detalj slike: Vašington Di-Si, Goran Debelnogić

Goran Debelnogić o životu i radu u Americi

Pravnik Goran Debelnogić karijeru je započeo kao novinar u sarajevskim ''Večernjim novostima'', a potom je radio u inspekcijskoj službi u Sokocu. Pre više od tri decenije se odselio u Ameriku.Život preko okeana je iskusio prvo u Njujorku, da bi se kasnije nastanio u Klivlendu. Bogata karijera na odgovornim pozicijama pružila mu je važna saznanja i direktan uvid u probleme sa kojima se suočavaju emigranti sa Balkana, naročito sa prostora bivše Jugoslavije. To ga je podstaklo da se angažuje i intenzivnije aktivira u zajednici kako bi mogao što više da pomogne u integraciji svojih sunarodnika, naročito onih koji nisu govorili engleski jezik.

Goran Debelnogić je trenutno zaposlen u Federalnom ministartsvu zdravlja i socijalnih pitanja. U ovom razgovoru otkrio je kako je tekao njegov život u prvim danima po dolasku u nepoznatu sredinu, kao i niz pojedinosti o svom radu i našem narodu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Горан Дебелногић

Književna radionica "Kordun" - Branka Selaković, Beograd - Klivlend, Ohajo, 05.06.2022.

-Davno ste otišli u Sjedinjene Američke Države. Kako sada gledate na prve dane u Americi?

У хору Саборне цркве Св, Сава у Њујорку 1991

Iako se ovih dana navršava 33 godine od dolaska u Ameriku, iz mnogo razloga, a prvenstveno brzog i različitim stvarima ispunjenog života, to i ne izgleda tako dugo. Iskreno rečeno, divim se ondašnjoj hrabrosti jer mi se čini da je to bio ogroman rizik sa tako malo novca i preskromnog znanja jezika, pa i iskustva, da se krene u jedan novi, potpuno drugačiji život i svet. Prvi dani bili su jedan kulturološki šok u svakom smislu. Njujork kao košnica svega najboljeg i najgoreg što ljudski rod i planeta imaju, od najuzvišenijih i najlepših stvari do podzemlja civilizacije, od velelepnih građevina okruženih vodama, neverovatne buke i zavijanja sirena danju i noću do mirnih parkova i dobronamernog sveta otvorenog da vam pomogne na svaki način, sve je to ostavljalo utisak da se nalazim u centru sveta gde se prepliću sve kulture i narodi, gde se oseća sav napredak ali i sva dekadentnost sveta. Naravno bilo je i straha, kako se uklopiti u taj novi svet, kako ga razumeti, pronaći svoje mesto. Znao sam da moram poći od toga da sam na početku i da sve što sam dotad postigao u školovanju, bar na početku, zbog jezika, nema neku težinu, i da će bilo kakav posao biti način da se preživi. Znao sam odakle i zašto dolazim i to je bila osnovna misao koja mi je davala snagu i volju da dam sve od sebe da uspem, da učim od samog početka više nego ikada pre. Uopšte mi nije bilo teško raditi početne poslove, jer sam znao da je to privremeno i da ću tako brzo usavršiti i jezik i tražiti način da upotrebim svoja pravnička znanja. Pored mnogih otkrića bilo je to i otkriće jedne drugačije Srbije, velikog dela našeg naroda nezaraženog klicom komunizma sa jakim osećajem za slobodu i tradiciju što će bitno uticati i na moje dalje interesovanje i rad u dijaspori. U celosti iz ove perspektive gledano bilo je to vreme velikog učenja i sazrevanja velikom brzinom, jednostavno rečeno pronalaženja sebe u pravom smislu.

-Da li je bilo teško doneti odluku o odlasku?

Sa jedne strane bilo je teško zbog najbližih, familije i najbližeg društva, a sa druge strane, i pored sve neizvesnosti i puta u nepoznato, prevelika želja za slobodom, za izmeštanjem iz društva i zemlje koji su trunuli i raspadali se po svim šavovima, iz vremena opšteg haosa i beznađa kraja 80-ih, činili su odluku mnogo lakom. Sa velikom odlučnošću, verom i nadom da tamo negde postoji drugačiji i normalniji život doneo sam tu odluku jer sam veoma brzo nakon studija shvatio, kroz poslove koje sam radio, da je to sistem u kome ništa nije onako kako se predstavlja, u kome vlada manipulacija i laž sa nasiljem kao metodom za održavanje laži, vlasti i kontrole masa. Imao sam i ne/sreću da radim u početku nakon studija novinarski posao a onda i posao u državnoj upravi što mi je dalo potpunu sliku stvarnog života i kako sistem ''diše''. Sve je to stvaralo ogromnu nelagodu u meni, strah da sve moje znanje, školovanje i ono u šta verujem neće imati nikakvu korist, osim da postanem deo tog sistema laži. Ali, stvaralo je i jaku želju da pokušam da se dokažem negde gde će to znanje biti korisno i meni i svetu, da živim slobodno i bez ikakvih strahova, ograničenja, ucena ili pritisaka koje sam već iskusio u tim prvim poslovima.

-Koliko se Amerika promenila u poslednjih nekoliko decenija?

Posmatrajući iz različitih uglova, desile su se zaista velike promene. Nakon 80-ih je krenula tehnološka revolucija, što je pokrenulo mnoge, kako dobre, tako i loše procese u društvu. S jedne strane, to je doprinelo povezivanju, razvoju i nauci nemerljivo. Ali, sa druge je iseckalo društvo na milione svetova i narativa sadašnjosti i prošlosti, dalo šansu raznim pogledima na život i svet, ali i ekstremnim strujama svih vrsta da utiču na velike mase na relativno lak način, pojačalo otuđenost novih generacija u socijalnom smislu. Možda najgora promena se oseća u medijima koji su postali vrlo često sredstvo manipulacija i propagande razne vrste, levih, desnih, liberalnih, konzervativnih, pa i anarhističkih. Internet i takvi mediji doprinose polarizaciji društva i raznim vrstama levog i desnog ekstremizama, što dovodi do sve veće zloupotrebe sloboda, u jednom veoma otvorenom društvu kakvo je američko, pa sve češće i do individualnih incidenata sa velikim brojem žrtava. Brojni ratovi i američke invazije po Latinskoj Americi, Africi, Aziji, Evropi i Bliskom Istoku u poslednjih 30 godina ostavile su traga u američkom društvu i podstakle mnoge ljude različitog porekla u Americi da drugačije razmišljaju o sebi, svom poreklu, rasi, veri, socijalnom i ekonomskom statusu i taj proces još traje. Koliko god se u prošlosti insistiralo na asimilaciji raznih naroda, taj proces je doveo, zahvaljujući spoljnoj politici i razvoju tehnologije, ali i mnogim sistemski nerešenim pitanjima, do kontraefekata i jačanja rasnih, verskih i drugih često isključivih osećanja kod miliona građana. Ambijent kakav je bio u vreme mog dolaska u Njujork i sada je neuporediv. Događaji od pre par godina, rasni nemiri i paljenje mnogih gradova širom Amerike otvorili su oči mnogima, a to je posledica istorijskog nasleđa, spoljne politike, ali i nerešavanja određenih problema rasne i ekonomsko socijalne prirode. Iako je socijalni sistem više nego izdašan, on često cilja na pogrešan način, pokušavajući novcem da iskupi sistemske probleme, što stvara čitave generacije neostvarenih ljudi iz najugroženijih delova stanovništva od kojih mnogi na kraju skončaju u pretrpanim zatvorima sa oko 2 miliona ljudi. Američko društvo je, od puritanskog, konzervativnog, reganovskog 80-ih, u dobroj meri na prelazu milenijuma postalo ultraliberalno u mnogim delovima zemlje, što donosi sa sobom druge vrste procesa i problema. Velika imigracija 90-ih, pa i do današnjih dana, te nerešen legalni status preko 10 miliona ljudi donose takođe velike promene u profilu stanovništva, ali i u kulturološkom smislu. I pored svega, Amerika je i dalje veoma otvoreno i slobodno društvo, sa velikim mogućnostima za lično ostvarenje u svakom smislu ko želi da poštenim, vrednim radom i znanjem napreduje i izgrađuje se. Mnoge prethodno navedene stvari i procesi se ne bi mogli odvijati da stepen individulanih i kolektivnih sloboda nije veliki a regulativa i birokratija relativno male u odnosu na recimo mnoge evropske zemlje. Još uvek Ameriku ''nose'' zdrave porodice i omladina koja se od ranih godina uči radu, odgovornosti i određenom sistemu vrednosti, gde su lični rad, reč i načelno poverenje ključni za odnose među ljudima i uspeh u životu.

-Radili ste u Međunarodnom pravnom komitetu za ljudska prava u Njujorku. Možete li da približite svoj angažman našim čitaocima?

Komitet je bio specifična organizacija za ljudska prava koja se isključivo bavila zaštitom pravne struke, studenata prava, pravnika, advokata, sudija. Organizacija je svoj godišnji izveštaj predstavljala Ujedinjenim Nacijama, a u toku godine radila sa vladama zemalja u kojima su bila ta prava ugrožena. Ja sam se bavio problemima balkanskih zemalja i Turske, najveći deo posla je bio vezan za zaštitu osoba pravne struke koje su bile izložene raznim vrstama ugrožavanja u tadašnjoj Jugoslaviji, Albaniji i Turskoj. Bio je to delikatan rad sa pojedinim državama gde su slobode i prava bila brutalno kršena, posebno u Turskoj, advokatima kurdskog porekla, koji su pravno zastupali uhapšene Kurde. Nekad je taj rad imao više, a nekad manje uspeha, često su se države oglušivale i pravile izgovore ili obećavale da će se pritisci i progoni zaustaviti. U celini bilo je veliko zadovoljstvo svaki put kada bi, kao rezultat našeg rada, neki pravnik ili advokat bio oslobođen od montiranih optužbi.

-Koji je stepen narušenosti ljudskih prava danas i da li ste imali neki karakterističan slučaj, naročito ako je reč o našim emigrantima? 

Definicija ljudskih prava se znatno promenila, i u poslednjih 30 godina proširio se broj, od onih osnovnih, univerzalnih, sadržanih u međunarodnim poveljama, na druga, takozvana stečena prava. Pred našim očima se vodi borba između univerzalnih ljudskih prava i kulturnog relativizma koji pretenduje da pod oblast ljudskih prava stalno dodaje nova prava. Tema ljudskih prava je sve više kontroverzna jer se postavlja pitanje ko, i kako, definiše određeno ''pravo''?

Горан Дебелногић, Чикаго, Илиноис

Mnogi ga već smatraju za filozofsko pitanje, a ima i onih koji predlažu različite nivoe, od osnovnih pa do veoma specifičnih. Upotreba i zloupotreba ljudskih prava nikad nije bila veća. Države ih često koriste za promociju određenih sopstvenih interesa, pa često dolazi do apsurda da se koriste, recimo, ekonomske sankcije da bi se poboljšala ljudska prava! Naravno da ekonomske sankcije najviše pogađaju običan svet i time im ugrožavaju život kao najosnovnije pravo. Uspostavljen je i međunarodni sudski sistem, ali on u suštini važi samo za male zemlje, dok velike ili razvijene zemlje često nisu ni potpisnici deklaracija niti se njihovi državljani mogu teretiti pred tim sudovima, bez obzira na razna kršenja ljudskih prava u tim zemljama, ili od strane tih zemalja u drugim zemljama. Načini kršenja ljudskih prava su različiti u razvijenim u odnosu na druge nerazvijene zemlje. Sistemi su često suštinski diskriminatorski u razvijenim zemljama, da se to narušavanje teško i otkriva ili dokazuje, iako je čak ponegde i masovno (na primer rasizam u Americi, Australiji, Britaniji, Francuskoj, ili Kanadi). Sa druge strane, narušavanja u nerazvijenim zemljama su najčešće brutalna, od ugovorenih brakova bez pristanka devojčica do verskih i drugih isključivosti, ograničenja i zabrana, a posebno zabrana slobode reči i misli, organizovanja i slično. Može se slobodno reći da su zapadna društva usavršila metode kršenja ljudskih prava i uklanjanje tragova kršenja, a da autoritarna društva to izvode brutalno i masovno, raznim kontrolama i pritiscima na svakog ko drugačije misli, dok zaostale i verski isključive zemlje krešenje sprovode pod maskom tradicije ili lokalnih običaja. Naš narod, bar u skorije vreme, ne doživljava narušavanja nekih prava u Americi. Većina naše skorašnje imigracije iz 90-ih je doživela brutalna kršenja raznih ljudskih prava u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji, pa i u Crnoj Gori i te posledice još uvek osećaju i trpe i u Americi. Za ovdašnje američke prilike najčešći granični slučajevi, gde je tanka granica između zakonskih rešenja i ljudskih prava, su bili vezani za skorašnje imigrante iz ratova 90-ih i njihovo pritvaranje od strane imigracionih službi i deportaciju u zemlju porekla. Ponegde se, doduše retko, pojave slučajevi vezani za porodične odnose i oduzimanje dece od strane socijalnih ustanova za zaštitu dece. To su veoma osetljivi procesi i znam za jedan slučaj u poslednjih 10-ak godina, gde su roditelji na kraju dobili taj spor iako su im bila osporena i narušena porodična prava.

-Aktivni ste u pomaganju građanima i građankama sa ovih prostora koji dođu u Ameriku. Sa čime se najčešće suočavaju i kako izgleda proces pomoći prilikom integracije u novu sredinu? 

Taj broj nije veliki kao nakon ratova i krize 90-ih godina, ali ljudi i dalje dolaze. Nekad je to bio narod koji je imao status izbeglih i određene beneficije i usluge koje je plaćala federalna država preko lokalnih država i agencija. Naše lokalne zajednice i uglavnom narod okupljen oko crkava, bile su ključne u prihvatanju i pomoći kao što su i danas. U poslednje vreme najveći priliv su mladi koji dolaze često i preko raznih programa za usavršavanje za vreme studija ili oni koji imaju rodbinu da bi zaradili za neko kraće vreme i pomagali svoje porodice u otadžbini. Mnogi od njih se ne vraćaju iz Amerike, već traže razne načine kako da ostanu. I ranije, i danas, najveća pomoć koja je potrebna ljudima su saveti i uputstva raznih vrsta, od osnovnih oko državnih beneficija, posla i obrazovanja, do regulisanja legalnog statusa, prevoda diploma i raznih drugih dokumenata vezanih za napuštene kuće i imanja u starom kraju.

Većini su u početku potrebni prevodioci za razne potrebe, mnogi iz zajednice su bili od pomoći i u prevođenju i prevozu do raznih ustanova, a sa vremenom sve je manji broj onih kojima je prevod potreban a više se koriste i telefonske banke prevodilaca.

Naši ljudi se relativno brzo integrišu u američko društvo jer je, što se sistema tiče, uistinu i lako, nema mnogo birokratskih prepreka ni obaveza. Kulturološka integracija traje mnogo duže, od učenja engleskog jezika do uspostavljanja veza sa okolinom u svakom smislu. Ogromna prednost za one koji dođu je gotovo domaća atmosfera. Prethodne vredne generacije izgradile su i postavile dobre temelje, te u svakom značajnijem gradu postoji i srpska crkva i mnoštvo organizacija, u mnogim većim sredinama i više crkava, prodavnica i restorana. To je, sa druge strane, kod generacije srednjih i starijih godina, usporilo ili omelo učenje engleskog jezika koji im, za najosnovnije životne potrebe i druženje u okviru zajednice, nije ni bio potreban.

-Koliki je uticaj srpskih udruženja koja neguju našu kulturu, tradiciju i jezik na mlade koji su rođeni u Americi i nisu imali priliku da posete zemlju svojih predaka? 

Centar svih okupljanja i organizovanog rada su uglavnom crkvene opštine. Uz njih, postoje razne organizacije koje su sastavni deo parohije ili crkvene opštine: srpske škole, pevačka, folklorna, sportska i druga društva i klubovi koji su temelj održivosti zajednice, negovanja i očuvanja identiteta, vere, tradicija i kulture. Što je bolje organizovana sredina, to je više takvih organizacija i jače povezivanje članova zajednice između sebe i sa drugim zajednicama. Oni koji se nasele u krajeve gde postoje takve organizovane zajednice, a ne uključe se aktivno u rad i pripadnost zajednici već u prvoj generaciji, po pravilu se u najvećem broju pretope i nestanu za sva vremena, što se porekla i pripadnosti tiče. Najaktivniji deo su folklorna društva i tamo gde ima dovoljno dece, srpske i crkvene škole. U nekim većim srpskim zajednicama srpske škole su registrovane kao zvanične američke škole na srpskom i engleskom jeziku. Na nivou crkvenih opština i zajednica se često organizuju kampovi za decu za vreme kraćih raspusta, a na nivou eparhija za vreme velikog letnjeg raspusta. To je prilika da se mladi iz raznih srpskih zajednica upoznaju. Takođe, česti su pevački i folklorni festivali i sportski turniri raznih srpskih društava i klubova gde se mladi, ali i stariji Srbi širom Amerike i Kanade upoznaju i povezuju. Crkve i razna društva povremeno dovode umetnike ili predavače iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, kako bi se održavale veze i jačao osećaj povezanosti sa maticom, učilo o poreklu, jeziku i uživalo u kulturnim sadržajima. Naše zajednice širom Amerike su šarenilo po regionu porekla iz gotovo svih zemalja na Balkanu pa su različite organizacije i događaji odlična prilika za upoznavanje i zbližavanje.

Деца српске школе Цркве Св, Архангела Михаила у Акрону

-Da li tamošnji predstavnici vlasti i organizacije daju podršku našim udruženjima i koliko su otvoreni za povezivanje? 

Generalno, Amerika je zemlja otvorenog tipa i mešavina gotovo svih naroda ovog sveta. Svakoj zajednici ostavljeno na slobodu kako i u kom obimu da se organizuje. U legalnom smislu oformiti organizacije, sistem registracije je jednostavan i brz. Država i vlasti se uopšte ne bave time niti postoje ikakve prepreke, a u mnogo slučajeva su tu da daju podršku. Sistem finansijske podrške, kao i za sve druge američke organizacije, funkcioniše putem grantova i zavisno od sposobnosti i kvalifikovanosti organizacije, postoji mogućnost dobijanja takvih grantova. Srbi se više oslanjaju na vlastite izvore, kojih nije malo. U svim sredinama mnogi Srbi imaju privatne biznise, ili su profesionalno ostvareni, ili jednostavno solidno zarađuju da mogu da daju donacije i priloge za crkve i druge organizacije, a koje se inače otpisuju od poreza. Gradske ili državne vlasti često kao znak podrške srpskim zajednicama i organizacijama izdaju proklamacije grada ili države, proglašavajući neki dan srpske zajednice kao dan grada, ili dan ili vikend cele savezne države. Recimo, 2013. godine, povodom severnoameričkog turnira u fudbalu, na kome su učestvovale srpske ekipe iz 35 gradova Amerike i Kanade, guverner Ohaja proglasio je taj vikend ''danima srpske kulture i sporta''. Sličnih primera bilo je i u drugim državama i gradovima. U mnogim gradovima i državama Srbi su na značajnim funkcijama vlasti; tužioci, sudije, ponegde i ponekad i gradonačelnici ili guverneri U federalnoj vladi i raznim državnim agencijama na raznim funkcijama radi na stotine Srba.

-Jeste li zadovoljni saradnjom sa maticom?

Српско просвјетно друштво Српски Соко, Јангстаун, 1915.

Nažalost, to je bolna tačka srpske dijaspore. Sa jedne strane, to je i kompleksno pitanje za koje na Balkanu još nema realnih uslova da o njemu ni počne razgovor, kako bi došlo do nekih smislenijih veza i većeg i boljeg povezivanja. Kao što sam ranije naglasio, srpska dijaspora u Americi je veoma šarolika i narod vodi poreklo iz, sada, više zemalja na Balkanu. Srpski narod je jedino u dijaspori institucionalno jedno - kroz crkvu i organizacije oko crkve. Srbija je jedna od matica, matice su velikom broju Srba u Americi i Republika Srpska, Crna Gora, i Severna Makedonija. Oko 60 godina nije bilo apsolutno nikakvih veza ni kontakata. A to je ogroman period u kome su se izrodila dva različita sveta i pogleda, Srbi na Balkanu u velikoj meri zatrovani komunizmom i Srbi u dijaspori koji su, u suštini, odrasli uz crkvu i oko crkve. Ono što se u poslednje vreme dešava je da povremeno poneko iz Srbije, Republike Srpske ili Crne Gore poseti neku srpsku crkvu i zajednicu. Nekih zvaničnih ili instucionalnih veza još uvek nema. Pojedinačnih i ličnih veza određenih ljudi ili manjih organizacija ima, kao i poneko prisustvo predstavnika neke od država na nekom svečanom ručku. Naravno da veliki teret predstavlja nasleđe komunizma i još uvek prisutan javni pozitivan odnos vlasti u raznim državama na Balkanu prema tom vremenu i njegovim ličnostima, makar se to radilo kroz obeležavanje praznika ''oslobođenja'' ili držanje još uvek obeleženih ulica i trgova imenima često masovnih ubica i slično. U dijaspori se još uvek čeka javna osuda tog sistema kao terora ili donošenje nekog akta kojim bi se države zvanično i ogradile i izvinile svim žrtvama komunizma kao što je to urađeno u nekim drugim bivšim komunističkim zemljama.

Застава Српског православног братства у Гери, Индијана, 1916.

 S druge strane je dijaspora, koja velikim delom čine žrtve komunizma, te će biti dugotrajan proces da se, kroz promene na Balkanu, prihvate realnosti ali i razume ogromna potreba da se očuva srpska dijaspora ma gde ona bila, kao jedan ogromni potencijal u svakom smislu. Na Balkanu treba da prevlada razumevanje da je srpska dijaspora ključ za očuvanje srpskog identiteta na planetarnom nivou. Tako da je pred sadašnjim i budućim vlastima Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, pa i Severne Makedonije ogroman posao da iskorače iz prošlosti u interesu celog srpskog pa i drugih naroda tamo, kako bi sačuvali identitet, kulturu, i obezbedili ukupni prosperitet. Svet je sve manji i postoji mnoštvo načina da te veze budu jake i korisne svima, ma gde živeli. Mislim da se svako u dijaspori nada i ima veliku želju da ti odnosi sa zemljama porekla budu bliski, da budu baš onakvi kakve svako želi da ima sa svojom familijom. Ljubav za svoje poreklo, identitet i kulturu srpskog naroda je veoma jaka i kod onih koji su peta ili šesta generacija u Americi, i tu ljubav nikad ne treba mešati sa zvaničnim vlastima bilo koje od država na Balkanu. Srbi u Americi su mnogo puta pokazali ogromnu solidarnost i pomogli na razne načine, kao što i danas pomažu svoje sunarodnike. Nebrojeno puta su pomagali u vreme kriza i vremenskih nepogoda, humanitarnim akcijama kao što je pokrivanje troškova operacija i lečenja dece iz raznih srpskih krajeva sa Balkana i slično. Za institucionalne veze potreban je drugačiji odnos vlasti na Balkanu prema istoriji, prema dijaspori, a i daleko kvalitetniji ljudi u ambasadama i konzulatima. Nadam se da će kroz vreme biti razumevanja i hrabrosti u srpskim maticama da se ozbiljno razgovara o dijaspori i uopšte vezama među Srbima u svetu na jedan realan, iskren i pošten način, kako bi se bolje povezali i rasli kao narod za sadašnje i buduće generacije.

PODELITE OVAJ TEKST NA: