PRED KAPIJOM NEBA
Ja sam očajna, u bolnom plamenu.
Zvezdani putnik na surovom kriku.
Ples očaja – ruka na lednom ramenu.
Usudno krvava duša u zlom urliku!
Glumac u dokrajčenoj monodrami.
Izlizana pozajmica krunskih svedoka,
Ostavljeni purpuri su razdeljeni grami.
Udenuta igla preti ubodom dubini oka!
Vlastelini života orgijaju usred noći.
Klanjam se čistoti razbrazdanih bora.
Kroz bezbroj izneverenih kapija proći;
Tek duša oscilira izvan krtosti tela.
Po licima se hvata neprolazna kora.
Lik mi čami ispod spuštenog vela!
NEMIRI I STRASTI
Virovita krvca vatrom obuhvati,
Moja tesna duša strahopretno pati.
Na obronku sreće tihuju sva čula,
Opijatom slasti tebe dodirnula!
Nema zore sjajne da niz astral prođem,
Umorna se pružam da do tebe dođem.
Zagrli me noćas kad bezglasjem ječim,
Utri mi put grobni,
tvojim dahom lečim!
Odano mi glavu na grudi prisloni.
Tvoja ruka mila preko leđa klizne,
Tvoje oko mami, usna obraz grizne.
Bedro mi dodirni rukohvatno žežno,
Strast neka proključa dodirima nežno,
Neka srca budu odsjaj vasioni!
U ZATIŠJU NADE
Tražim te u posejanom semenu.
U dukatu što sjajem bistrim leči.
Nalazim te u neuhvatnom vremenu,
koje u mimohodu satire i zveči!
Štipa me mraz straha po obrazima.
Odavno moje litice hladi sever…
I kada je vrelina srce obuzima zima,
ledi mi obraze, zube, vrat i rever!
Dimenzije se rastaču u rasejanju.
Odbegli koraci, putanja jenjava…
Uzalud se nadam tihom blagostanju,
doziva me nebo oplaveljenog lica.
Kosu s glave svemirski vetar prebrojava.
Ja u zatišju ostavljam svetlo lojanica...
ČEKAM
Ljubav se prosipa poljima,
Čekam te na belim konjima.
Sumorima danak kraju ide,
željne oči hoće da te vide!
Meridijani na dva kraja dišu,
bele grudi razbujne uzdišu.
Srce puca – duša dušu traži,
gde krenuti, bol omame blaži!
Kiša rosi, zenu mi pokriva...
Trepavica kapkom sliv sakriva
I zabrekla nutrina krvari...
Zanosima ploti gorčinama kvari.
Mrem ti mili i u vatri gorim –
Pod zemljicom za usnama borim!
