О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


SF/SN

Љубодраг Стојановић
детаљ слике: КРК Арт дизајн



SF/SN

 

Глодали смо небо

и

рекоше:

Рај је вунена чарапа зими.

Тако гори ватра, пуцкета дрвеће,

модри петокрака попут мртвих усана.

И

снег беше јаук јануара, после Божића, дан или два

и

Ланини нокти беху црни, прсти жути,

дланови стезаху згужвани папир,

неко рече:

Тако се чува смрт од заборава.

Снег је беличао околне куће, камене, дрвене,

спаљене успаванке

и

људи у њима лежаху,

запомпејани,

тихи,

сва ћутња је скинула шубаре са глава

и

лед закрцка попут трулих ораха,

река зашушти као змија кад се порађа,

угледа црвену јерес по себи,

упита:

Јесам ли постала жена, мајко?

Ниси, кћери,

то мртви људи по теби теку.

Ланину косу ветар помилова,

шапну нешто

и

оде као да се посрами.

 

 

ПОРОДИЧНИ ЧАС

 

Мој досадни отац чита Толстоја.

Мој досадни отац воли Русе.

Мој досадни отац воли православље.

Мој досадни отац је био комуниста.

Мој досадни отац је славио Маркса, Лењина и Тита.

Мој досадни отац сада слави светог Алимпија или Олимпија

(никако да похватам како се тај лик зове).

Мој досадни отац је некада ишао на партијске састанке.

Мој досадни отац сада иде на литургије, преславе, славе и патерице.

Објашњава ми разлику између благе и огњене Марије.

Мој досадни отац живи на седмом спрату као на седмом небу.

Уредно доручкује, уредно руча, вечеру прескаче.

У пошти, двапут месечно, узима нешто мање од 400 евра.

40 година рада за скоро 400 евра пензије.

Мајка је умрла пре четири године.

Мајка је хтела да је кремирамо.

Претворите ме у пепео и са мном покријте Дунав.

Био је фебруар, хладан и дрзак попут тек рођеног Сибира.

Отац је сахранио мајку по православном обичају.

Ја сам плакала и молила га да јој услиши последњу жељу.

Смејаће нам се људи, рекао је отац и прекрстио се над мајчиним одром.

Док је поп мрмљао на гробу, ја сам шаптала: Извини, мама.

Док је текло вино по гробу, ја сам плакала: Извини, мама.

Мама није била члан Савеза комуниста.

Мама није ишла на семинаре и састанке.

Мама је била скромна и тиха домаћица.

Мој црногорски отац и моја косовска мајка.

Мој Христос са марксизмом испод мишке.

И његова тиха сенка дуга неиспуњене последње жеље.

А, ја? Ево ме у Канади. Радим у ресторану.

У Торонту сам са Јаковом. Јаков је мој син.

Понекад Јаков и ја одемо до Сцотиабанк Арене.

Тамо гледамо знојаве црне и беле мужјаке како јуре за лоптом.

Сви ти мужјаци су врло високи и врло алфа.

Понеког од њих замислим како се закуцава у мене уместо у кош.

Понекад пожелим њихов зној на мени.

Тада знам да сам сама. Тада знам колико мрзим недељу.

Тада Јакова грлим снажније и дуже.

Њему се назиру бледи брчићи на тамном лицу.

Каже: Мама, само пред друговима ме немој грлити и љубити.

Ја се расплачем и побегнем у купатило.

Он стоји испред врата, каже Волим те, мама.

Следеће суботе долазе Селтикси у Торонто, каже.

Ићи ћемо. сине, обећавам кроз јецај, потом, ни сама не знајући зашто,

прошапућем кроз сузе и промукло грло:

Извини, мама.

Извини, мама.

Извини, мама.

 


ЛИЦЕ ЧОВЕКА

 

понекад боже

понекад сам те мрзео свим силама

што су плакале у мени

понекад сам био киша што је лила

по мојој глави у којој су

горели громови и бљештале муње

понекад су моји стиснути зуби били гладни вукови

желео сам твоје месо боже

желео сам и месо твога меса оче

био сам срдит и горд

био сам уморан и огорчен

севале су муње кроз моју главу оче

ватре су плесале у очима уплашеног дечака

и моје мисли боже

моје мисли су биле рој усплахирених пчела

а те пчеле боже

те пчеле су зујале страх и мржњу

био сам кошница преплављена стидом и самосажаљењем

био сам отрвони мед што је заразио побуњену крв

која никада није хтела да се претвори у вино

био сам лош оче

био сам молитва доброг срца неспремног да се

одрекне злих дела

ова три прста оче...

ова три прста су кружила

челом раменима и стомаком

молећи безгласном ћутњом

за твоју помоћ оче

био сам дете које је плакало

у јаслицама од трња и ексера

био сам трн што се шепурио на христовој глави

био сам ексер што је пробијао његову кост оче

био сам прљав и недостојан

мислио сам да ме ни сто јордана не могу

(пр)очистити

мислио сам да су моји греси већи од облака

по којима никада нисам газио

мислио сам да сви други умеју боље лепше снажније

мислио сам да сам ружан зао и покварен

ох како сам мрзео себе боже

ох како сам мрзео

свака моја неисплакана суза била је

потоп без живота и без арке

сваки мој живот био је неисплакани потоп

што је чекао тренутак да се претвори у кап

у кап што ће пасти на њен длан

на њен длан што ће лећи на моје лице

на моје лице човека који није одбио да верује

 


ЈА САМ ТЕ ВОЛЕО

 

ја сам те волео

ја сам те волео и скривао те као нечасну тајну

и бех

бех џин на стакленим ногама

џин што је у беспомоћју псовао

и красио те погрдним именима

бех наопак као киша што је лила са земље ка облацима

бех бог што је мален заборавио како се сања

бех батина што је прогнала рајеве

бех и не бех

твој

свој

ничији

мртви пергамент без слова и коже

христос без васкрсења

прометеј без ватре

ја сам те крио и ћутао

ја сам ћутао рибљим устима

рибљим устима са којих се шепурила брњица од срче и коприва

ја сам те ћутао а не бех ни нем ни рисоносац

бех нико и ништа

бех ништа и нико

ја сам те волео и плашио се

плашио се да ће те путеви украсти

плашио се да ће те точкови одвести

плашио се да ћеш пасти у бунар безднолик

и заборавити да ме бациш са собом као да сам

као да сам динар када помислиш жељу

прву и последњу

прву или последњу

ја сам те чекао да ми скинеш сенку са вешала

ја сам те чекао јер бех само страх од живота и смрти

ја сам те волео и саплитао се о ноге ветра

љубио прашину уместо твојих усана

миловао блато уместо твојих груди

и гутао дим биртија као што си ти гутала сузе

као што си ти гутала сузе када си мислила да те не видим

ја сам знао

о како сам знао да сам твој јецај

да сам твоје јектање што је тресло под и прозоре

да сам твој понор што је наставио падати

да сам земља што те прекрива рукама које су мирисале

на туђи зној на туђу кожу на туђе уздахе

ја

ја сам заборавио како се беру твоје брадавице

како се беру попут раних трешања

раних трешања и касне покоре

једном

кад бех старац

који је погледом скупљао паучину.

 


ОД САМОЋЕ ДО САМОЋЕ

 

сања не зна ништа о ноћним усамљеним сатима

о чуду ликантропије

о огледалима која те зову да их претвориш у срчу

она не зна да атласи не спознаху лирику и

да је терет света претежак за леђа титанска

можда слути тек о истинској жртви јуде праведника

бога лудака маргиналаца и револуционара

спознати своје лудило у три и три после поноћи

када те кућа узнесе до неба а небо ко небо

неписмено и просто као кал у ноздрвама

не зна ништа о милтону и

не пати због самоубиства сунца јер

никада није слетело на распорене груди икарове

небо је само мит пред којим слаби секу колена

од молитви на камењу и песку

сања то не зна и

њена кратка хаљина открива (о)ранице на ногама

мале црвене мрље израсле из тупог жилета

којим је сења одсекла непослушне главе длакама и

тако рањену и рањиву љубим или

покушавам да пољубим

рекох јој зовем се лонгин

моја вера је јача од твоје смрти

моје копље је тражило новорођеног адама у твојим ребрима

она ћути као да се стиди и

укључује грејалицу јер

децембар искијава некрополу мртвих љубавника и

њихови трагови нестају покривени снегом

време не постоји

ћутња је та што убија сећања

претвара их у гипсане фигуре на ормарићима

на последњи одсјај у оку утопљеника

док око њега таласи једни другима савијају кичме

ја сам брод летећег холанђанина рекох и

насмејах се док је сања кувала чај од нане

када брод крене у неповрат

ни нежни дланови дама

ни свеже опране и испеглане марамице

ни сузе сестара

нико искреније не маше од псећих репова

ускоро ће делић месеца бити једини љубавник нашим зеницама

заставе ће клизити све до пола копља и

ту ће стати као узјогуњено магаре или непослушно дете

сања не говори ништа

има дебео џемпер на себи

личи на џак у покрету

подсећа на набоковљев опис престареле лолите

нема ничег што би привукло свеце да одбаце

своју будућу смрт и мироточје управо ту

где нове црвене ране ишту пољубац као помазање

као благу реч или као разумевање јер

родих се нага проживех нага и нестах нага

беху речи најстарије и најчистије међу курвама

сања можда ни то не зна

она трпа један потом и други квадратић шећера у уста

затим отпија први најврелији гутљај чаја

децембар је мање страшан када си у нечијем наручју

звезде броје мртве људе и замишљају жеље

сваки творац ужива у патњи свога дела

постоје песме које нико боље од ватре не разуме

постоји галерија пепела са чијих платна

теку боје као реке заборава и

тако хад скида са себе вео ругобе

а персефоне истурају наново набујале груди

рекох сањи да је хладнија од усамљене божићне вечери

рекох сањи да ћу је оставити као поново рођени верник своју јерес

њене се обрве знатижељно дижу и одмах спуштају

радозналост пута спознаја једнако равнодушност

ударам песницом о зид и тупа празнина ћути

сања прелистава неки љубавни роман

можда њиме крпи садашњост или још једно исто вече

навика је дроља чија родница гута свако просуто семе

рекох то сањи и наиђох на исту подлу ћутњу

тешко је бити мудрац у друштву голих камених зидова

тешко је бити пророк када су решетке

једино што ћеш видети за живота

она пали цигару

увлачи дим као следећи живот што се копрца

између нерођења и моменталне смрти

поцепани тепих је јордан по ком плове пикавци

као млади витези спремни да дају живот за своју краљицу

на свом телу носе трагове кармина и остатке пљувачке

моја прва следећа мисао им завиди и

љубоморно им жели што болнију смрт

можда је тако каин убио авеља

можда је тако далила издала самсона

али ја нисам старозаветни бог иако

знам скоро све о издаји проклетству и љубомори

иако мој бес чупа влати траве као жице гитаре која

свира нежељену романсу

а сања можда ни то не зна или слути тек

можда се у свом свезнању одлучила за ћутњу

коме и шта рећи када су тела свих слова обљубљена и

када девице саме скидају гаћице пред столетним алејама

све што волим рекох

биће једнога дана лице старице на одру

хладно тело жене што је била и крв и грал од коже и уздаха

сања кажипрстом помера следећу страницу

у њеном покрету има више живота него у свим људима

чије силуете промичу иза прозора

а они

уплашени и брзи

не знају ништа о њој

о њеном кажипрсту и њеној ћутњи

о њеним христоликим ранама

о њеним царским ожиљцима на стомаку

ништа не знају и никада неће сазнати

како тик испод левог ока одаје њену нервозу

како се њене усне и очи никада не смеју у исто време

како понекад прескочи слово р као барицу

дамски и заводљиво

како се мршти када се буди после дугог сна

не

то они никада неће сазнати и ја

дечије насмејан

машем им својим псећим репом и

чекам да сањин кажипрст проклизи низ моју сузу

чекам да богови још једном напусте олимп и

направе места за њу заветовану на тишину

чекам да разгалијам све њене океане у флаши вина

чекам да покупим све јорданске пикавце као пале ратнике

чекам и плетем сол од суза док ме тишина носи по соби

од зида до зида од самоће до самоће





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"