ТРАГ
Именујеш ствари и ствара се свет:
величанствен, моћан, тајанствен и леп;
нежан као травка, мирисав ко цвет;
сјајан као сунце, складан као цреп.
Забележиш ствари и остане реч;
испевана песма, благослов и дар,
твори нови живот, као цваст и млеч,
и узраста срећа, постојања чар.
Све на свету, друже, оставља свој траг –
каже један песник мојој души драг
(иако нас дели скоро цео век).
Нити су и снажне, а у исти мах
трепераво благе као цветни прах...
А певање – порив, и љубав, и лек!
СОНЕТ О ЊИМА
Чак и кад их нема, они јесу – ту.
Некад: голуб прхне или шушне лист...
Каткад: лицем благим јаве се у сну,
да отворе простор без времена, чист.
Или се на јави ускомеша рој
некадашњих речи те оживи глас...
Чујеш у даљини лепих птица пој,
искру сунца видиш као златни клас...
Чак и кад их нема, не нестају, знаш:
њихов живот није као овај наш,
него неки светли, прочишћени зрак...
Као код Десанке – онај простор плав,
мостић што у бајци прекорачи мрав,
она светлост коју не потире мрак...
ОЈ, КАРЛОВЦИ
Ој, Карловци, место моје драго
из поеме вечно младог Бранка,
и за моју душу ви сте благо
и песничка нежна плетисанка.
Дете мало, голушаво тиче,
са родбином, тих давних ферија...
И касније, како знање стичем,
све се више срцем, умљем свија –
кô звоници што у плавет стреме,
уз мирноћу историјских здања
и фонтану и крупно дрвеће –
помисао: да се ништи Време
када конац неизречног ткања
плете простор тихе, рајске среће…
