada. Još nije znala da i svoju zemlju, Rumuniju, napušta. Dunav, uzburkan, podivljalo je valjao talase. Nad njom je posivelo nebo iz koga curi kiša. Jato vrana grakćući ih preleti. Njih dvoje, žena i muž su na pramcu a ona zgrčena na sredini čamca sedi stiskajući u džepu tankog kaputića lutkinu glavu. Drhturila je od hladnoće i straha koji je počeo da se rađa u njenoj maloj dečijoj glavi. Sa obale sve više ličeći na dve male tačke gubeći se u magli koje je dodirivala vodu, mahale su joj sestra i majka. Zaplakala se dok je ruke pružala ka njima.  “Mamă adu-mă înapoi!” “Sora mea nu mă da!”   (“ Mama, vrati me!” Sestro moja ne daj me.”)  Vetar je ugušio njen vapaj. Oštar glas žene na njoj nepoznatom jeziku, trgao je. Sa svojih desetak godina, tu na sredini reke izgubila je detinjstvo, tad je zamrzla reku za ceo svoj novi život koji se na njoj  rodio. U svom tegobnom životu kletve je uvek upućivala Dunavu, čak i onda kada je njegovom vodom zalivala svoju veliku baštu. Za svaku nesreću, svako zlo koje bi je snašlo, optuživala je Dunav. On joj je ukrao život!

Ta žena koju je od sad morala da zove “mama” bila je nekih petnaestak godina starija od nje.  Visoka I mršava uvek stisnutih tankih usana. Škrta je bila u svemu pa i u rečima, zato u naredbama nije štedela. Energična i vredna, bila je glava ovog bezdetnog braka. Uvek nezadovoljna, čak i kad je bi trgujući napravila dobar posao. Bila je od onih ljudi kojima je misao vodilja glasila- Može to bolje, može još više da se zaradi! Čvrstom rukom je upravljala svojim posedima. Muž, dobrica koji joj je snishodljivo pritrčavao skakućući na svaki njen mig. Privila se uz njega. Svu svoju ljubav joj je krišom davao plašeći se žene. Odmah po dolasku su čekali spremni papiri o usvajanju, pred zakonom nove zemlje- Srbije. Postala je njena ćerka. Poništila joj je identitet, dobila je novo ime i prezime. Dukatima je potplatila popa da joj upiše nov datum i mesto rođenja. Postala je Tekijanka i Srpkinja. Samo srce nije mogla da joj poništi. U njemu je čuvala majku i sestru, grad i zemlju u kojoj je rođena,  maternji jezik na kome je prve reči naučila. Vreme u kome su prvo tekli dani a onda godine punila je nadanjima. Sudbina ih je ipak skretala u stranu sa njenog životnog puta. Pokoravala joj se bez bunta. Skupljala je svoj čemer u razbijenim komadićima svojih misli ne dozvoljavajući im da se po danu jave. Snovi su je varali, u njima bi se pokatkad pojavili, možda zbog lutke koju je pod jastukom sakrivala. Nije mogla a ni htela da izmeri koji je od njih bio teži. Borila se trpeći za deo sreće. Činilo joj se da joj stalno izmiče, sve do one letnje noći na igranci kad je on dao pet dinara muzici da povede kolo a nju izabrao da prva do njega bude. Učinilo joj se, dok je za ruku držao da je ta noć lepša od svih drugih, sjuriše joj se neke vedre misli pa se praćakaju po glavi kao ribe u vodi. Svaka je blještala svojom radošću. Hoće da je oženi. Đorđe Trandafilović, sirotinja tekijska. Ne smeta joj beda, u njoj se i rodila, vredni su oboje, steći će. Ali, čovek snuje a bog odlučuje. Bog je ovde, na zemlji bila njena pomajka Katarina Paunović. Jedno odlučno ne je rekla, nećeš ti iz bogate kuće otići za siromaha. Svojim čemerima, dodala je i Đorđa. Srce joj je za njim kucalo  kao kapljice što padaju sa strehe posle kiše, kucalo pa je umrlo. Ućutkala ga je naučena da trpi od onog dana kad je Dunav prešla. Pomajka joj je namenila muža, skoro svog vršnjaka po godinama, koji je već uveliko bio bitke braneći Srbiju. Za njim su već bili i Prvi i Drugi balkanski rat. U svetu je počinjao Veliki rat. Budimir Cvijović  je iz njega izašao sa dva ordena za hrabrost Miloša Obilića, ordena engleskog Kralja Džordža za hrabrost na bojnom polju, nosiocu ordena Karađorđeve zvezde sa dva mača za vernost Otadžbini i ordena za učešće u ratovima 1914-1918g.  Udali su je za njega jednog maja 1921g. Dolazile su neke mirne godine, pa se u njima i njoj sreća osmehnula kad je prestala da joj se nada. Posle deset godina braka rodila je prvog sina, a posle pet i drugog. Svikla je na život bez nadanja I očekivanja. Pomirena sa sobom primala je sa mirom ono što joj je život uzimao i davao. A uzeo joj je mnogo! Majku nije stigla ni da vidi ni da se sa njom oprosti kad je dušu ispustila, granica je bila zatvorena. Sa sestrom se srela kad su obe umesto lutke u rukama držale sinove. Lutku nisu pominjale, ukradene su im godine detinjstva, ne treba produbljivati bol. Vrati se ako ga takneš pa buši kao svrdlo, rije po duši, davi u grlu čini se ugušiće te. Đorđa za koga je ne dadoše uzela joj je Sarajka, lepa Ruža. A on se obogatio i sagradio najlepšu kuću u varoši koja se Kladovo zove. Kasno za nju beše njegovo bogatstvo. Samo je, kad bi se na slavljima sreli, u njega je gledala dok je pevala :” Sagradiću šajku od suvoga kedra,…. Gledao je i on nju, čuvali su svoju tajnu, htedoše šajkom da Dunavom pobegnu kad je ne dadoše za njega. Izdade ih Dunav, prevrnu im šajku. Đorđu ona beše ljubav neprebolna, pa u dogovoru sa svojom Ružom, jer porod ne imadoše kuću pokloniše njenom prvom sinu, mom ocu.

Nakupiše joj se godine i u njima ukraden život. Kao da jadu kraja nema, njenom malom životu je politika, iako se njome nikad bavila nije, još trideset godina otela. Titovo istorijsko “Ne”, zatvorilo je granicu između dve zemlje, Rumunije i Jugoslavije. U susretu sa sestrom u Turn Severinu, stalo je njihovih i naših suza da još jedna reka na zemlji postane. Dve sestre, devojčice,  sad su se srele kao starice.

Eto, iznedrih priču o njoj za koju je i ovog maja procvetala ruža. Više od šezdeset mojih proleća je došlo ali mi je nijedno nije vratilo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: