|
|
|
 | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Glosar pojmova:
Slovenska duša- mitološko biće osetljivo na nepravdu- najlepše peva- najdublje oseća- ahilova peta: srce
Čojstvo i junaštvo- moralne osobine čija je vrednost urušena nazovi rodoljubima
Predsednik- u ovoj priči običan čovek u kom je preovladalo zlo
HEJ, (M)UČENICI!
Aleksandra Đorđević Nema lepšeg odrastanja nego u društvu pesme. Poslednjih dana sam se družila sa Dučićem, ponovo. Uštinuli su me njegovi stihovi: "U bolu i slavi da budemo prvi/Jer su dva blizanca što si na svet dala/Mučenik i heroj, kap suze i krvi." Bolna je to slika što me prati iz dana u dan, udahnuta mi s duhovima prošlosti.Čini mi se, nekako je oduvek bilo na ceni žrtvovanje. Po ženskoj liniji, žrtvuje se za decu, po muškoj - za otadžbinu. A neprijatelj uvek bliži nego što čovek misli. Ne govorim o našem odrazu prekoputa, komšijama s kojim delimo jezik, prošlost i kulturu. Govorim o zlu u čoveku. Hvala Bogu pa nema više prolivanja krvi iako su primamljive ideje o čojstvu i junaštvu. Ima nečeg magičnog u tome kad čovek zajednicu stavi ispred sebe, ali videli smo da na kraju nisu plemenitost i zajednica one koje diktiraju srcima zapaljenim ideologijom već strah, sebičluk i samoljublje. Ratova, nažalost i dalje ima. Trguje se znanjem, ratuje tehnologijama. A žrtve? Deca umiru od gladi u svetu u kom se baca hrana i u kom je dobrota preveliki zalogaj.Kakvo je to teranje u čoveku? Setih se našeg komunističkog nasleđa, u načelu lepo osmišljenog kao i svaka utopija. Država nam je zaplenila materijalna dobra, preraspodelila uloge i zamenila majku i oca, a mi ostadosmo deca. Možda je prste umešao i srpski inat, o kom Kapor tako slatko govori. Ruka ruci, nismo Turci.Što država ne otvori fabrike? Što država ne obezbedi radna mesta? Što mi država ne popravi kuću? I tako dalje. Bilo je lepo imati topli obrok, zaduživati se i ne brinuti za sutra. Raj koji skupo otplaćujemo. Najteže je imati sve, pa preko noći ništa. Dabogda nas država tetoši dok nas smrt ne rastavi. (Nekom drugom prilikom o državnim rupama). Šta će pojedinac s tolikom odgovornošću? Kao barka izgubljena na moru. Kako bismo znali šta treba telu, a šta umu ako nam ne kažu lekar, učitelj, sveštenik, predsednik. Al' najpre da nas dobro izgrde. Zna se, zasluga je uvek naša, a krivica Božja ili predsednikova, ko kako veruje.Šta je ikada značio politički program? Ionako ga se niko ne drži. Vođa se drži iznad uzglavlja, ljubi se tlo pod kojim hoda, pravi mu se kult. Vođa se ljubi do obožavanja ili mrzi do kancera, jer slovenska duša ne poznaje sredinu. Nema lepšeg otrova. Kad bi znala samo, kô što ume da peva, da artikuliše svoj bunt. Ali ne, ona pada u sevdah, pa razbija i sebe i sve okolo.Govorim o tankim pukotinama koje su nam prenete genima i produbljene vaspitanjem. Eto, svedočimo jednom vremenu u kom je solidarnost stigla do granice žrtve i prevazišla je. Najpre je zajednica bila iznad pojedinca, a sada se telom širi trulež kô gangrena i zagađuje zdrava tkiva ne bi li spasila jedno, potencijalno ugroženo.Konačno, ni vera ne pomaže. Poručuje nam da budemo našči duhom, krotki, smerni, ponizni, poslušni. Kako onda da preuzmemo odgovornost, da prepoznamo neprijatelja, da mu se suprotstavimo na pravi način? Ko da zauzda slobodnu volju kad demokratski ispunimo svima svaku želju?Dobri Vladeta Jerotić je govorio o snazi volje i opasnosti od saterivanja i upadanja u ulogu žrtve. Hvala Bogu pa za veru umiremo, a ne ubijamo. U tome je lepota poniznosti, kako kaže Jerotić; mali smo jer smo grešni. Boga nećemo dostići ni spoznati nikada u potpunosti. Ali ne zaboravimo, veliki smo jer smo Božja slika, jer nosimo seme u sebi. Nećemo prestati da skrećemo sa puta, ali mudrost je na njega se vratiti.
|
