детаљ слике: Вашингтон Ди-Си, Горан Дебелногић

Горан Дебелногић о животу и раду у Америци

Правник Горан Дебелногић каријеру је започео као новинар у сарајевским ''Вечерњим новостима'', а потом је радио у инспекцијској служби у Сокоцу. Пре више од три деценије се одселио у Америку.Живот преко океана је искусио прво у Њујорку, да би се касније настанио у Кливленду. Богата каријера на одговорним позицијама пружила му је важна сазнања и директан увид у проблеме са којима се суочавају емигранти са Балкана, нарочито са простора бивше Југославије. То га је подстакло да се ангажује и интензивније активира у заједници како би могао што више да помогне у интеграцији својих сународника, нарочито оних који нису говорили енглески језик.

Горан Дебелногић је тренутно запослен у Федералном министартсву здравља и социјалних питања. У овом разговору открио је како је текао његов живот у првим данима по доласку у непознату средину, као и низ појединости о свом раду и нашем народу у Сједињеним Америчким Државама.

Горан Дебелногић

Књижевна радионица "Кордун" - Бранка Селаковић, Београд - Кливленд, Охајо, 05.06.2022.

-Давно сте отишли у Сједињене Америчке Државе. Како сада гледате на прве дане у Америци?

У хору Саборне цркве Св, Сава у Њујорку 1991

Иако се ових дана навршава 33 године од доласка у Америку, из много разлога, а првенствено брзог и различитим стварима испуњеног живота, то и не изгледа тако дуго. Искрено речено, дивим се ондашњој храбрости јер ми се чини да је то био огроман ризик са тако мало новца и прескромног знања језика, па и искуства, да се крене у један нови, потпуно другачији живот и свет. Први дани били су један културолошки шок у сваком смислу. Њујорк као кошница свега најбољег и најгорег што људски род и планета имају, од најузвишенијих и најлепших ствари до подземља цивилизације, од велелепних грађевина окружених водама, невероватне буке и завијања сирена дању и ноћу до мирних паркова и добронамерног света отвореног да вам помогне на сваки начин, све је то остављало утисак да се налазим у центру света где се преплићу све културе и народи, где се осећа сав напредак али и сва декадентност света. Наравно било је и страха, како се уклопити у тај нови свет, како га разумети, пронаћи своје место. Знао сам да морам поћи од тога да сам на почетку и да све што сам дотад постигао у школовању, бар на почетку, због језика, нема неку тежину, и да ће било какав посао бити начин да се преживи. Знао сам одакле и зашто долазим и то је била основна мисао која ми је давала снагу и вољу да дам све од себе да успем, да учим од самог почетка више него икада пре. Уопште ми није било тешко радити почетне послове, јер сам знао да је то привремено и да ћу тако брзо усавршити и језик и тражити начин да употребим своја правничка знања. Поред многих открића било је то и откриће једне другачије Србије, великог дела нашег народа незараженог клицом комунизма са јаким осећајем за слободу и традицију што ће битно утицати и на моје даље интересовање и рад у дијаспори. У целости из ове перспективе гледано било је то време великог учења и сазревања великом брзином, једноставно речено проналажења себе у правом смислу.

-Да ли је било тешко донети одлуку о одласку?

Са једне стране било је тешко због најближих, фамилије и најближег друштва, а са друге стране, и поред све неизвесности и пута у непознато, превелика жеља за слободом, за измештањем из друштва и земље који су трунули и распадали се по свим шавовима, из времена општег хаоса и безнађа краја 80-их, чинили су одлуку много лаком. Са великом одлучношћу, вером и надом да тамо негде постоји другачији и нормалнији живот донео сам ту одлуку јер сам веома брзо након студија схватио, кроз послове које сам радио, да је то систем у коме ништа није онако како се представља, у коме влада манипулација и лаж са насиљем као методом за одржавање лажи, власти и контроле маса. Имао сам и не/срећу да радим у почетку након студија новинарски посао а онда и посао у државној управи што ми је дало потпуну слику стварног живота и како систем ''дише''. Све је то стварало огромну нелагоду у мени, страх да свe моје знање, школовање и оно у шта верујем неће имати никакву корист, осим да постанем део тог система лажи. Али, стварало је и јаку жељу да покушам да се докажем негде где ће то знање бити корисно и мени и свету, да живим слободно и без икаквих страхова, ограничења, уцена или притисака које сам већ искусио у тим првим пословима.

-Колико се Америка променила у последњих неколико деценија?

Посматрајући из различитих углова, десиле су се заиста велике промене. Након 80-их је кренула технолошка револуција, што је покренуло многе, како добре, тако и лоше процесе у друштву. С једне стране, то је допринело повезивању, развоју и науци немерљиво. Али, са друге је исецкало друштво на милионе светова и наратива садашњости и прошлости, дало шансу разним погледима на живот и свет, али и екстремним струјама свих врста да утичу на велике масе на релативно лак начин, појачало отуђеност нових генерација у социјалном смислу. Можда најгора промена се осећа у медијима који су постали врло често средство манипулација и пропаганде разне врсте, левих, десних, либералних, конзервативних, па и анархистичких. Интернет и такви медији доприносе поларизацији друштва и разним врстама левог и десног екстремизама, што доводи до све веће злоупотребе слобода, у једном веома отвореном друштву какво је америчко, па све чешће и до индивидуалних инцидената са великим бројем жртава. Бројни ратови и америчке инвазије по Латинској Америци, Африци, Азији, Европи и Блиском Истоку у последњих 30 година оставиле су трага у америчком друштву и подстакле многе људе различитог порекла у Америци да другачије размишљају о себи, свом пореклу, раси, вери, социјалном и економском статусу и тај процес још траје. Колико год се у прошлости инсистирало на асимилацији разних народа, тај процес је довео, захваљујући спољној политици и развоју технологије, али и многим системски нерешеним питањима, до контраефеката и јачања расних, верских и других често искључивих осећања код милиона грађана. Амбијент какав је био у време мог доласка у Њујорк и сада је неупоредив. Догађаји од пре пар година, расни немири и паљење многих градова широм Америке отворили су очи многима, а то је последица историјског наслеђа, спољне политике, али и нерешавања одређених проблема расне и економско социјалне природе. Иако је социјални систем више него издашан, он често циља на погрешан начин, покушавајући новцем да искупи системске проблеме, што ствара читаве генерације неостварених људи из најугроженијих делова становништва од којих многи на крају скончају у претрпаним затворима са око 2 милиона људи. Америчко друштво је, од пуританског, конзервативног, регановског 80-их, у доброј мери на прелазу миленијума постало ултралиберално у многим деловима земље, што доноси са собом друге врсте процеса и проблема. Велика имиграција 90-их, па и до данашњих дана, те нерешен легални статус преко 10 милиона људи доносе такође велике промене у профилу становништва, али и у културолошком смислу. И поред свега, Америка је и даље веома отворено и слободно друштво, са великим могућностима за лично остварење у сваком смислу ко жели да поштеним, вредним радом и знањем напредује и изграђује се. Многе претходно наведене ствари и процеси се не би могли одвијати да степен индивидуланих и колективних слобода није велики а регулатива и бирократија релативно мале у односу на рецимо многе европске земље. Још увек Америку ''носе'' здраве породице и омладина која се од раних година учи раду, одговорности и одређеном систему вредности, где су лични рад, реч и начелно поверење кључни за односе међу људима и успех у животу.

-Радили сте у Међународном правном комитету за људска права у Њујорку. Можете ли да приближите свој ангажман нашим читаоцима?

Комитет је био специфична организација за људска права која се искључиво бавила заштитом правне струке, студената права, правника, адвоката, судија. Организација је свој годишњи извештај представљала Уједињеним Нацијама, а у току године радила са владама земаља у којима су била та права угрожена. Ја сам се бавио проблемима балканских земаља и Турске, највећи део посла је био везан за заштиту особа правне струке које су биле изложене разним врстама угрожавања у тадашњој Југославији, Албанији и Турској. Био је то деликатан рад са појединим државама где су слободе и права била брутално кршена, посебно у Турској, адвокатима курдског порекла, који су правно заступали ухапшене Курде. Некад је тај рад имао више, а некад мање успеха, често су се државе оглушивале и правиле изговоре или обећавале да ће се притисци и прогони зауставити. У целини било је велико задовољство сваки пут када би, као резултат нашег рада, неки правник или адвокат био ослобођен од монтираних оптужби.

-Који је степен нарушености људских права данас и да ли сте имали неки карактеристичан случај, нарочито ако је реч о нашим емигрантима? 

Дефиниција људских права се знатно променила, и у последњих 30 година проширио се број, од оних основних, универзалних, садржаних у међународним повељама, на друга, такозвана стечена права. Пред нашим очима се води борба између универзалних људских права и културног релативизма који претендује да под област људских права стално додаје нова права. Тема људских права је све више контроверзна јер се поставља питање ко, и како, дефинише одређено ''право''?

Горан Дебелногић, Чикаго, Илиноис

Многи га већ сматрају за филозофско питање, а има и оних који предлажу различите нивое, од основних па до веома специфичних. Употреба и злоупотреба људских права никад није била већа. Државе их често користе за промоцију одређених сопствених интереса, па често долази до апсурда да се користе, рецимо, економске санкције да би се побољшала људска права! Наравно да економске санкције највише погађају обичан свет и тиме им угрожавају живот као најосновније право. Успостављен је и међународни судски систем, али он у суштини важи само за мале земље, док велике или развијене земље често нису ни потписници декларација нити се њихови држављани могу теретити пред тим судовима, без обзира на разна кршења људских права у тим земљама, или од стране тих земаља у другим земљама. Начини кршења људских права су различити у развијеним у односу на друге неразвијене земље. Системи су често суштински дискриминаторски у развијеним земљама, да се то нарушавање тешко и открива или доказује, иако је чак понегде и масовно (на пример расизам у Америци, Аустралији, Британији, Француској, или Канади). Са друге стране, нарушавања у неразвијеним земљама су најчешће брутална, од уговорених бракова без пристанка девојчица до верских и других искључивости, ограничења и забрана, а посебно забрана слободе речи и мисли, организовања и слично. Може се слободно рећи да су западна друштва усавршила методе кршења људских права и уклањање трагова кршења, а да ауторитарна друштва то изводе брутално и масовно, разним контролама и притисцима на сваког ко другачије мисли, док заостале и верски искључиве земље крешење спроводе под маском традиције или локалних обичаја. Наш народ, бар у скорије време, не доживљава нарушавања неких права у Америци. Већина наше скорашње имиграције из 90-их је доживела брутална кршења разних људских права у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, па и у Црној Гори и те последице још увек осећају и трпе и у Америци. За овдашње америчке прилике најчешћи гранични случајеви, где је танка граница између законских решења и људских права, су били везани за скорашње имигранте из ратова 90-их и њихово притварање од стране имиграционих служби и депортацију у земљу порекла. Понегде се, додуше ретко, појаве случајеви везани за породичне односе и одузимање деце од стране социјалних установа за заштиту деце. То су веома осетљиви процеси и знам за један случај у последњих 10-ак година, где су родитељи на крају добили тај спор иако су им била оспорена и нарушена породична права.

-Активни сте у помагању грађанима и грађанкама са ових простора који дођу у Америку. Са чиме се најчешће суочавају и како изгледа процес помоћи приликом интеграције у нову средину? 

Тај број није велики као након ратова и кризе 90-их година, али људи и даље долазе. Некад је то био народ који је имао статус избеглих и одређене бенефиције и услуге које је плаћала федерална држава преко локалних држава и агенција. Наше локалне заједнице и углавном народ окупљен око цркава, биле су кључне у прихватању и помоћи као што су и данас. У последње време највећи прилив су млади који долазе често и преко разних програма за усавршавање за време студија или они који имају родбину да би зарадили за неко краће време и помагали своје породице у отаџбини. Многи од њих се не враћају из Америке, већ траже разне начине како да остану. И раније, и данас, највећа помоћ која је потребна људима су савети и упутства разних врста, од основних око државних бенефиција, посла и образовања, до регулисања легалног статуса, превода диплома и разних других докумената везаних за напуштене куће и имања у старом крају.

Већини су у почетку потребни преводиоци за разне потребе, многи из заједнице су били од помоћи и у превођењу и превозу до разних установа, а са временом све је мањи број оних којима је превод потребан а више се користе и телефонске банке преводилаца.

Наши људи се релативно брзо интегришу у америчко друштво јер је, што се система тиче, уистину и лако, нема много бирократских препрека ни обавеза. Културолошка интеграција траје много дуже, од учења енглеског језика до успостављања веза са околином у сваком смислу. Огромна предност за оне који дођу је готово домаћа атмосфера. Претходне вредне генерације изградиле су и поставиле добре темеље, те у сваком значајнијем граду постоји и српска црква и мноштво организација, у многим већим срединама и више цркава, продавница и ресторана. То је, са друге стране, код генерације средњих и старијих година, успорило или омело учење енглеског језика који им, за најосновније животне потребе и дружење у оквиру заједнице, није ни био потребан.

-Колики је утицај српских удружења која негују нашу културу, традицију и језик на младе који су рођени у Америци и нису имали прилику да посете земљу својих предака? 

Центар свих окупљања и организованог рада су углавном црквене општине. Уз њих, постоје разне организације које су саставни део парохије или црквене општине: српске школе, певачка, фолклорна, спортска и друга друштва и клубови који су темељ одрживости заједнице, неговања и очувања идентитета, вере, традиција и културе. Што је боље организована средина, то је више таквих организација и јаче повезивање чланова заједнице између себе и са другим заједницама. Они који се населе у крајеве где постоје такве организоване заједнице, а не укључе се активно у рад и припадност заједници већ у првој генерацији, по правилу се у највећем броју претопе и нестану за сва времена, што се порекла и припадности тиче. Најактивнији деo су фолклорна друштва и тамо где има довољно деце, српске и црквене школе. У неким већим српским заједницама српске школе су регистроване као званичне америчке школе на српском и енглеском језику. На нивоу црквених општина и заједница се често организују кампови за децу за време краћих распуста, а на нивоу епархија за време великог летњег распуста. То је прилика да се млади из разних српских заједница упознају. Такође, чести су певачки и фолклорни фестивали и спортски турнири разних српских друштава и клубова где се млади, али и старији Срби широм Америке и Канаде упознају и повезују. Цркве и разна друштва повремено доводе уметнике или предаваче из Србије, Републике Српске и Црне Горе, како би се одржавале везе и јачао осећај повезаности са матицом, учило о пореклу, језику и уживало у културним садржајима. Наше заједнице широм Америке су шаренило по региону порекла из готово свих земаља на Балкану па су различите организације и догађаји одлична прилика за упознавање и зближавање.

Деца српске школе Цркве Св, Архангела Михаила у Акрону

-Да ли тамошњи представници власти и организације дају подршку нашим удружењима и колико су отворени за повезивање? 

Генерално, Америка је земља отвореног типа и мешавина готово свих народа овог света. Свакој заједници остављено на слободу како и у ком обиму да се организује. У легалном смислу оформити организације, систем регистрације је једноставан и брз. Држава и власти се уопште не баве тиме нити постоје икакве препреке, а у много случајева су ту да дају подршку. Систем финансијске подршке, као и за све друге америчке организације, функционише путем грантова и зависно од способности и квалификованости организације, постоји могућност добијања таквих грантова. Срби се више ослањају на властите изворе, којих није мало. У свим срединама многи Срби имају приватне бизнисе, или су професионално остварени, или једноставно солидно зарађују да могу да дају донације и прилоге за цркве и друге организације, а којe се иначе отписују од пореза. Градске или државне власти често као знак подршке српским заједницама и организацијама издају прокламације града или државе, проглашавајући неки дан српске заједнице као дан града, или дан или викенд целе савезне државе. Рецимо, 2013. године, поводом северноамеричког турнира у фудбалу, на коме су учествовале српске екипе из 35 градова Америке и Канаде, гувернер Охаја прогласио је тај викенд ''данима српске културе и спорта''. Сличних примера било је и у другим државама и градовима. У многим градовима и државама Срби су на значајним функцијама власти; тужиоци, судије, понегде и понекад и градоначелници или гувернери У федералној влади и разним државним агенцијама на разним функцијама ради на стотине Срба.

-Јесте ли задовољни сарадњом са матицом?

Српско просвјетно друштво Српски Соко, Јангстаун, 1915.

Нажалост, то је болна тачка српске дијаспоре. Са једне стране, то је и комплексно питање за које на Балкану још нема реалних услова да о њему ни почне разговор, како би дошло до неких смисленијих веза и већег и бољег повезивања. Као што сам раније нагласио, српска дијаспора у Америци је веома шаролика и народ води порекло из, сада, више земаља на Балкану. Српски народ је једино у дијаспори институционално једно - кроз цркву и организације око цркве. Србија је једна од матица, матице су великом броју Срба у Америци и Република Српска, Црна Гора, и Северна Македонија. Око 60 година није било апсолутно никаквих веза ни контаката. А то је огроман период у коме су се изродила два различита света и погледа, Срби на Балкану у великој мери затровани комунизмом и Срби у дијаспори који су, у суштини, одрасли уз цркву и око цркве. Оно што се у последње време дешава је да повремено понеко из Србије, Републике Српске или Црне Горе посети неку српску цркву и заједницу. Неких званичних или инстуционалних веза још увек нема. Појединачних и личних веза одређених људи или мањих организација има, као и понеко присуство представника неке од држава на неком свечаном ручку. Наравно да велики терет представља наслеђе комунизма и још увек присутан јавни позитиван однос власти у разним државама на Балкану према том времену и његовим личностима, макар се то радило кроз обележавање празника ''ослобођења'' или држање још увек обележених улица и тргова именима често масовних убица и слично. У дијаспори се још увек чека јавна осуда тог система као терора или доношење неког акта којим би се државе званично и оградиле и извиниле свим жртвама комунизма као што је то урађено у неким другим бившим комунистичким земљама.

Застава Српског православног братства у Гери, Индијана, 1916.

 С друге стране је дијаспора, која великим делом чине жртве комунизма, те ће бити дуготрајан процес да се, кроз промене на Балкану, прихвате реалности али и разуме огромна потреба да се очува српска дијаспора ма где она била, као један огромни потенцијал у сваком смислу. На Балкану треба да превлада разумевање да је српска дијаспора кључ за очување српског идентитета на планетарном нивоу. Тако да је пред садашњим и будућим властима Србије, Републике Српске, Црне Горе, па и Северне Македоније огроман посао да искораче из прошлости у интересу целог српског па и других народа тамо, како би сачували идентитет, културу, и обезбедили укупни просперитет. Свет је све мањи и постоји мноштво начина да те везе буду јаке и корисне свима, ма где живели. Мислим да се свако у дијаспори нада и има велику жељу да ти односи са земљама порекла буду блиски, да буду баш онакви какве свако жели да има са својом фамилијом. Љубав за своје порекло, идентитет и културу српског народа је веома јака и код оних који су пета или шеста генерација у Америци, и ту љубав никад не треба мешати са званичним властима било које од држава на Балкану. Срби у Америци су много пута показали огромну солидарност и помогли на разне начине, као што и данас помажу своје сународнике. Небројено пута су помагали у време криза и временских непогода, хуманитарним акцијама као што је покривање трошкова операција и лечења деце из разних српских крајева са Балкана и слично. За институционалне везе потребан је другачији однос власти на Балкану према историји, према дијаспори, а и далеко квалитетнији људи у амбасадама и конзулатима. Надам се да ће кроз време бити разумевања и храбрости у српским матицама да се озбиљно разговара о дијаспори и уопште везама међу Србима у свету на један реалан, искрен и поштен начин, како би се боље повезали и расли као народ за садашње и будуће генерације.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: