ПРЕД КАПИЈОМ НЕБА
Ја сам очајна, у болном пламену.
Звездани путник на суровом крику.
Плес очаја – рука на ледном рамену.
Усудно крвава душа у злом урлику!
Глумац у докрајченој монодрами.
Излизана позајмица крунских сведока,
Остављени пурпури су раздељени грами.
Уденута игла прети убодом дубини ока!
Властелини живота оргијају усред ноћи.
Клањам се чистоти разбразданих бора.
Кроз безброј изневерених капија проћи;
Тек душа осцилира изван кртости тела.
По лицима се хвата непролазна кора.
Лик ми чами испод спуштеног вела!
НЕМИРИ И СТРАСТИ
Вировита крвца ватром обухвати,
Моја тесна душа страхопретно пати.
На обронку среће тихују сва чула,
Опијатом сласти тебе додирнула!
Нема зоре сјајне да низ астрал прођем,
Уморна се пружам да до тебе дођем.
Загрли ме ноћас кад безгласјем јечим,
Утри ми пут гробни,
твојим дахом лечим!
Одано ми главу на груди прислони.
Твоја рука мила преко леђа клизне,
Твоје око мами, усна образ гризне.
Бедро ми додирни рукохватно жежно,
Страст нека прокључа додирима нежно,
Нека срца буду одсјај васиони!
У ЗАТИШЈУ НАДЕ
Тражим те у посејаном семену.
У дукату што сјајем бистрим лечи.
Налазим те у неухватном времену,
које у мимоходу сатире и звечи!
Штипа ме мраз страха по образима.
Одавно моје литице хлади север…
И када је врелина срце обузима зима,
леди ми образе, зубе, врат и ревер!
Димензије се растачу у расејању.
Одбегли кораци, путања јењава…
Узалуд се надам тихом благостању,
дозива ме небо оплавељеног лица.
Косу с главе свемирски ветар пребројава.
Ја у затишју остављам светло лојаница...
ЧЕКАМ
Љубав се просипа пољима,
Чекам те на белим коњима.
Суморима данак крају иде,
жељне очи хоће да те виде!
Меридијани на два краја дишу,
беле груди разбујне уздишу.
Срце пуца – душа душу тражи,
где кренути, бол омаме блажи!
Киша роси, зену ми покрива...
Трепавица капком слив сакрива
И забрекла нутрина крвари...
Заносима плоти горчинама квари.
Мрем ти мили и у ватри горим –
Под земљицом за уснама борим!
