TRAG
Imenuješ stvari i stvara se svet:
veličanstven, moćan, tajanstven i lep;
nežan kao travka, mirisav ko cvet;
sjajan kao sunce, skladan kao crep.
Zabeležiš stvari i ostane reč;
ispevana pesma, blagoslov i dar,
tvori novi život, kao cvast i mleč,
i uzrasta sreća, postojanja čar.
Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag –
kaže jedan pesnik mojoj duši drag
(iako nas deli skoro ceo vek).
Niti su i snažne, a u isti mah
treperavo blage kao cvetni prah...
A pevanje – poriv, i ljubav, i lek!
SONET O NjIMA
Čak i kad ih nema, oni jesu – tu.
Nekad: golub prhne ili šušne list...
Katkad: licem blagim jave se u snu,
da otvore prostor bez vremena, čist.
Ili se na javi uskomeša roj
nekadašnjih reči te oživi glas...
Čuješ u daljini lepih ptica poj,
iskru sunca vidiš kao zlatni klas...
Čak i kad ih nema, ne nestaju, znaš:
njihov život nije kao ovaj naš,
nego neki svetli, pročišćeni zrak...
Kao kod Desanke – onaj prostor plav,
mostić što u bajci prekorači mrav,
ona svetlost koju ne potire mrak...
OJ, KARLOVCI
Oj, Karlovci, mesto moje drago
iz poeme večno mladog Branka,
i za moju dušu vi ste blago
i pesnička nežna pletisanka.
Dete malo, golušavo tiče,
sa rodbinom, tih davnih ferija...
I kasnije, kako znanje stičem,
sve se više srcem, umljem svija –
kô zvonici što u plavet streme,
uz mirnoću istorijskih zdanja
i fontanu i krupno drveće –
pomisao: da se ništi Vreme
kada konac neizrečnog tkanja
plete prostor tihe, rajske sreće…
