Poslednje Obraćanje - Gde on umre, Ona živi
Zaključano, želja ponoći da ga odvede.
Uplašeno, ruke nad gozbom poslednje maske.
Usamljeno, oči kojima je ukrao zvezde.
Sluša...
Njenu pesmu:
“Probudi, probudi se,
u snegu ležiš opet,
anđeo slomljene svesti,
mržnje u dlanu,
košmarima unutar odraza*
Traga,
u suzama nostalgije jednu boju,
senka se igra sa bodežom.
Akt Njenog deteta, tisinom rođenog.
Grof je čuo o stradanju,
Nasledniku crnog osmeha.
Balkon zabranjene loze,
njegov dom,
Utočište.
Ključ,
proseći nesvesti,
3 brata
3 zveri
3 šapata
oni čija imena zna.
Lice zaranjamo unutar svetlosti jave,
strah od tame krijete.
Šta je tama?
Stranci noći?
Oni.
Romanse,
Astralni mazohista.
Sveća lucidnog izdisaja,
Empatija sahranjena otkucajem nihila.
Sačekaj, smrt nas spoja, usamljene glasove.
Korak,
poslednji okret.
Rotacija savršenog kruga.
Sećanje pred sklapanje pakta.
Posle Zime procvetao je Amarilis
Zarobljen u…
U ugušenim nijansama sumraka,
melodija zaborava cepa balet cveća.
Beli labudi napuštaju me u magli,
nabori crne reke ponovo mame.
plačem sa suzama u očima.
Ruke vešto upravlja prostorom,
tka uplakanu tragediju nokturna.
Krvavu mesečinu upija hromo lice,
dok se krijem u senci vrbe.
Teške reči krvare po platnima.
Uskoro će doći i moje vreme,
da napustim mesto gorke žuči.
Nestaću poput anđela izgorelih krila,
naći ću se na poljani snova.
Gužvam se od daha u zbijenoj školjki.
Smaragdni gudači prate bolan hod,
ispraćaju ispruženo telo ka zori.
Plovim po azuru dubokog neba,
do zvezda nemira duša pluta.
Beleg na vratu gasi plamen.
Muzin glas ponovo mi šapuće
da nju pričekam, bar još malo.
Doći će i ona, pružiće mi dlan,
i napustićemo okove Prometejeve stene.
Ja i dalje volim, i uvek ću!
divljina Parnasa
Prašnjavi čajnici oslikani suzama,
truo miris ugašenog kamina.
Buket njenih žutih ruža,
bledi niz modri veo.
Kavez, ispunjen melodijom harfe.
Provlačim prste kroz teške stranice,
slušam otkucaje zlatnog klatna.
Grane gole lipe bičuju telo,
lanci stežu figure zveri.
Lebdeći bodeži, probodite dlanove.
Tamno mastilo bolno meandrira,
platno upija prolivene kapi.
Mesec opija gladne oči,
oluje ruši zaključana vrata.
Grehovi, slomljeni pred zoru.
Nada, ispila masku voska.
duž stepenika divljih orhideja,
grimizna krila gutaju crnu senku.
Plač hladnih kometa čujem,
potonule želje belog galeba.
Vetar zavrti zlatnu strelu kompasa.
