ШКОЛА ЂАЧКА ИГРА НИЈЕ
Кажеш ми, учитељице,
да волиш паметнице;
што ми онда не даш пет,
да буде мој цео свет?
Само неке пчелице,
не личе на петице;
мени то ич` не вреди,
од муке памет бледи.
Можда нисам у праву,
губим ли ја то главу;
тек други месец школе,
њена правила боле?
Мислила сам лако ћу,
а сад не знам како ћу;
до кад ћу се мучити,
за петице учити?
Зар то брже не може,
помози ми, мој Боже;
мислила сам школа је ,
све ће брзо, лако је...
Ето ти, паметнице,
баш си хтела петице;
школа ђачка игра није,
она многе бриге крије.
ПОКЛОН
Пошла је мама до града сама,
да купи поклон маленом сину;
прво пожеле да ћути о том,
ал' јој идеја у глави сину...
Треба да пита шта много, жели,
о чему нежно срдашце сања;
шта топлу душу стварно весели,
и где јој облак жеља урања?
" Хоћеш ли сине, да купи мама,
патике Најке у две лепе боје ;
или ранац ко другар ти Стева,
ил' нешто лепо што нико нема?
Можда желиш неки бицикл нови,
клавир, гитару, нешто посебно?
Реци својој мами, реци мили,
шта пуно волиш, шта је потребно?
" Све имам, мама и више од тога
ал' немам брата, побегла Рода!
Купи ми што пре брата или секу,
ако желиш и играчкицу неку...
Купи једну Змајеву читанку,
па да бати певам успаванку!"
Заплака мама, љуби свог сина,
Анђела има - Боже, милина.!
ИМАМ ЈА ИМАМ
Имам ја имам, два моја злата,
што ми доносе најлепше сне.
Имам две јабуке, секу и брата,
Бакине среће, бакино све!
Имам две звезде, два јарка сунца,
што мом буђењу смисао дају.
Имам два бисера, две круне срца,
Небом сијају, душом владају.
Имам ја коме песме певати,
гугутке среће из груди слати.
Коме се надати, радовати,
ко да ме сретне, ко да ме прати.
Имам ја, имам васцели свет,
бели ми Анђели јачају лет.
Захвална Богу што ме дарива,
па ми се радост у живот слива.
Унуци моји, благо највеће,
знам што сам жива, од кад вас имам.
Ваше рођење, вечно пролеће,
стално букете нежности примам.
ГРЕШКА ПЛАНЕТЕ
Збуњен сам као становник планете,
у мени рида уцвељено дете;
не могу напоље, ни у школицу,
место другаре, ја грлим столицу.
Какав је живот под маском сакривен?
И тако си изложен ко вуку плен,
Кажу- тај вирус, опасна бештија,
својим канџама у Црно завија.
Свакога дана по неко умире,
вера у боље дави се, понире;
баш је зор што сам с ове планете,
не могу ни расти ко срећно дете!
Не могу да се играм, трчим, маштам,
како да ћутим и да све опраштам;
како ћу онда чекати ту старост,
када не осетих дечију радост?
