детаљ слике: КРК Арт дизајн

СПОМЕНИК ОД РЕЧИ

            Приче готово свих уметника сежу у детињство, када су се заљубили у књиге, сликарство или барокне грађевине и пожелели да једнога дана и сами постану ствараоци и можда некога инспиришу. Песник Срђан Опачић је имао сличан почетак, када је прву славу стекао написавши химну свог разреда. Доцније се отиснуо у професионалне воде, а иза себе има више збирки поезије, од којих издвајамо: Невреме, Глинени људи, Истина о смрти је лаж. Његова поезија превођена је на француски, руски и енглески језик и део је многих зборника и антологија.

Опачић је говорио за Књижевну радионицу ''Кордун'' о свом виђењу савремене песничке сцене, стању у култури, али и поезији као важном животном одабиру.

Срђан Опачић

Бранка Селаковић, КР Кордун, Београд, 03.06.2022.

-Шта је Вама поезија и како сте отпочели свој песнички пут?

Колико има песника, колико има критичара и у крајњој линији колико има читалаца, толико је и дефиниција поезије, али ја сам присталица оне Матијине, да се поезија не може дефинисати, мислим да је она најпрецизнија. Почео сам да пишем рано, чим сам научио слова, кроз школовање сам био у литерарној секцији, а за потребе неког школског такмичења писао сам и химну одељења. Умео сам да на писменим радовима из српског уместо састава напишем песму. Неки наставници су то одобравали, а неки то нису допуштали, па сам се понашао у складу са тим. 

-Колико су слике детињства заступљене у Вашим делима? 

Песници су велика деца, отуда је од велике важности оно што носимо из раног детињства, прве слике света, прве импресије, прве љубави и све то оставља траг у делу уметника, било директно као мотив у стваралаштву или пак посредно. У мојим делима нема директног осврта на тај период, а био сам јако живахан и несташан и многи другари су ме још тада наговарали да напишем аутобиографију сматрајући да би то било интересантно и читано штиво. Данас сам сигуран да је добро што то нисам урадио, било је то сасвим другачије време, други вредносни систем и овим генерацијама које су рођене са интернетом то уопште не би било занимљиво.

-Да ли је теологија, коју сте студирали, утицала на Вашу поетику?

Човек је по својој природи религиозно биће, али сам ја до те спознаје дошао много касније. Ми нисмо имали веронауку у школи. Тек са двадесет година сам први пут прочитао Библију и открио један нови стари свет, а поезију сам већ увелико писао. Уписао сам теологију у намери да постанем катихета, али без предзнања и са мојим радним навикама то баш није ишло. Било је и других разлога као што су општа беспарица и неизгледност да ће се икада нешто променити и да ће се веронаука стварно вратити у школе (тада још ни Богословски факултет СПЦ није био у саставу Београдског Универзитета) па је мотив бивао све слабији. 

-''Истина о смрти је лаж'', назив је књиге коју сте објавили пре неколико година. Тема смрти је честа у делима многих стваралаца. Који је био иницијални покретач да пишете о овој теми?

Једна народна умотворина каже да не једе вук месо по поруџбини, тако је и са поезијом, бар у мом случају. Никада не пишем на тему, него тек кад се једна тема у рукопису наметне ја је прихватим. Тако је и са сваком песмом појединачно, тек кад је напишем долази наслов. Што се поменуте збирке тиче, она је изашла непуних годину дана након упокојења моје мајке (којој је и посвећена) али у њој су своје место нашле и песме посвећене многим драгим људима, знаним и незнаним: школској другарици, професорки математике, песницима и великом страдалнику Сави Шумановићу. То је својеврсни споменик од речи који им ја подижем у знак захвалности и поштовања.

-Да ли у ''разрачунавању'' са страховима и унутрашњим борбама поезија може да помогне? 

Поезија и уметност уопште, философија, наука, све је то дело човека, а човек је ограничено биће у сваком погледу и телесно и интелектуално, па је и њихова помоћ ограничена. Знам да многи мисле да их религија спутава, да им ограничава слободе, али у ствари је потпуно обрнуто. Само кроз Апсолутно Биће и наша слобода постаје апсолутна. Многе ствари које не видимо, не видимо само зато што нам није дато (за сада) али можемо и морамо да тежимо апсолутном. То је оно "човек се учи док је жив".

-Како сагледавате актуелну песничку, односно књижевну сцену и да ли бисте нешто променили?  

Тешко је одговорити на ово питање, бити искрен и не замерити се ником, али будући да не припадам ни једном књижевном клану или лобију (ни земљачком, ни рођачком, ни политичком) ја ћу то урадити. Ја теби Војводо, ти мени Сердаре, е то нас уби, код доделе признања, код откупа књига за библиотеке, код приређивања антологија, учешћа на манифестацијама, приступа медијима... Све бих променио! Постојао би само један критеријум, квалитет.

-На свом ФБ профилу готово свакодневно објављујете песме својих колега и колегиница. Шта Вас је подстакло да то пасионирано радите? 

Сад сте се одали, сад знам да не читате редовно, не готово свакодневно, него баш свакодневно на свом зиду на Фејсбуку објављујем по једну песметину и то траје већ трећу годину... Почело је спонтано из жеље да прекратим време и себи и пријатељима за време закључавања због вируса корона, а када смо откључани било ми је жао да прекинем. Други и важнији разлог је жеља за популаризацијом наше поезије јер сам упознао неке младе људе са факултетским дипломама, намерно нећу да кажем образоване, који нису ни чули за Бранка Миљковића. Не да га нису читали, него им то име ништа не значи. То ме је заиста поразило, ако не знају за принца српске поезије како да знају за Мирјану Булатовић, Мирослава Алексића, Благоја Баковића, Ђорђа Нешића, Ненада Глишића, Зорана Костића (али не Цанета, кога наравно ценим, али постоји један други Зоран Костић). Могао бих овај низ да наставим колико год хоћете, толико имамо значајних савременика и одличних песама и осетио сам потребу и добру могућност да то урадим преко друштвених мрежа. 

-Радите у медијима и можете да сагледате присутност уметника у истим, а то није учестала појава. На који начин можемо као друштво да променимо ситуацију и постоји ли воља да се на том плану било шта мења?  

Радио сам на многим телевизијама, али у продукцији тако да немам ни заслуге ни одговорност за догађаје из културе који су пропраћени или пак нису. Знам из искуства да када на некој телевизији ствари крену низбрдо прво се распусти редакција културе. Ствари ће се променити када људи схвате да без културе нема ни дипломатије, ни економије, ни политике, да је култура први предуслов да једна земља напредује.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: