detalj slike: KRK Art dizajn

SF/SN

 

Glodali smo nebo

i

rekoše:

Raj je vunena čarapa zimi.

Tako gori vatra, pucketa drveće,

modri petokraka poput mrtvih usana.

I

sneg beše jauk januara, posle Božića, dan ili dva

i

Lanini nokti behu crni, prsti žuti,

dlanovi stezahu zgužvani papir,

neko reče:

Tako se čuva smrt od zaborava.

Sneg je beličao okolne kuće, kamene, drvene,

spaljene uspavanke

i

ljudi u njima ležahu,

zapompejani,

tihi,

sva ćutnja je skinula šubare sa glava

i

led zakrcka poput trulih oraha,

reka zašušti kao zmija kad se porađa,

ugleda crvenu jeres po sebi,

upita:

Jesam li postala žena, majko?

Nisi, kćeri,

to mrtvi ljudi po tebi teku.

Laninu kosu vetar pomilova,

šapnu nešto

i

ode kao da se posrami.

 

 

PORODIČNI ČAS

 

Moj dosadni otac čita Tolstoja.

Moj dosadni otac voli Ruse.

Moj dosadni otac voli pravoslavlje.

Moj dosadni otac je bio komunista.

Moj dosadni otac je slavio Marksa, Lenjina i Tita.

Moj dosadni otac sada slavi svetog Alimpija ili Olimpija

(nikako da pohvatam kako se taj lik zove).

Moj dosadni otac je nekada išao na partijske sastanke.

Moj dosadni otac sada ide na liturgije, preslave, slave i paterice.

Objašnjava mi razliku između blage i ognjene Marije.

Moj dosadni otac živi na sedmom spratu kao na sedmom nebu.

Uredno doručkuje, uredno ruča, večeru preskače.

U pošti, dvaput mesečno, uzima nešto manje od 400 evra.

40 godina rada za skoro 400 evra penzije.

Majka je umrla pre četiri godine.

Majka je htela da je kremiramo.

Pretvorite me u pepeo i sa mnom pokrijte Dunav.

Bio je februar, hladan i drzak poput tek rođenog Sibira.

Otac je sahranio majku po pravoslavnom običaju.

Ja sam plakala i molila ga da joj usliši poslednju želju.

Smejaće nam se ljudi, rekao je otac i prekrstio se nad majčinim odrom.

Dok je pop mrmljao na grobu, ja sam šaptala: Izvini, mama.

Dok je teklo vino po grobu, ja sam plakala: Izvini, mama.

Mama nije bila član Saveza komunista.

Mama nije išla na seminare i sastanke.

Mama je bila skromna i tiha domaćica.

Moj crnogorski otac i moja kosovska majka.

Moj Hristos sa marksizmom ispod miške.

I njegova tiha senka duga neispunjene poslednje želje.

A, ja? Evo me u Kanadi. Radim u restoranu.

U Torontu sam sa Jakovom. Jakov je moj sin.

Ponekad Jakov i ja odemo do Scotiabank Arene.

Tamo gledamo znojave crne i bele mužjake kako jure za loptom.

Svi ti mužjaci su vrlo visoki i vrlo alfa.

Ponekog od njih zamislim kako se zakucava u mene umesto u koš.

Ponekad poželim njihov znoj na meni.

Tada znam da sam sama. Tada znam koliko mrzim nedelju.

Tada Jakova grlim snažnije i duže.

Njemu se naziru bledi brčići na tamnom licu.

Kaže: Mama, samo pred drugovima me nemoj grliti i ljubiti.

Ja se rasplačem i pobegnem u kupatilo.

On stoji ispred vrata, kaže Volim te, mama.

Sledeće subote dolaze Seltiksi u Toronto, kaže.

Ići ćemo. sine, obećavam kroz jecaj, potom, ni sama ne znajući zašto,

prošapućem kroz suze i promuklo grlo:

Izvini, mama.

Izvini, mama.

Izvini, mama.

 

LICE ČOVEKA

 

ponekad bože

ponekad sam te mrzeo svim silama

što su plakale u meni

ponekad sam bio kiša što je lila

po mojoj glavi u kojoj su

goreli gromovi i blještale munje

ponekad su moji stisnuti zubi bili gladni vukovi

želeo sam tvoje meso bože

želeo sam i meso tvoga mesa oče

bio sam srdit i gord

bio sam umoran i ogorčen

sevale su munje kroz moju glavu oče

vatre su plesale u očima uplašenog dečaka

i moje misli bože

moje misli su bile roj usplahirenih pčela

a te pčele bože

te pčele su zujale strah i mržnju

bio sam košnica preplavljena stidom i samosažaljenjem

bio sam otrvoni med što je zarazio pobunjenu krv

koja nikada nije htela da se pretvori u vino

bio sam loš oče

bio sam molitva dobrog srca nespremnog da se

odrekne zlih dela

ova tri prsta oče...

ova tri prsta su kružila

čelom ramenima i stomakom

moleći bezglasnom ćutnjom

za tvoju pomoć oče

bio sam dete koje je plakalo

u jaslicama od trnja i eksera

bio sam trn što se šepurio na hristovoj glavi

bio sam ekser što je probijao njegovu kost oče

bio sam prljav i nedostojan

mislio sam da me ni sto jordana ne mogu

(pr)očistiti

mislio sam da su moji gresi veći od oblaka

po kojima nikada nisam gazio

mislio sam da svi drugi umeju bolje lepše snažnije

mislio sam da sam ružan zao i pokvaren

oh kako sam mrzeo sebe bože

oh kako sam mrzeo

svaka moja neisplakana suza bila je

potop bez života i bez arke

svaki moj život bio je neisplakani potop

što je čekao trenutak da se pretvori u kap

u kap što će pasti na njen dlan

na njen dlan što će leći na moje lice

na moje lice čoveka koji nije odbio da veruje

 

JA SAM TE VOLEO

 

ja sam te voleo

ja sam te voleo i skrivao te kao nečasnu tajnu

i beh

beh džin na staklenim nogama

džin što je u bespomoćju psovao

i krasio te pogrdnim imenima

beh naopak kao kiša što je lila sa zemlje ka oblacima

beh bog što je malen zaboravio kako se sanja

beh batina što je prognala rajeve

beh i ne beh

tvoj

svoj

ničiji

mrtvi pergament bez slova i kože

hristos bez vaskrsenja

prometej bez vatre

ja sam te krio i ćutao

ja sam ćutao ribljim ustima

ribljim ustima sa kojih se šepurila brnjica od srče i kopriva

ja sam te ćutao a ne beh ni nem ni risonosac

beh niko i ništa

beh ništa i niko

ja sam te voleo i plašio se

plašio se da će te putevi ukrasti

plašio se da će te točkovi odvesti

plašio se da ćeš pasti u bunar bezdnolik

i zaboraviti da me baciš sa sobom kao da sam

kao da sam dinar kada pomisliš želju

prvu i poslednju

prvu ili poslednju

ja sam te čekao da mi skineš senku sa vešala

ja sam te čekao jer beh samo strah od života i smrti

ja sam te voleo i saplitao se o noge vetra

ljubio prašinu umesto tvojih usana

milovao blato umesto tvojih grudi

i gutao dim birtija kao što si ti gutala suze

kao što si ti gutala suze kada si mislila da te ne vidim

ja sam znao

o kako sam znao da sam tvoj jecaj

da sam tvoje jektanje što je treslo pod i prozore

da sam tvoj ponor što je nastavio padati

da sam zemlja što te prekriva rukama koje su mirisale

na tuđi znoj na tuđu kožu na tuđe uzdahe

ja

ja sam zaboravio kako se beru tvoje bradavice

kako se beru poput ranih trešanja

ranih trešanja i kasne pokore

jednom

kad beh starac

koji je pogledom skupljao paučinu.

 

OD SAMOĆE DO SAMOĆE

 

sanja ne zna ništa o noćnim usamljenim satima

o čudu likantropije

o ogledalima koja te zovu da ih pretvoriš u srču

ona ne zna da atlasi ne spoznahu liriku i

da je teret sveta pretežak za leđa titanska

možda sluti tek o istinskoj žrtvi jude pravednika

boga ludaka marginalaca i revolucionara

spoznati svoje ludilo u tri i tri posle ponoći

kada te kuća uznese do neba a nebo ko nebo

nepismeno i prosto kao kal u nozdrvama

ne zna ništa o miltonu i

ne pati zbog samoubistva sunca jer

nikada nije sletelo na rasporene grudi ikarove

nebo je samo mit pred kojim slabi seku kolena

od molitvi na kamenju i pesku

sanja to ne zna i

njena kratka haljina otkriva (o)ranice na nogama

male crvene mrlje izrasle iz tupog žileta

kojim je senja odsekla neposlušne glave dlakama i

tako ranjenu i ranjivu ljubim ili

pokušavam da poljubim

rekoh joj zovem se longin

moja vera je jača od tvoje smrti

moje koplje je tražilo novorođenog adama u tvojim rebrima

ona ćuti kao da se stidi i

uključuje grejalicu jer

decembar iskijava nekropolu mrtvih ljubavnika i

njihovi tragovi nestaju pokriveni snegom

vreme ne postoji

ćutnja je ta što ubija sećanja

pretvara ih u gipsane figure na ormarićima

na poslednji odsjaj u oku utopljenika

dok oko njega talasi jedni drugima savijaju kičme

ja sam brod letećeg holanđanina rekoh i

nasmejah se dok je sanja kuvala čaj od nane

kada brod krene u nepovrat

ni nežni dlanovi dama

ni sveže oprane i ispeglane maramice

ni suze sestara

niko iskrenije ne maše od psećih repova

uskoro će delić meseca biti jedini ljubavnik našim zenicama

zastave će kliziti sve do pola koplja i

tu će stati kao uzjogunjeno magare ili neposlušno dete

sanja ne govori ništa

ima debeo džemper na sebi

liči na džak u pokretu

podseća na nabokovljev opis prestarele lolite

nema ničeg što bi privuklo svece da odbace

svoju buduću smrt i mirotočje upravo tu

gde nove crvene rane ištu poljubac kao pomazanje

kao blagu reč ili kao razumevanje jer

rodih se naga proživeh naga i nestah naga

behu reči najstarije i najčistije među kurvama

sanja možda ni to ne zna

ona trpa jedan potom i drugi kvadratić šećera u usta

zatim otpija prvi najvreliji gutljaj čaja

decembar je manje strašan kada si u nečijem naručju

zvezde broje mrtve ljude i zamišljaju želje

svaki tvorac uživa u patnji svoga dela

postoje pesme koje niko bolje od vatre ne razume

postoji galerija pepela sa čijih platna

teku boje kao reke zaborava i

tako had skida sa sebe veo rugobe

a persefone isturaju nanovo nabujale grudi

rekoh sanji da je hladnija od usamljene božićne večeri

rekoh sanji da ću je ostaviti kao ponovo rođeni vernik svoju jeres

njene se obrve znatiželjno dižu i odmah spuštaju

radoznalost puta spoznaja jednako ravnodušnost

udaram pesnicom o zid i tupa praznina ćuti

sanja prelistava neki ljubavni roman

možda njime krpi sadašnjost ili još jedno isto veče

navika je drolja čija rodnica guta svako prosuto seme

rekoh to sanji i naiđoh na istu podlu ćutnju

teško je biti mudrac u društvu golih kamenih zidova

teško je biti prorok kada su rešetke

jedino što ćeš videti za života

ona pali cigaru

uvlači dim kao sledeći život što se koprca

između nerođenja i momentalne smrti

pocepani tepih je jordan po kom plove pikavci

kao mladi vitezi spremni da daju život za svoju kraljicu

na svom telu nose tragove karmina i ostatke pljuvačke

moja prva sledeća misao im zavidi i

ljubomorno im želi što bolniju smrt

možda je tako kain ubio avelja

možda je tako dalila izdala samsona

ali ja nisam starozavetni bog iako

znam skoro sve o izdaji prokletstvu i ljubomori

iako moj bes čupa vlati trave kao žice gitare koja

svira neželjenu romansu

a sanja možda ni to ne zna ili sluti tek

možda se u svom sveznanju odlučila za ćutnju

kome i šta reći kada su tela svih slova obljubljena i

kada device same skidaju gaćice pred stoletnim alejama

sve što volim rekoh

biće jednoga dana lice starice na odru

hladno telo žene što je bila i krv i gral od kože i uzdaha

sanja kažiprstom pomera sledeću stranicu

u njenom pokretu ima više života nego u svim ljudima

čije siluete promiču iza prozora

a oni

uplašeni i brzi

ne znaju ništa o njoj

o njenom kažiprstu i njenoj ćutnji

o njenim hristolikim ranama

o njenim carskim ožiljcima na stomaku

ništa ne znaju i nikada neće saznati

kako tik ispod levog oka odaje njenu nervozu

kako se njene usne i oči nikada ne smeju u isto vreme

kako ponekad preskoči slovo r kao baricu

damski i zavodljivo

kako se mršti kada se budi posle dugog sna

ne

to oni nikada neće saznati i ja

dečije nasmejan

mašem im svojim psećim repom i

čekam da sanjin kažiprst proklizi niz moju suzu

čekam da bogovi još jednom napuste olimp i

naprave mesta za nju zavetovanu na tišinu

čekam da razgalijam sve njene okeane u flaši vina

čekam da pokupim sve jordanske pikavce kao pale ratnike

čekam i pletem sol od suza dok me tišina nosi po sobi

od zida do zida od samoće do samoće

PODELITE OVAJ TEKST NA: