Последње Обраћање - Где он умре, Она живи
Закључано, жеља поноћи да га одведе.
Уплашено, руке над гозбом последње маске.
Усамљено, очи којима је украо звезде.
Слуша...
Њену песму:
“Пробуди, пробуди се,
у снегу лежиш опет,
анђео сломљене свести,
мржње у длану,
кошмарима унутар одраза*
Трага,
у сузама носталгије једну боју,
сенка се игра са бодежом.
Акт Њеног детета, тисином рођеног.
Гроф је чуо о страдању,
Наследнику црног осмеха.
Балкон забрањене лозе,
његов дом,
Уточиште.
Кључ,
просећи несвести,
3 брата
3 звери
3 шапата
они чија имена зна.
Лице зарањамо унутар светлости јаве,
страх од таме кријете.
Шта је тама?
Странци ноћи?
Они.
Романсе,
Астрални мазохиста.
Свећа луцидног издисаја,
Емпатија сахрањена откуцајем нихила.
Сачекај, смрт нас споја, усамљене гласове.
Корак,
последњи окрет.
Ротација савршеног круга.
Сећање пред склапање пакта.
После Зиме процветао је Амарилис
Заробљен у…
У угушеним нијансама сумрака,
мелодија заборава цепа балет цвећа.
Бели лабуди напуштају ме у магли,
набори црне реке поново маме.
плачем са сузама у очима.
Руке вешто управља простором,
тка уплакану трагедију ноктурна.
Крваву месечину упија хромо лице,
док се кријем у сенци врбе.
Тешке речи крваре по платнима.
Ускоро ће доћи и моје време,
да напустим место горке жучи.
Нестаћу попут анђела изгорелих крила,
наћи ћу се на пољани снова.
Гужвам се од даха у збијеној шкољки.
Смарагдни гудачи прате болан ход,
испраћају испружено тело ка зори.
Пловим по азуру дубоког неба,
до звезда немира душа плута.
Белег на врату гаси пламен.
Музин глас поново ми шапуће
да њу причекам, бар још мало.
Доћи ће и она, пружиће ми длан,
и напустићемо окове Прометејеве стене.
Ја и даље волим, и увек ћу!
дивљина Парнаса
Прашњави чајници осликани сузама,
труо мирис угашеног камина.
Букет њених жутих ружа,
бледи низ модри вео.
Кавез, испуњен мелодијом харфе.
Провлачим прсте кроз тешке странице,
слушам откуцаје златног клатна.
Гране голе липе бичују тело,
ланци стежу фигуре звери.
Лебдећи бодежи, прободите дланове.
Тамно мастило болно меандрира,
платно упија проливене капи.
Месец опија гладне очи,
олује руши закључана врата.
Грехови, сломљени пред зору.
Нада, испила маску воска.
дуж степеника дивљих орхидеја,
гримизна крила гутају црну сенку.
Плач хладних комета чујем,
потонуле жеље белог галеба.
Ветар заврти златну стрелу компаса.
