|
|
|
 | Zoran Škiljević | |
| |
Slikar duša
(Marginalije o prozi Valentine Novković „Dva sata od zbilje” (Liberland, 2021.)
Zoran Škiljević
O čemu piše i šta hoće da nam poruči Valentina Novković svojom prvom knjigom kratke proze „Dva sata do zbilje“, zapitao sam se dobivši poziv za promociju iste, koja će se održati u CZK „Vlada Divljan“. Valentina Novković, čiji rad pratim duži niz godina, dosad je nagrađivana i kao pesnik i kao prevodilac, stoga to što se oprobala i kao pripovedač za mene nije bilo iznenađenje, ali je, razumljivo, pobudilo u meni radoznalost. Potrudio sam se da s rečenog događaja ne izostanem i s velikim zanimanjem propratio predstavljanje njenog proznog prvenca.
Kao što znamo, promocija koliko god bila uspešna, ne može nam dati potpunu sliku o nekom književnom delu. A na promociji „Dva sata do zbilje“ čuo sam neubičajeno mnogo argumentovanih pohvala, ali, opet, imajući u vidu ozbiljnost i reputaciju recenzenata knjige, pomislio sam da i neki drugačiji ton možda ne bi bio neprimeren. Nema druge, zaključio sam, vraćajući se s promocije pun utisaka i s Valentininom knjigom priča u džepu, moram početi s čitanjem koliko još večeras.
Kap što rekoh, poetsko stvaralaštvo Valentine Novković nije mi bilo nepoznato. Već svojom prvom knjigom „Bezvremeno“ (Draslar, 2014.) ona je skrenula na sebe pozornost ljubitelja poezije, a posebno je njena druga zbirka „Kap na suš“ (Partenon, 2018.) dobila odlične kritike, i, moram reći, ostavila snažan utisak na mene. Dakle, imao sam mnogo razloga da se unapred radujem njenoj novoj knjizi. I moj prvi utisak, jasno oubličen nakon čitanja prvih nekoliko priča, bio je da njena pripovedačka veština nimalo ne zaostaje za njenom poetskom virtuoznošću. Njene priče deluju uverljivo kao da su proživljene, toliko čak, pomišljao sam, kao da je svu muku i tragiku svojih junaka teglila na svojim plećima ili nosila u duši, i konačno ih se oslobodila prenoseći ih na papir. Te je sasvim moguće da je upravo to ona zlatna nit u njenoj prozi, kojom je očarala svoje recenzente, a zašto da ne, i kojom će osvojiti i druge, manje ili više zahtevne, čitaoce.
Pročitavši knjigu do kraja, pa vraćajući se i iznova čitajući pojedine priče i odabrane fragmente, proza Valentine Novković nagnala je me da se zamislim i nad još jednom činjenicom. Njene priče ne samo što su ubedljive, maštovite, jezički besprekorno i stilski ujednačeno napisane, one zrače još jednom retkom osobenošću. Možemo ih posmatrati i kao svojevrsne vinjete, u kojim je ona svojom veštom rukom oslikala duše svojih junaka, protagonista ovih priča. U tom smislu, kao najuspelije izdvojio bih priče „Po tragu mahovine”, „Uzletanje”, „Zazidan”, „Žutica”, „Pola-pola”, „Promocija”, „Naramak”, „Na horizontu izbledelog”. Kako je o ovim pričama već pisano (Dr Milutin Đuričković, Mr Dušan Stojković, Milovan Stanković), osvrnuću se na priču „Predvodnik”, koja, rekao bih, možda na najbolji način reprezentuje njeno pripovedačko umeće.
Oštrom oku Mr Dušana Stojkovića, jednog od recenzenata knjige, nije promaklo da se u pričama (priči) „Zaglavljeni (pismo)” i „Bez oslonca (glava)”, isto sagledava iz dva različita ugla svešću različitih i međusobno, želeli to oni ili ne, sasvim razdvojenih aktera/partnera. Ona je rimejk čuvenih priča „Rašomon” i „U čestaru” japanskog pisca Riunosake Akutagave po kojoj jednako čuveni režiser Akiro Kurosava snimio antologijski film „Rašomon”. Dodajmo tome da Valentina Novković filmski delatnicima ne daje samo nove ideje i nudi predloške za neka nova ostvarenja, već i „uzima” od filmske umetnosti. U priči „Predvodnik” ona se promišljeno i maštovito služi filmskom tehnikom, odnosno tehnikom filmskog kadra, pa stičemo utisak da nam autorka dočarava rečima ono što je filmska kamera (nekad, negde) već zabeležila. A, zašto da ne, i da je možda ona bila to oko koje beleži događaje?
Na početku priče, devojka izlazi iz autobusa u neimenovanom mestu i kreće sa ka kući svojih roditelja. […] Činilo se da prašnjavom putu pred njom nema kraja […] Promicale su kuće posrnule pod teretom nemara. Pokoja zalutala kokoška se krila u hladovini. U daljini odjekivao je usamljeni lavež […] Ogromne udoline nastale što od kiša, što od neodržavanja i točkova traktora, otežavale su koračanje. (Total)
Sledeća slika: […] Gurnula je kapiju, razlegao se zvuk škriputavog cviljenja […] Krenula je betonskom stazicom prema kući. Iznenada je zastala videvši oca kako sedi na poklopcu kojim je zatvarao bunar. Nije se ni pomerio. Nepoznati ljudi su se motali tuda odnoseći stvari. (Srednji plan)
Dalje: […] Polako je prišla, na mestu gde je pedeset godina unazad bio vinograd nije bilo nijednog čokota, a na mestima direka ostale su ravnomerno raspoređene rupe […] Dva muškaraca su čokote stavljala na jedno mesto, bakarne cevi na drugo. Svuda unaokolo su se razmilela zrna grožđa koja bi se raspukla pod nemarnim koracima one dvojice muškaraca. Odlučila ja da priđe ženi koja im je očigledno davala instrukcije […] (Plan radnje)
Sledi dijalog između devojke i žene (službenog lica), koja bez trunke empatije prema devojčinom ocu, koji se pred njenim očima urušava u nepostojanje, sa simpatijama govori o predvodniku, čoveku koji je rušio sve što je nesretni starac gradio čitavog života. (Kontrast)
Zatim sledi: […] I dalje je sedeo nepomično poput statue. Spustila se do njegovih kolena i obujmila ih rukama. (Srednje krupni plan)
I na samom kraju: […] Podigla je pogled taman na vreme da joj njegova topla, odbegla suza kane na obraz… (Detalj)
Kao što vidimo, priča počinje rutinskom posetom roditelju a završiće se dramom. Filmskim jezikom rečeno, počinje Totalom, sledi Srednji plan, zatim Plan radnje, pa onda Krupni plan, i na kraju Detalj. Odnosno, suza. Upravo taj Detalj, ta suza vratiće nas na početak priče i nateraće nas da se zamislimo nad sudbinom tog starca (arhetipom, paradigmom mnogih i mnogih sudbina), koja je u fokusu naše pažnje. I mi se onda pitamo šta se tim starcem, uistinu, dogodilo, da li je prodao imanje, ili ga je prokockao, da li je bio dužan banci, ili nije platio porez državi. A upravo to što u priči nije rečeno već je ostavljeno otvorenim, da se nadograđuje u mašti čitaoca, čini se da znatno osnažuje priču. I priči daje još jednu novu/višu dimenziju. Rekosmo već, mi ne znamo tačno šta je konkretan uzrok starčevog udesa, ali zato savršeno dobro znamo/osećamo šta se dešava u njegovoj duši i u duši njegove ćerke – zato i kažem da je Valentina Novković slikar duša. Eho ove životne drame (priče) ostaje u nama iako smo nastavili sa čitanjem, iako smo sklopili korice knjige, kao najbolja potvrda da smo u njoj pronašli ono vrhunsko čitalačko zadovoljstvo, kakvo mogu da nam podare samo vrsni pripovedači.
Ovako, sa svega nekoliko i više nego ubedljivih slika, Valentina Novković nam je dočarala jednu životnu dramu koja nas ne može ostaviti ravnodušnim, i time kao da je pozvala nas, čitaoce, da na neki volšeban način preuzmemo starčevo breme (možda baš onako kako se i ona oslobodila istog prenoseći ovu priču na papir). Trebalo bi razmisliti: zar se na taj način ne postiže savršena komunikacija na relaciji autor – čitalac, što je u neku ruku i imperativ lepe književnosti?
Dakle, i više je nego jasno da ovakve priče na nastaju u trenutku, na mah, ili slučajno, one traže vreme za osmišljavanje, promišljanje, traženje odgovarajućeg pripovedačkog postupka i pedantno građenje plana priče. A za tako nešto nisu dovoljni samo znanje i talenat, potrebna je posvećenost, fanatična želja da izvučemo iz sebe ono najbolje, a kao rezultat dobijemo priču koja je slojevita, celovita, koja deluje kompaktno od prvog do poslednjeg slova, i u njoj nema niti jedne suvišne reči. Ali zato ima na pretek Valentinine pripovedačke magije i, na kraju krajeva, zato je i čitamo u jednom dahu. I skupa s ostalim pričama iz zbirke „Dva sata do zbilje“ poziva nas da s nestrpljenjem čekamo njenu novu proznu knjigu.
|
