О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ХЕЈ (М)УЧЕНИЦИ

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн
 
Глосар појмова:


Словенска душа
- митолошко биће осетљиво на неправду
- најлепше пева
- најдубље осећа
- ахилова пета: срце


Чојство и јунаштво
- моралне особине чија је вредност урушена назови родољубима


Председник
- у овој причи обичан човек у ком је преовладало зло
 



ХЕЈ, (М)УЧЕНИЦИ!


Александра Ђорђевић

 

Нема лепшег одрастања него у друштву песме. Последњих дана сам се дружила са Дучићем, поново. Уштинули су ме његови стихови: "У болу и слави да будемо први/Јер су два близанца што си на свет дала/Мученик и херој, кап сузе и крви." Болна је то слика што ме прати из дана у дан, удахнута ми с духовима прошлости.
Чини ми се, некако је одувек било на цени жртвовање. По женској линији, жртвује се за децу, по мушкој - за отаџбину. А непријатељ увек ближи него што човек мисли. Не говорим о нашем одразу прекопута, комшијама с којим делимо језик, прошлост и културу. Говорим о злу у човеку. Хвала Богу па нема више проливања крви иако су примамљиве идеје о чојству и јунаштву. Има нечег магичног у томе кад човек заједницу стави испред себе, али видели смо да на крају нису племенитост и заједница оне које диктирају срцима запаљеним идеологијом већ страх, себичлук и самољубље. Ратова, нажалост и даље има. Тргује се знањем, ратује технологијама. А жртве? Деца умиру од глади у свету у ком се баца храна и у ком је доброта превелики залогај.
Какво је то терање у човеку? Сетих се нашег комунистичког наслеђа, у начелу лепо осмишљеног као и свака утопија. Држава нам је запленила материјална добра, прерасподелила улоге и заменила мајку и оца, а ми остадосмо деца. Можда је прсте умешао и српски инат, о ком Капор тако слатко говори. Рука руци, нисмо Турци.
Што држава не отвори фабрике? Што држава не обезбеди радна места? Што ми држава не поправи кућу? И тако даље. Било је лепо имати топли оброк, задуживати се и не бринути за сутра. Рај који скупо отплаћујемо. Најтеже је имати све, па преко ноћи ништа. Дабогда нас држава тетоши док нас смрт не растави. (Неком другом приликом о државним рупама). Шта ће појединац с толиком одговорношћу? Као барка изгубљена на мору. Како бисмо знали шта треба телу, а шта уму ако нам не кажу лекар, учитељ, свештеник, председник. Ал' најпре да нас добро изгрде. Зна се, заслуга је увек наша, а кривица Божја или председникова, ко како верује.
Шта је икада значио политички програм? Ионако га се нико не држи. Вођа се држи изнад узглавља, љуби се тло под којим хода, прави му се култ. Вођа се љуби до обожавања или мрзи до канцера, јер словенска душа не познаје средину. Нема лепшег отрова. Кад би знала само, кô што уме да пева, да артикулише свој бунт. Али не, она пада у севдах, па разбија и себе и све около.
Говорим о танким пукотинама које су нам пренете генима и продубљене васпитањем.
Ето, сведочимо једном времену у ком је солидарност стигла до границе жртве и превазишла је. Најпре је заједница била изнад појединца, а сада се телом шири трулеж кô гангрена и загађује здрава ткива не би ли спасила једно, потенцијално угрожено.
Коначно, ни вера не помаже. Поручује нам да будемо нашчи духом, кротки, смерни, понизни, послушни. Како онда да преузмемо одговорност, да препознамо непријатеља, да му се супротставимо на прави начин? Ко да заузда слободну вољу кад демократски испунимо свима сваку жељу?
Добри Владета Јеротић је говорио о снази воље и опасности од сатеривања и упадања у улогу жртве. Хвала Богу па за веру умиремо, а не убијамо. У томе је лепота понизности, како каже Јеротић; мали смо јер смо грешни. Бога нећемо достићи ни спознати никада у потпуности. Али не заборавимо, велики смо јер смо Божја слика, јер носимо семе у себи. Нећемо престати да скрећемо са пута, али мудрост је на њега се вратити.
 






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"