|
|
|
 | Branka Selaković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
SPOMENIK OD REČI Priče gotovo svih umetnika sežu u detinjstvo, kada su se zaljubili u knjige, slikarstvo ili barokne građevine i poželeli da jednoga dana i sami postanu stvaraoci i možda nekoga inspirišu. Pesnik Srđan Opačić je imao sličan početak, kada je prvu slavu stekao napisavši himnu svog razreda. Docnije se otisnuo u profesionalne vode, a iza sebe ima više zbirki poezije, od kojih izdvajamo: Nevreme, Glineni ljudi, Istina o smrti je laž. Njegova poezija prevođena je na francuski, ruski i engleski jezik i deo je mnogih zbornika i antologija. Opačić je govorio za Književnu radionicu ''Kordun'' o svom viđenju savremene pesničke scene, stanju u kulturi, ali i poeziji kao važnom životnom odabiru.
 Срђан Опачић
Branka Selaković, KR Kordun, Beograd, 03.06.2022.
-Šta je Vama poezija i kako ste otpočeli svoj pesnički put?
Koliko ima pesnika, koliko ima kritičara i u krajnjoj liniji koliko ima čitalaca, toliko je i definicija poezije, ali ja sam pristalica one Matijine, da se poezija ne može definisati, mislim da je ona najpreciznija. Počeo sam da pišem rano, čim sam naučio slova, kroz školovanje sam bio u literarnoj sekciji, a za potrebe nekog školskog takmičenja pisao sam i himnu odeljenja. Umeo sam da na pismenim radovima iz srpskog umesto sastava napišem pesmu. Neki nastavnici su to odobravali, a neki to nisu dopuštali, pa sam se ponašao u skladu sa tim.
-Koliko su slike detinjstva zastupljene u Vašim delima?
Pesnici su velika deca, otuda je od velike važnosti ono što nosimo iz ranog detinjstva, prve slike sveta, prve impresije, prve ljubavi i sve to ostavlja trag u delu umetnika, bilo direktno kao motiv u stvaralaštvu ili pak posredno. U mojim delima nema direktnog osvrta na taj period, a bio sam jako živahan i nestašan i mnogi drugari su me još tada nagovarali da napišem autobiografiju smatrajući da bi to bilo interesantno i čitano štivo. Danas sam siguran da je dobro što to nisam uradio, bilo je to sasvim drugačije vreme, drugi vrednosni sistem i ovim generacijama koje su rođene sa internetom to uopšte ne bi bilo zanimljivo.
-Da li je teologija, koju ste studirali, uticala na Vašu poetiku?
Čovek je po svojoj prirodi religiozno biće, ali sam ja do te spoznaje došao mnogo kasnije. Mi nismo imali veronauku u školi. Tek sa dvadeset godina sam prvi put pročitao Bibliju i otkrio jedan novi stari svet, a poeziju sam već uveliko pisao. Upisao sam teologiju u nameri da postanem katiheta, ali bez predznanja i sa mojim radnim navikama to baš nije išlo. Bilo je i drugih razloga kao što su opšta besparica i neizglednost da će se ikada nešto promeniti i da će se veronauka stvarno vratiti u škole (tada još ni Bogoslovski fakultet SPC nije bio u sastavu Beogradskog Univerziteta) pa je motiv bivao sve slabiji.
-''Istina o smrti je laž'', naziv je knjige koju ste objavili pre nekoliko godina. Tema smrti je česta u delima mnogih stvaralaca. Koji je bio inicijalni pokretač da pišete o ovoj temi?
Jedna narodna umotvorina kaže da ne jede vuk meso po porudžbini, tako je i sa poezijom, bar u mom slučaju. Nikada ne pišem na temu, nego tek kad se jedna tema u rukopisu nametne ja je prihvatim. Tako je i sa svakom pesmom pojedinačno, tek kad je napišem dolazi naslov. Što se pomenute zbirke tiče, ona je izašla nepunih godinu dana nakon upokojenja moje majke (kojoj je i posvećena) ali u njoj su svoje mesto našle i pesme posvećene mnogim dragim ljudima, znanim i neznanim: školskoj drugarici, profesorki matematike, pesnicima i velikom stradalniku Savi Šumanoviću. To je svojevrsni spomenik od reči koji im ja podižem u znak zahvalnosti i poštovanja.
-Da li u ''razračunavanju'' sa strahovima i unutrašnjim borbama poezija može da pomogne?
Poezija i umetnost uopšte, filosofija, nauka, sve je to delo čoveka, a čovek je ograničeno biće u svakom pogledu i telesno i intelektualno, pa je i njihova pomoć ograničena. Znam da mnogi misle da ih religija sputava, da im ograničava slobode, ali u stvari je potpuno obrnuto. Samo kroz Apsolutno Biće i naša sloboda postaje apsolutna. Mnoge stvari koje ne vidimo, ne vidimo samo zato što nam nije dato (za sada) ali možemo i moramo da težimo apsolutnom. To je ono "čovek se uči dok je živ".
-Kako sagledavate aktuelnu pesničku, odnosno književnu scenu i da li biste nešto promenili?
Teško je odgovoriti na ovo pitanje, biti iskren i ne zameriti se nikom, ali budući da ne pripadam ni jednom književnom klanu ili lobiju (ni zemljačkom, ni rođačkom, ni političkom) ja ću to uraditi. Ja tebi Vojvodo, ti meni Serdare, e to nas ubi, kod dodele priznanja, kod otkupa knjiga za biblioteke, kod priređivanja antologija, učešća na manifestacijama, pristupa medijima... Sve bih promenio! Postojao bi samo jedan kriterijum, kvalitet.
-Na svom FB profilu gotovo svakodnevno objavljujete pesme svojih kolega i koleginica. Šta Vas je podstaklo da to pasionirano radite?
Sad ste se odali, sad znam da ne čitate redovno, ne gotovo svakodnevno, nego baš svakodnevno na svom zidu na Fejsbuku objavljujem po jednu pesmetinu i to traje već treću godinu... Počelo je spontano iz želje da prekratim vreme i sebi i prijateljima za vreme zaključavanja zbog virusa korona, a kada smo otključani bilo mi je žao da prekinem. Drugi i važniji razlog je želja za popularizacijom naše poezije jer sam upoznao neke mlade ljude sa fakultetskim diplomama, namerno neću da kažem obrazovane, koji nisu ni čuli za Branka Miljkovića. Ne da ga nisu čitali, nego im to ime ništa ne znači. To me je zaista porazilo, ako ne znaju za princa srpske poezije kako da znaju za Mirjanu Bulatović, Miroslava Aleksića, Blagoja Bakovića, Đorđa Nešića, Nenada Glišića, Zorana Kostića (ali ne Caneta, koga naravno cenim, ali postoji jedan drugi Zoran Kostić). Mogao bih ovaj niz da nastavim koliko god hoćete, toliko imamo značajnih savremenika i odličnih pesama i osetio sam potrebu i dobru mogućnost da to uradim preko društvenih mreža.
-Radite u medijima i možete da sagledate prisutnost umetnika u istim, a to nije učestala pojava. Na koji način možemo kao društvo da promenimo situaciju i postoji li volja da se na tom planu bilo šta menja?
Radio sam na mnogim televizijama, ali u produkciji tako da nemam ni zasluge ni odgovornost za događaje iz kulture koji su propraćeni ili pak nisu. Znam iz iskustva da kada na nekoj televiziji stvari krenu nizbrdo prvo se raspusti redakcija kulture. Stvari će se promeniti kada ljudi shvate da bez kulture nema ni diplomatije, ni ekonomije, ni politike, da je kultura prvi preduslov da jedna zemlja napreduje.
|
