detalj slike: KRK Art dizajn

IKONA U OGNjU

 

            Rodila godina kao nikad ranije.

            Seljani koji su uspeli da izbegnu zarobljavanje stigoše u selo. Poskidaše uniforme i zapališe ih. Oružje skloniše na skrovita mesta u Rovini. Za ne daj Bože, ako im zatreba.

            Pomogoše jedni drugima da oberu letinu. Napuniše ambare i koševe. Visoke stogove sena zdenuše u blizini torova, da bi im lakše bilo kad dođe zima.

            Žurili su i voće da oberu. Da ima mučenice za sahrane. Svadbe za neko vreme odložiše.

            Selo je skrajnuto sa glavnih puteva. Ponadaše se da će ih i vojske tuđinske zaobilaziti.

            O Aranđelovdanu sneg beše oprljio visove Grabca i kragovske livade. Tek toliko da obeleži tragove pridošlica. Padinci su se spremali da slavu u Kragoviću proslave kao ranijih godina. Ali, ne bi kako su se nadali.

            Uz potok u selo stigoše trojica šiptarskih žandarma. Izašavši uz vrleti Jazbine, sedoše na Dudin breg da predahnu. Uplašeni seljani, pođoše im u susret sa poklonima: krupnim crvenim jabukama i suvim plećkama ovnujskim.

            Duda pripremi meze i pozva ih da uđu u kuću. Oni sedoše zasofru. Utom, jedan od njih naglo ustade, i pođe prema zidu na kojem je bila slika Kralja i ikona svete Petke. Strže ih sa zida, ramove polomi o zemljani pod, i baci ih u ognjište.

            Nada, koja je do tada ćutke gledala šta se u kući događa, munjevito zgrabi ikonu, ugasi plamen s nje, i videvši da je vatra zahvatila samo njen donji deo, i da lice svetice nije unakazila, stavi je u nedra i preko brega otrča kod komšinice Ćirke, da se sakrije od zlotvora.

           

 

PESMA ZA ANĐELIJU

 

            Kosta se budio rano. Jedva je čakao da istera stoku na planinu i da se vidi sa Anđelijom. Tamo su se sastajali na skrovitim mestima, izbegavajući poglede zavidljivih čobana. Tako, izdvojeni, sedeli su jedno pored drugog, i više su ćutali nego što su razgovarali, osećajući kako ih obuzima neka narastajuća prijatnost. Pa bi naglo ustali, jurili se oko retkih stabala, i kao slučajno dodirivali se rukama. Ti dodiri, prožimali su im tela, i nagonili krv u lica. Zajapureni, uplašili bi se izazovne igre, i opet bi seli i primirili se, dok su se u njima slegali talasi uzbuđenja.

            Posle tih susreta, noću dugo nije mogao da zaspi. Razmišljao je o Anđeliji, sanjao je. Rasanjen, jedne noći naglo je skočio iz kreveta, uzeo olovku, i žurno, da mu misli ne bi pobegle, na unutrašnjoj strani korice knjige, koju je iz sela poneo, zapisao:

 

            Sa Berima, vetar piri,

            ko da šapće tvoje ime,

            Kolašinko, usreći me.

            U očima tajnovitim,

            lepotu si zore skrila,

            Kolašinko moja mila.

            Slavuja bi natpevala

            kad zapevaš pre obzorja,

            Kolašinko, pesmo moja.

            Sa Berima vetar glasno

            izgovara tvoje ime,

            Kolašinko, poljubi me.

 

            Sutradan, idući prema planini, naiđe na velike zelene listove lokvanja, ubra jedan, i izašavši gore, sede uz stog sena, gde je prvi put ugledao Anđeliju, i na onaj list čitko prepisa pesmu. „Obradovaće se“, pomisli.

            Čekajući Anđeliju, nestrpljivo je gledao u pravcu odakle je ona trebalo da naiđe. Najzad ustade i istrča na obližnji brežuljak. Osvrtao se, gledao, ali ne beše ni nje ni njegog stada.

            Kad sunce pokaza podne, odozdo, od kuća čečevskih, zabruja zvonce. Kosti zasijaše oči, i neka toplina obuze mu celo telo. Prikupi svoje blago i potrča u tom pravcu. List lokvanja beše stavio u knjigu, koju je čvrsto držao ispod miške.

            Za trenutak zastade, i oslušnu. Nije se čula Anđelijina pesma. Goneći stoku, ona je često pevala. Njena pesma pokazivala mu je odakle dolazi. Kad se stado približi, Kosta, za stadom, ugleda staricu, sa pletarom preko podlaktice i iglama u rukama. I srce mu se steže. Utom ga trže glas:

-          Ono joj je baba Milunka.

Iz obližnjeg grma pojavi se Neđeljko i grohotom se nasmeja.

-          Njeni su čuli da se s tobom sastaje, – dodade Miljojko – pa su joj zabranili da

 izgoni stoku na pašu.

            Razočaran, Kosta se vrati svome stadu. Bolelo ga je saznanje da više neće da vidi Anđeliju i, još više, ismevanje ovih zluradih čobana.

            Te večeri, ranije je sjavio stoku sa planine i zatvorio se u plužinu. Dugo nije mogao da se pribere. Kad se smirio, izvadio je pesmu iz knjige, i prema mesečini, koja je dopirala kroz prozor, glasno je pročitao.Onda je uzeo olovku, precrtao reč „Kolašinko“, umesto nje napisao „Anđelijo“, list ponovo vratio u knjigu i setno prošaputao: ¬Ovo je tvoja pesma, Anđelija. Čekaće te...

 

 

 

ŽUSTRE RASPRAVE

 

            Na istočnom zidu gostinske sobe, pored slavske ikone, Živojin je držao sliku svog brata. Arsenije, njegov brat, mlad, sa dugom kovrdžavom kosom, kosmatom bradom i redenicima preko ramena. I mašinkom preko grudi.

-          Šta će ti ovaj četnik u kući? – prigovarao mu je partijac Stepko.

-          To nije četnik, to je moj brat! – branio se Živojin. – Da njega i njegovih

nije bilo, danas ovde ni na jednoj kući ne bi odžak pušio.

-          Ovo je novo vreme. Zemlju su oslobodili komunisti i dali nam da u bratstvu i

 jedinstvu napredak gradimo – ubedljivo je govorio Stepko.

-          Vala ti je napredak! Putem ne možemo ni dvokolicama, a iz livada, na rame

seno nosimo. U kući nam cmile gašnjače. Kupamo se u koritu – žestio se Živojin.

            Varničilo je tako, ponekad, u selu. Najčešće pored kazana. Uz ispek se raspravljalo o prošlosti. O ratnom i poratnom periodu.

            Kosta je često slušao žustre rasprave.

            A Živojin i Stepko su u tim prilikama najgrlatiji bili. I jedan i drugi, čvrsto su  branili svoje stavove. Okupljeni su, čas bili na Živojinovoj, čas na Stepkovoj strani. U zavisnosti, ko od njih dvojice kazan podlaže.

            U jednoj takvoj raspravi Stepko je opet pomenuo prošlost. I objašnjavao, da je novo vreme donelo nove blagodeti.

-          Jeste, a ti ne znaš kako je u ono vreme bilo! – odgovarao je Živojin.

-          Bilo pa prošlo. Takvo vreme nikad više neće da se vrati – tvrdio je Stepko.

-          A ja ti velim da će da dođe vreme kad kroz Košutovo nećeš smeti da

 prođeš, od ovih s kojima bratstvo i jedinstvo delimo. Zar si bez očiju? Kako to, crni Stepko, ne vidiš?! – s tugom u očima uzvraćao je Živojin.

            Uplašeni od ovakvih razgovora, okupljeni bi se brzo razišli. Ostali bi samo Živojin i Stepko, i ćutke nastavljali da posluju oko kazana.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: