|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Глосар појмова:
Словенска душа- митолошко биће осетљиво на неправду- најлепше пева- најдубље осећа- ахилова пета: срце
Чојство и јунаштво- моралне особине чија је вредност урушена назови родољубима
Председник- у овој причи обичан човек у ком је преовладало зло
ХЕЈ, (М)УЧЕНИЦИ!
Александра Ђорђевић Нема лепшег одрастања него у друштву песме. Последњих дана сам се дружила са Дучићем, поново. Уштинули су ме његови стихови: "У болу и слави да будемо први/Јер су два близанца што си на свет дала/Мученик и херој, кап сузе и крви." Болна је то слика што ме прати из дана у дан, удахнута ми с духовима прошлости.Чини ми се, некако је одувек било на цени жртвовање. По женској линији, жртвује се за децу, по мушкој - за отаџбину. А непријатељ увек ближи него што човек мисли. Не говорим о нашем одразу прекопута, комшијама с којим делимо језик, прошлост и културу. Говорим о злу у човеку. Хвала Богу па нема више проливања крви иако су примамљиве идеје о чојству и јунаштву. Има нечег магичног у томе кад човек заједницу стави испред себе, али видели смо да на крају нису племенитост и заједница оне које диктирају срцима запаљеним идеологијом већ страх, себичлук и самољубље. Ратова, нажалост и даље има. Тргује се знањем, ратује технологијама. А жртве? Деца умиру од глади у свету у ком се баца храна и у ком је доброта превелики залогај.Какво је то терање у човеку? Сетих се нашег комунистичког наслеђа, у начелу лепо осмишљеног као и свака утопија. Држава нам је запленила материјална добра, прерасподелила улоге и заменила мајку и оца, а ми остадосмо деца. Можда је прсте умешао и српски инат, о ком Капор тако слатко говори. Рука руци, нисмо Турци.Што држава не отвори фабрике? Што држава не обезбеди радна места? Што ми држава не поправи кућу? И тако даље. Било је лепо имати топли оброк, задуживати се и не бринути за сутра. Рај који скупо отплаћујемо. Најтеже је имати све, па преко ноћи ништа. Дабогда нас држава тетоши док нас смрт не растави. (Неком другом приликом о државним рупама). Шта ће појединац с толиком одговорношћу? Као барка изгубљена на мору. Како бисмо знали шта треба телу, а шта уму ако нам не кажу лекар, учитељ, свештеник, председник. Ал' најпре да нас добро изгрде. Зна се, заслуга је увек наша, а кривица Божја или председникова, ко како верује.Шта је икада значио политички програм? Ионако га се нико не држи. Вођа се држи изнад узглавља, љуби се тло под којим хода, прави му се култ. Вођа се љуби до обожавања или мрзи до канцера, јер словенска душа не познаје средину. Нема лепшег отрова. Кад би знала само, кô што уме да пева, да артикулише свој бунт. Али не, она пада у севдах, па разбија и себе и све около.Говорим о танким пукотинама које су нам пренете генима и продубљене васпитањем. Ето, сведочимо једном времену у ком је солидарност стигла до границе жртве и превазишла је. Најпре је заједница била изнад појединца, а сада се телом шири трулеж кô гангрена и загађује здрава ткива не би ли спасила једно, потенцијално угрожено.Коначно, ни вера не помаже. Поручује нам да будемо нашчи духом, кротки, смерни, понизни, послушни. Како онда да преузмемо одговорност, да препознамо непријатеља, да му се супротставимо на прави начин? Ко да заузда слободну вољу кад демократски испунимо свима сваку жељу?Добри Владета Јеротић је говорио о снази воље и опасности од сатеривања и упадања у улогу жртве. Хвала Богу па за веру умиремо, а не убијамо. У томе је лепота понизности, како каже Јеротић; мали смо јер смо грешни. Бога нећемо достићи ни спознати никада у потпуности. Али не заборавимо, велики смо јер смо Божја слика, јер носимо семе у себи. Нећемо престати да скрећемо са пута, али мудрост је на њега се вратити.
|
