Сликар душа

(Маргиналије о прози Валентине Новковић „Два сата од збиље” (Либерланд, 2021.)

Зоран Шкиљевић

О чему пише и шта хоће да нам поручи Валентина Новковић својом првом књигом кратке прозе „Два сата до збиље“, запитао сам се добивши позив за промоцију исте, која ће се одржати у ЦЗК „Влада Дивљан“. Валентина Новковић, чији рад пратим дужи низ година, досад је награђивана и као песник и као преводилац, стога то што се опробала и као приповедач за мене није било изненађење, али је, разумљиво, побудило у мени радозналост. Потрудио сам се да с реченог догађаја не изостанем и с великим занимањем пропратио представљање њеног прозног првенца.

Као што знамо, промоција колико год била успешна, не може нам дати потпуну слику о неком књижевном делу. А на промоцији „Два сата до збиље“ чуо сам неубичајено много аргументованих похвала, али, опет, имајући у виду озбиљност и репутацију рецензената књиге, помислио сам да и неки другачији тон можда не би био непримерен. Нема друге, закључио сам, враћајући се с промоције пун утисака и с Валентинином књигом прича у џепу, морам почети с читањем колико још вечерас.

Кап што рекох, поетско стваралаштво Валентине Новковић није ми било непознато. Већ својом првом књигом „Безвремено“ (Драслар, 2014.) она је скренула на себе позорност љубитеља поезије, а посебно је њена друга збирка „Кап на суш“ (Партенон, 2018.) добила одличне критике, и, морам рећи, оставила снажан утисак на мене. Дакле, имао сам много разлога да се унапред радујем њеној новој књизи. И мој први утисак, јасно оубличен након читања првих неколико прича, био је да њена приповедачка вештина нимало не заостаје за њеном поетском виртуозношћу. Њене приче делују уверљиво као да су проживљене, толико чак, помишљао сам, као да је сву муку и трагику својих јунака теглила на својим плећима или носила у души, и коначно их се ослободила преносећи их на папир. Те је сасвим могуће да је управо то она златна нит у њеној прози, којом је очарала своје рецензенте, а зашто да не, и којом ће освојити и друге, мање или више захтевне, читаоце. 

Прочитавши књигу до краја, па враћајући се и изнова читајући поједине приче и одабране фрагменте, проза Валентине Новковић нагнала је ме да се замислим и над још једном чињеницом. Њене приче не само што су убедљиве, маштовите, језички беспрекорно и стилски уједначено написане, оне зраче још једном ретком особеношћу. Можемо их посматрати и као својеврсне вињете, у којим је она својом вештом руком осликала душе својих јунака, протагониста ових прича. У том смислу, као најуспелије издвојио бих приче „По трагу маховине”, „Узлетање”, „Зазидан”, „Жутица”, „Пола-пола”, „Промоција”, „Нарамак”, „На хоризонту избледелог”. Како је о овим причама већ писано (Др Милутин Ђуричковић, Мр Душан Стојковић, Милован Станковић), осврнућу се на причу „Предводник”, која, рекао бих, можда на најбољи начин репрезентује њено приповедачко умеће.

Оштром оку Мр Душана Стојковића, једног од рецензената књиге, није промакло да се у причама (причи) „Заглављени (писмо)” и „Без ослонца (глава)”, исто сагледава из два различита угла свешћу различитих и међусобно, желели то они или не, сасвим раздвојених актера/партнера. Она је римејк чувених прича „Рашомон” и „У честару” јапанског писца Риуносаке Акутагаве по којој једнако чувени режисер Акиро Куросава снимио антологијски филм „Рашомон”. Додајмо томе да Валентина Новковић филмски делатницима не даје само нове идеје и нуди предлошке за нека нова остварења, већ и „узима” од филмске уметности. У причи „Предводник” она се промишљено и маштовито служи филмском техником, односно техником филмског кадра, па стичемо утисак да нам ауторка дочарава речима оно што је филмска камера (некад, негде) већ забележила. А, зашто да не, и да је можда она била то око које бележи догађаје?   

На почетку приче, девојка излази из аутобуса у неименованом месту и креће са ка кући својих родитеља. […] Чинило се да прашњавом путу пред њом нема краја […] Промицале су куће посрнуле под теретом немара. Покоја залутала кокошка се крила у хладовини. У даљини одјекивао је усамлјени лавеж […] Огромне удолине настале што од киша, што од неодржавања и точкова трактора, отежавале су корачање. (Тотал)

Следећа слика: […] Гурнула је капију, разлегао се звук шкрипутавог цвиљења […] Кренула је бетонском стазицом према кући. Изненада је застала видевши оца како седи на поклопцу којим је затварао бунар. Није се ни померио. Непознати лјуди су се мотали туда односећи ствари. (Средњи план)

Даље: […] Полако је пришла, на месту где је педесет година уназад био виноград није било ниједног чокота, а на местима дирека остале су равномерно распоређене рупе […] Два мушкараца су чокоте стављала на једно место, бакарне цеви на друго. Свуда унаоколо су се размилела зрна грожђа која би се распукла под немарним корацима оне двојице мушкараца. Одлучила ја да приђе жени која им је очигледно давала инструкције […] (План радње)

Следи дијалог између девојке и жене (службеног лица), која без трунке емпатије према девојчином оцу, који се пред њеним очима урушава у непостојање, са симпатијама говори о предводнику, човеку који је рушио све што је несретни старац градио читавог живота. (Контраст)

Затим следи: […] И даље је седео непомично попут статуе. Спустила се до његових колена и обујмила их рукама. (Средње крупни план)

И на самом крају: […] Подигла је поглед таман на време да јој његова топла, одбегла суза кане на образ… (Детаљ)

Као што видимо, прича почиње рутинском посетом родитељу а завршиће се драмом. Филмским језиком речено, почиње Тоталом, следи Средњи план, затим План радње, па онда Крупни план, и на крају Детаљ. Односно, суза. Управо тај Детаљ, та суза вратиће нас на почетак приче и натераће нас да се замислимо над судбином тог старца (архетипом, парадигмом многих и многих судбина), која је у фокусу наше пажње. И ми се онда питамо шта се тим старцем, уистину, догодило, да ли је продао имање, или га је прокоцкао, да ли је био дужан банци, или није платио порез држави. А управо то што у причи није речено већ је остављено отвореним, да се надограђује у машти читаоца, чини се да знатно оснажује причу. И причи даје још једну нову/вишу димензију. Рекосмо већ, ми не знамо тачно шта је конкретан узрок старчевог удеса, али зато савршено добро знамо/осећамо шта се дешава у његовој души и у души његове ћерке – зато и кажем да је Валентина Новковић сликар душа. Ехо ове животне драме (приче) остаје у нама иако смо наставили са читањем, иако смо склопили корице књиге, као најбоља потврда да смо у њој пронашли оно врхунско читалачко задовољство, какво могу да нам подаре само врсни приповедачи.

Овако, са свега неколико и више него убедљивих слика, Валентина Новковић нам је дочарала једну животну драму која нас не може оставити равнодушним, и тиме као да је позвала нас, читаоце, да на неки волшебан начин преузмемо старчево бреме (можда баш онако како се и она ослободила истог преносећи ову причу на папир). Требало би размислити: зар се на тај начин не постиже савршена комуникација на релацији аутор – читалац, што је у неку руку и императив лепе књижевности?

Дакле, и више је него јасно да овакве приче на настају у тренутку, на мах, или случајно, оне траже време за осмишљавање, промишљање, тражење одговарајућег приповедачког поступка и педантно грађење плана приче. А за тако нешто нису довољни само знање и таленат, потребна је посвећеност, фанатична жеља да извучемо из себе оно најбоље, а као резултат добијемо причу која је слојевита, целовита, која делује компактно од првог до последњег слова, и у њој нема нити једне сувишне речи. Али зато има на претек Валентинине приповедачке магије и, на крају крајева, зато је и читамо у једном даху. И скупа с осталим причама из збирке „Два сата до збиље“ позива нас да с нестрпљењем чекамо њену нову прозну књигу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: