детаљ слике: КРК Арт дизајн

УКРАДЕН ЖИВОТ

Расцветала се ружа и овог маја. Давно сам је засадила, њој у спомен. Распукли се црвени цветови па се пењу уз беле зидове куће. Сјакте од првих сучевих зрака као рубини на турбанима истанбулских султана цео дан. Ветар се увлачи међу лишће и разиграно ломи светлост плавог неба. Замирише цела башта. Гледам је тако,  па ми од те лепоте сваки дамар заигра у телу, проструји крв брже, полете као птице мисли и премећу се у неко друго време. Затворим очи, ослушнем и однекуд ми се причини да јој чујем глас. Иситиха проспе се њена песма, обавије ме, па се успуже уз ружу, прелети кров и изгуби се над реком. Само остаде зуј пчела у росним цветовима. Опет сам сама.

Последња фотографија кад је усликах беше под истом оваквом ружом. Повезала је главу марамом а на њој хаљина избледела од ношења. Боју ни да назрем не могу. Љути се што је сликам. Затекла сам је неспремну и још у руци држи мотику. Хоће да буде лепа, да такав запис о њој остане. Забринула се, нешто је ружа почела да вене. Показује ми попадале латице, црвене се на земљи као крв из распукле вене. Оставља бригу на тренутак, радује се мом доласку. Еј прва сам јој унука, дошла из великог града са студија да је види. Чекај, каже ми па лако отрчи носећи својих седамдесет година у други крај баште. Враћа се и пружа ми шаку пуну јагода. Гледам ту старачку руку, усахлу, пегаву са искоченим танким венама. Зграбим је, испадају јагоде и љубим. Љубим ту руку која ме је на крштење у цркву тајно да родитељи не знају одвела, руку која ми је косу плела, руку која ми је на израњављено колено гас сипала, руку које ми данас тако недостаје. Јер, не знадох тад да ни ружа ни она ново пролеће неће дочекати.

Само сам је једном видела како плаче.  Била је зима. Ноћ уочи Св. Јована. Њена слава. Будила се одмах иза поноћи како би за славски ручак све било зготовљено  на време и топло. Сарме су најјаче мирисале, док их не би заменио свеже испечен хлеб. Куцкала би га прстима а онда увијала у као снег беле крпе и векне још топле полагала на славски сто. Данима је пре тога кућа мирисала на колаче. Удисала сам тај слаткасти мирис и са тешком муком, под претњом батина трпела забрану уласка у собу у којој су колачи остављани. Сва нестрпљива, устрептала од необјашњиве радости, досађивала сам јој гомилом неважних питања. Добродушно ми се осмехивала, гурајући ме од себе као досадну муву. Најлепши су ми били сати после ручка кад би отац засвирао на виолини а стриц наизменично узимао гитару или хармонику. Све би у соби, док свећа трепери утихнуло, чекали смо да запева. Глас јој се извијао високо, испуњавао собе, излазио на улице отапајући снег који је сезао до прозора. Њена песма беше” Некад цвале беле руже у мом ђулистану…  Слушала сам је и у тој јануарској зими видела сам ту “ ђулистан башчу” и у њој, њу саму без њега. Дивно је певала, бог јој је на рођењу грлицу у гласу поклонио.

Кућа јој је била стара и са много соба. Са улице се уз неколико басамака могло ући у собу коју је она звала” гостинска.”Велики дрвени капци на вратима чија је плава боја од ветрова дунавских одавно  нестала, ретко су се отварали па је соба увек била у полутами. С јесени би на ормане стављала жуте дуње од којих је соба целу зиму мирисала. Није било пожељно да у њу улазим а посебно нисам смела да дирам дрвену кутију на којој је стајала порцуланска глава лутке. Високо на орману ме је неодољиво привлачила. Луткине као небо плаве очи и црвени образи су будили моју машту. Тако сам желела да јој направим руке и ноге, сашијем хаљину али ту се моје сневање завршавало под њеним уздигнутим претећим прстом. На лутку сам заборављала у мојим прашњавим летима играјући се са децом. Поплочаним циглама са њене бочне стране је био други улаз у кућу уз који се високо до испод стрехе пружало грожђе. Ситна тамноплава зрна имала су опор укус, али велики листови штитили су кућу од сунчеве јаре. Кад би се ноћ прикрала, била сам сигурна ду чујем кућу како дише. Шкрипали су дрвени капци на прозорима, пуцкетао је намештај, чули су се кукци док гризу црвоточне греде а са тавана је стизало цијукање мишева. У углу собе у којој смо спавале стајала је лимена бубњара. Ватра је горела избацујући повремено пламене језичке кроз вратанца изједена рђом. Они су скакутаво у мраку прелазили са пода на плафон и на зидовима се гасили. Гледала сам ову игру широм отворених очију покривена тешким јорганом испод којег ми је код ногу стављала угрејану циглу. Поред мене шћућурена лежала је сестра. На крају кревета предући спавао је мачак Миле. Давно је у младалачком жару бијући љубавни бој изгубио једну ногу. Наставио је светом да хода на три ноге и никад се није пожалио. Кроз прозоре ишаране ињем пробијала се чкиљава улична светлост. У белој спаваћици, распуштене косе клечала је склопљених руку и немо говорила молитву свако вече пре спавања. Никад јој реч нисам чула, а желела сам. Још И данас имам радозналост за речи које је богу упућивала. Однела их је неизговорене са собом. Плашила ме је та кућа која се ноћу показивала живом. Будила сам се и увек са страхом би тихо питала:” Бако, јел си ту?” Њен мрмљав одговор би ме умирио и ја сам наставља сан. Те ноћи га није било. Скочила сам,  кревет је био празан. Иза стаклених врата које су делила собу од кухиње, кроз завесу допирала је светлост. Отрчала сам ношена страхом и улетела у кухињу. Тако сам је видела да плаче. У рукама на крилу држала је главу лутке. Укопала сам се на трен а онда је потекла бујица мојих питања. “Бако, јел те боли стомак, бако јеси пала, ….” Јер онако мала, мислила сам да се само тад плаче.  Много је година требало да продје, да и сама постанем жена и откријем да душа уме да боли, да се тад најтужније плаче и да се због душе само у самоћи тугује, да то мало срце које нам у грудима куца, никад од јада не препукне одједном већ пушта да се са сваком успоменом по један ожиљак утисне. Притаји се за неко време и довољан је случајан поглед у неко зелено око, мирис самлевене кафе раним јутром или весео женски кикот  у ноћи, да се узнемири, убрза рад,  и заискри нека давно сакривена успомена.

Оршава, леп град на обали Дунава у Румунији је било место њеног рођења сад, далеке 1902г. Судбина јој је одредила да се роди у сиротињском делу велике фамилије. Онај други део је почео да се богати захваљујући лепом ујаку који се оженио старијом обудовелом девојком мађарског порекла са титулом грофице. Чиме је, сем лепоте ујак заслужио да му грофица препише имање  не знам али је не заборављајући своју сиротињску фамилију почео да их запошљава код себе. Тако је и њена мајка радила код њега као праља. Плаћали су је у храни која је њима претицала од богатих ручкова и понеком комаду старе одеће. Мајка је од грофице добила лутку за њу и сестру. Држале су је као пахуљу, цео њихов мали дечији свет у тој убогој кућици вртео се око лутке. У игри са лутком  пресликавале су своје мале животе. Биле су срећне, или им се тако само чинило. Исувише су биле мале да схвате мајчину муку, њена повијена леђа  и изједене руке од сапуна. Нису знале за мајчино неизговорено питање сваке ноћи:” Шта ћу им дати сутра за јело?”  Оца нису запамтиле, побегао је кукавички од беде. Мајка би уморна од посла са њима рано легала и лојаницу је требало приштедети. Те вечери је почела да прича, много је речи рекла, дуго је трајало, већ их је све у соби мрак покрио па нису очи могле да јој виде. Ноћ је скривала мајчине сузе. Разумела је да ће неки људи са друге стране реке доћи по њу, да ће је одвести, да ће неко време живети код њих и да ће је вратити. Никад до тад нигде није путовала па се обрадовала и осетила се важном што мајка ето шаље њу а не старију сестру. Сестра је зграбила лутку, љута што и она не иде и одлучно рекла:” Лутка остаје код мене”. У отимању око једине играчке коју су имале у руци јој је остала луткина сломљена глава. Обе су бризнуле у плач. Мајка је решила сукоб, понеће главу и кад се врати све три заједно ће спојити лутку. Ниједна од њих није знала да ће бити потребно да продје тридесет година.

У рано јутро, обучена од набољег што се у кући нашло, чекала је неке непознате људе да дођу и одведу је. Био је један од оних хладних месеци који наговештавају зиму. У њеној нестрпљивости и радозналости било је и мало страха али мама је рекла да ће се брзо вратити. Није стигла ни да их добро види а већ је била у чамцу који се у снажним замасима чамџије удаљавао од њеног града. Још није знала да и своју земљу, Румунију, напушта. Дунав, узбуркан, подивљало је ваљао таласе. Над њом је посивело небо из кога цури киша. Јато врана гракћући их прелети. Њих двоје, жена и муж су на прамцу а она згрчена на средини чамца седи стискајући у џепу танког капутића луткину главу. Дрхтурила је од хладноће и страха који је почео да се рађа у њеној малој дечијој глави. Са обале све више личећи на две мале тачке губећи се у магли које је додиривала воду, махале су јој сестра и мајка. Заплакала се док је руке пружала ка њима.  “Mamă adu-mă înapoi!” “Sora mea nu mă da!”   (“ Мама, врати ме!” Сестро моја не дај ме.”)  Ветар је угушио њен вапај. Оштар глас жене на њој непознатом језику, тргао је. Са својих десетак година, ту на средини реке изгубила је детињство, тад је замрзла реку за цео свој нови живот који се на њој  родио. У свом тегобном животу клетве је увек упућивала Дунаву, чак и онда када је његовом водом заливала своју велику башту. За сваку несрећу, свако зло које би је снашло, оптуживала је Дунав. Он јој је украо живот!

Та жена коју је од сад морала да зове “мама” била је неких петнаестак година старија од ње.  Висока И мршава увек стиснутих танких усана. Шкрта је била у свему па и у речима, зато у наредбама није штедела. Енергична и вредна, била је глава овог бездетног брака. Увек незадовољна, чак и кад је би тргујући направила добар посао. Била је од оних људи којима је мисао водиља гласила- Може то боље, може још више да се заради! Чврстом руком је управљала својим поседима. Муж, добрица који јој је снисходљиво притрчавао скакућући на сваки њен миг. Привила се уз њега. Сву своју љубав јој је кришом давао плашећи се жене. Одмах по доласку су чекали спремни папири о усвајању, пред законом нове земље- Србије. Постала је њена ћерка. Поништила јој је идентитет, добила је ново име и презиме. Дукатима је потплатила попа да јој упише нов датум и место рођења. Постала је Текијанка и Српкиња. Само срце није могла да јој поништи. У њему је чувала мајку и сестру, град и земљу у којој је рођена,  матерњи језик на коме је прве речи научила. Време у коме су прво текли дани а онда године пунила је надањима. Судбина их је ипак скретала у страну са њеног животног пута. Покоравала јој се без бунта. Скупљала је свој чемер у разбијеним комадићима својих мисли не дозвољавајући им да се по дану јаве. Снови су је варали, у њима би се покаткад појавили, можда због лутке коју је под јастуком сакривала. Није могла а ни хтела да измери који је од њих био тежи. Борила се трпећи за део среће. Чинило јој се да јој стално измиче, све до оне летње ноћи на игранци кад је он дао пет динара музици да поведе коло а њу изабрао да прва до њега буде. Учинило јој се, док је за руку држао да је та ноћ лепша од свих других, сјурише јој се неке ведре мисли па се праћакају по глави као рибе у води. Свака је бљештала својом радошћу. Хоће да је ожени. Ђорђе Трандафиловић, сиротиња текијска. Не смета јој беда, у њој се и родила, вредни су обоје, стећи ће. Али, човек снује а бог одлучује. Бог је овде, на земљи била њена помајка Катарина Пауновић. Једно одлучно не је рекла, нећеш ти из богате куће отићи за сиромаха. Својим чемерима, додала је и Ђорђа. Срце јој је за њим куцало  као капљице што падају са стрехе после кише, куцало па је умрло. Ућуткала га је научена да трпи од оног дана кад је Дунав прешла. Помајка јој је наменила мужа, скоро свог вршњака по годинама, који је већ увелико био битке бранећи Србију. За њим су већ били и Први и Други балкански рат. У свету је почињао Велики рат. Будимир Цвијовић  је из њега изашао са два ордена за храброст Милоша Обилића, ордена енглеског Краља Џорџа за храброст на бојном пољу, носиоцу ордена Карађорђеве звезде са два мача за верност Отаџбини и ордена за учешће у ратовима 1914-1918г.  Удали су је за њега једног маја 1921г. Долазиле су неке мирне године, па се у њима и њој срећа осмехнула кад је престала да јој се нада. После десет година брака родила је првог сина, а после пет и другог. Свикла је на живот без надања И очекивања. Помирена са собом примала је са миром оно што јој је живот узимао и давао. А узео јој је много! Мајку није стигла ни да види ни да се са њом опрости кад је душу испустила, граница је била затворена. Са сестром се срела кад су обе уместо лутке у рукама држале синове. Лутку нису помињале, украдене су им године детињства, не треба продубљивати бол. Врати се ако га такнеш па буши као сврдло, рије по души, дави у грлу чини се угушиће те. Ђорђа за кога је не дадоше узела јој је Сарајка, лепа Ружа. А он се обогатио и саградио најлепшу кућу у вароши која се Кладово зове. Касно за њу беше његово богатство. Само је, кад би се на слављима срели, у њега је гледала док је певала :” Саградићу шајку од сувога кедра,…. Гледао је и он њу, чували су своју тајну, хтедоше шајком да Дунавом побегну кад је не дадоше за њега. Издаде их Дунав, преврну им шајку. Ђорђу она беше љубав непреболна, па у договору са својом Ружом, јер пород не имадоше кућу поклонише њеном првом сину, мом оцу.

Накупише јој се године и у њима украден живот. Као да јаду краја нема, њеном малом животу је политика, иако се њоме никад бавила није, још тридесет година отела. Титово историјско “Не”, затворило је границу између две земље, Румуније и Југославије. У сусрету са сестром у Турн Северину, стало је њихових и наших суза да још једна река на земљи постане. Две сестре, девојчице,  сад су се среле као старице.

Ето, изнедрих причу о њој за коју је и овог маја процветала ружа. Више од шездесет мојих пролећа је дошло али ми је ниједно није вратило.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: