ŠKOLA ĐAČKA IGRA NIJE
Kažeš mi, učiteljice,
da voliš pametnice;
što mi onda ne daš pet,
da bude moj ceo svet?
Samo neke pčelice,
ne liče na petice;
meni to ič` ne vredi,
od muke pamet bledi.
Možda nisam u pravu,
gubim li ja to glavu;
tek drugi mesec škole,
njena pravila bole?
Mislila sam lako ću,
a sad ne znam kako ću;
do kad ću se mučiti,
za petice učiti?
Zar to brže ne može,
pomozi mi, moj Bože;
mislila sam škola je ,
sve će brzo, lako je...
Eto ti, pametnice,
baš si htela petice;
škola đačka igra nije,
ona mnoge brige krije.
POKLON
Pošla je mama do grada sama,
da kupi poklon malenom sinu;
prvo požele da ćuti o tom,
al' joj ideja u glavi sinu...
Treba da pita šta mnogo, želi,
o čemu nežno srdašce sanja;
šta toplu dušu stvarno veseli,
i gde joj oblak želja uranja?
" Hoćeš li sine, da kupi mama,
patike Najke u dve lepe boje ;
ili ranac ko drugar ti Steva,
il' nešto lepo što niko nema?
Možda želiš neki bicikl novi,
klavir, gitaru, nešto posebno?
Reci svojoj mami, reci mili,
šta puno voliš, šta je potrebno?
" Sve imam, mama i više od toga
al' nemam brata, pobegla Roda!
Kupi mi što pre brata ili seku,
ako želiš i igračkicu neku...
Kupi jednu Zmajevu čitanku,
pa da bati pevam uspavanku!"
Zaplaka mama, ljubi svog sina,
Anđela ima - Bože, milina.!
IMAM JA IMAM
Imam ja imam, dva moja zlata,
što mi donose najlepše sne.
Imam dve jabuke, seku i brata,
Bakine sreće, bakino sve!
Imam dve zvezde, dva jarka sunca,
što mom buđenju smisao daju.
Imam dva bisera, dve krune srca,
Nebom sijaju, dušom vladaju.
Imam ja kome pesme pevati,
gugutke sreće iz grudi slati.
Kome se nadati, radovati,
ko da me sretne, ko da me prati.
Imam ja, imam vasceli svet,
beli mi Anđeli jačaju let.
Zahvalna Bogu što me dariva,
pa mi se radost u život sliva.
Unuci moji, blago najveće,
znam što sam živa, od kad vas imam.
Vaše rođenje, večno proleće,
stalno bukete nežnosti primam.
GREŠKA PLANETE
Zbunjen sam kao stanovnik planete,
u meni rida ucveljeno dete;
ne mogu napolje, ni u školicu,
mesto drugare, ja grlim stolicu.
Kakav je život pod maskom sakriven?
I tako si izložen ko vuku plen,
Kažu- taj virus, opasna beštija,
svojim kandžama u Crno zavija.
Svakoga dana po neko umire,
vera u bolje davi se, ponire;
baš je zor što sam s ove planete,
ne mogu ni rasti ko srećno dete!
Ne mogu da se igram, trčim, maštam,
kako da ćutim i da sve opraštam;
kako ću onda čekati tu starost,
kada ne osetih dečiju radost?
