детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИКОНА У ОГЊУ

 

            Родила година као никад раније.

            Сељани који су успели да избегну заробљавање стигоше у село. Поскидаше униформе и запалише их. Оружје склонише на скровита места у Ровини. За не дај Боже, ако им затреба.

            Помогоше једни другима да оберу летину. Напунише амбаре и кошеве. Високе стогове сена зденуше у близини торова, да би им лакше било кад дође зима.

            Журили су и воће да оберу. Да има мученице за сахране. Свадбе за неко време одложише.

            Село је скрајнуто са главних путева. Понадаше се да ће их и војске туђинске заобилазити.

            О Аранђеловдану снег беше опрљио висове Грабца и краговске ливаде. Тек толико да обележи трагове придошлица. Падинци су се спремали да славу у Краговићу прославе као ранијих година. Али, не би како су се надали.

            Уз поток у село стигоше тројица шиптарских жандарма. Изашавши уз врлети Јазбине, седоше на Дудин брег да предахну. Уплашени сељани, пођоше им у сусрет са поклонима: крупним црвеним јабукама и сувим плећкама овнујским.

            Дуда припреми мезе и позва их да уђу у кућу. Они седоше засофру. Утом, један од њих нагло устаде, и пође према зиду на којем је била слика Краља и икона свете Петке. Стрже их са зида, рамове поломи о земљани под, и баци их у огњиште.

            Нада, која је до тада ћутке гледала шта се у кући догађа, муњевито зграби икону, угаси пламен с ње, и видевши да је ватра захватила само њен доњи део, и да лице светице није унаказила, стави је у недра и преко брега отрча код комшинице Ћирке, да се сакрије од злотвора.

           

 

ПЕСМА ЗА АНЂЕЛИЈУ

 

            Коста се будио рано. Једва је чакао да истера стоку на планину и да се види са Анђелијом. Тамо су се састајали на скровитим местима, избегавајући погледе завидљивих чобана. Тако, издвојени, седели су једно поред другог, и више су ћутали него што су разговарали, осећајући како их обузима нека нарастајућа пријатност. Па би нагло устали, јурили се око ретких стабала, и као случајно додиривали се рукама. Ти додири, прожимали су им тела, и нагонили крв у лица. Зајапурени, уплашили би се изазовне игре, и опет би сели и примирили се, док су се у њима слегали таласи узбуђења.

            После тих сусрета, ноћу дуго није могао да заспи. Размишљао је о Анђелији, сањао је. Расањен, једне ноћи нагло је скочио из кревета, узео оловку, и журно, да му мисли не би побегле, на унутрашњој страни корице књиге, коју је из села понео, записао:

 

            Са Берима, ветар пири,

            ко да шапће твоје име,

            Колашинко, усрећи ме.

            У очима тајновитим,

            лепоту си зоре скрила,

            Колашинко моја мила.

            Славуја би натпевала

            кад запеваш пре обзорја,

            Колашинко, песмо моја.

            Са Берима ветар гласно

            изговара твоје име,

            Колашинко, пољуби ме.

 

            Сутрадан, идући према планини, наиђе на велике зелене листове локвања, убра један, и изашавши горе, седе уз стог сена, где је први пут угледао Анђелију, и на онај лист читко преписа песму. „Обрадоваће се“, помисли.

            Чекајући Анђелију, нестрпљиво је гледао у правцу одакле је она требало да наиђе. Најзад устаде и истрча на оближњи брежуљак. Освртао се, гледао, али не беше ни ње ни његог стада.

            Кад сунце показа подне, одоздо, од кућа чечевских, забруја звонце. Кости засијаше очи, и нека топлина обузе му цело тело. Прикупи своје благо и потрча у том правцу. Лист локвања беше ставио у књигу, коју је чврсто држао испод мишке.

            За тренутак застаде, и ослушну. Није се чула Анђелијина песма. Гонећи стоку, она је често певала. Њена песма показивала му је одакле долази. Кад се стадо приближи, Коста, за стадом, угледа старицу, са плетаром преко подлактице и иглама у рукама. И срце му се стеже. Утом га трже глас:

-          Оно јој је баба Милунка.

Из оближњег грма појави се Неђељко и грохотом се насмеја.

-          Њени су чули да се с тобом састаје, – додаде Миљојко – па су јој забранили да

 изгони стоку на пашу.

            Разочаран, Коста се врати своме стаду. Болело га је сазнање да више неће да види Анђелију и, још више, исмевање ових злурадих чобана.

            Те вечери, раније је сјавио стоку са планине и затворио се у плужину. Дуго није могао да се прибере. Кад се смирио, извадио је песму из књиге, и према месечини, која је допирала кроз прозор, гласно је прочитао.Онда је узео оловку, прецртао реч „Колашинко“, уместо ње написао „Анђелијо“, лист поново вратио у књигу и сетно прошапутао: ¬Ово је твоја песма, Анђелија. Чекаће те...

 

 

 

ЖУСТРЕ РАСПРАВЕ

 

            На источном зиду гостинске собе, поред славске иконе, Живојин је држао слику свог брата. Арсеније, његов брат, млад, са дугом коврџавом косом, косматом брадом и реденицима преко рамена. И машинком преко груди.

-          Шта ће ти овај четник у кући? – приговарао му је партијац Степко.

-          То није четник, то је мој брат! – бранио се Живојин. – Да њега и његових

није било, данас овде ни на једној кући не би оџак пушио.

-          Ово је ново време. Земљу су ослободили комунисти и дали нам да у братству и

 јединству напредак градимо – убедљиво је говорио Степко.

-          Вала ти је напредак! Путем не можемо ни двоколицама, а из ливада, на раме

сено носимо. У кући нам цмиле гашњаче. Купамо се у кориту – жестио се Живојин.

            Варничило је тако, понекад, у селу. Најчешће поред казана. Уз испек се расправљало о прошлости. О ратном и поратном периоду.

            Коста је често слушао жустре расправе.

            А Живојин и Степко су у тим приликама најгрлатији били. И један и други, чврсто су  бранили своје ставове. Окупљени су, час били на Живојиновој, час на Степковој страни. У зависности, ко од њих двојице казан подлаже.

            У једној таквој расправи Степко је опет поменуо прошлост. И објашњавао, да је ново време донело нове благодети.

-          Јесте, а ти не знаш како је у оно време било! – одговарао је Живојин.

-          Било па прошло. Такво време никад више неће да се врати – тврдио је Степко.

-          А ја ти велим да ће да дође време кад кроз Кошутово нећеш смети да

 прођеш, од ових с којима братство и јединство делимо. Зар си без очију? Како то, црни Степко, не видиш?! – с тугом у очима узвраћао је Живојин.

            Уплашени од оваквих разговора, окупљени би се брзо разишли. Остали би само Живојин и Степко, и ћутке настављали да послују око казана.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: