detalj slike: KRK Art dizajn

DE, ZAPALI JOŠ JEDNU, PA DA POČNEMO

„Šta je, žena ti brani da pušiš? Ma, daj, šta meni fali? Pre jedanaest godina su mi presadili srce. Ma, služilo me deceniju i jače, mašala…“

„Ne brani mi…“, pokušavam da mu objasnim da je činjenica da smo u bolnici, da nas spremaju za intervenciju, da je život prilično neizvestan, da je zvocanje moje žene dobronamerno i da se to ona samo boji za mene... Uzalud.

„Ona moja mi ništa ne govori. Radi sve po kući. Meni je zabranjeno, a i što bih... Ali, šta ona meni može i da zabrani. Carica je ona. Sve može sama. Jedino, sitna je sva, pa joj malo teže pada kad treba da pomera stvari, ali uradi i to. A tebi, šta kaže, nema više? Brate, pogledaj me, šta mi fali? Pa jedanaest godina me ovo služilo, a nisam se ničeg odricao. Pušim skoro dve kutije, jedem šta mi se hoće. Dobro, zabranjeno mi je da radim teške stvari, ali to ionako ona moja odradi. Sad će oni mene opet da okrpe i odoh ja. A ti? Mala kaže – nema više, a?“

Tako je počeo naš razgovor i brzo se završio.

Gledam mu ženu i sve mi je jasno. Ona je premeštala sve, možda do juče, do pre neki sat. Ali, njene oči kojima ga gleda iza leđa, govore da joj se ne da više da premešta stvari po kući, dok se njenom čoveku cedi mast niz bradu i kašika mu upada u med. Ne da joj se da trči do prodavnice po: „Još jednu kutiju cigara molim!“ za debelog skota, jer napolju je sneg i sija prejako sunce, a on ne sme da se napreže. Nešto joj više nije gušt da osluškuje svaki čas da li su napadi kašlja samo znak prehlade, ili treba opet da okreće hitnu:

„Molim vas…. Da, mislim da mu srce otkazuje… Ma znam, već ste ga jednom odvezli… pre jedanaest godina…“

Sad pakuje kofere i shvata da i nisu tako teški i da nije nemoguća misija preći prag u suprotnom pravcu.

***

A kako bi bilo da te više nema?, pomisli ona. U glavi joj je bila slika onog što je godinama zvala domom. Možda je na trenutak i pomislila da bi trebalo da pokušaju sve još jednom ne bi li ga sačuvali, kad joj se u mislima sruši nešto i ona shvati da to što je zvala domom nije ništa drugo do gomila zidova. Porušenih zauvek.

I kako u njemu, u tom trenutku, ne spavaju neke male duše. Da se nikad nije začuo bat malih stopa. Da je čula samo njegova slonovska stopala i da se ni za jotu nije potrudio da nešto promeni njoj za radost. Pa joj prođe kroz glavu – njemu duša visi o koncu, a njoj već na nos izlazi.

***

Ode u bolnički toalet. Bilo je čisto sivo. Kao i njeno lice. Nije bilo suza. Samo je bilo tužno. Gledala se u ogledalo i premišljala. Kako izravnati tasove na vagi pravde?

Pokuša da udahne duboko, ali, seti se da bolnički toalet i nije pravo mesto za tako nešto, tako da samo izdahne, nabaci osmeh na lice i vrati se u sobu.

„Hoćemo li na kafu, ljubavi? Vidi kako je lep dan, da još malo posedimo zajedno pre nego li krenemo svako na svoju stranu?“, zasmeja se kao da je ispričala najbolju šalu na svetu.

„Ha,vidiš kako sam ja to vaspitao...“, namignu džukački prema meni. „To se odmah od starta tako utrenira.“

Pred bolnicom je bio kafić za one koji čekaju. Da prođe operacija, da prime obolelog, da čuju dobru ili lošu vest. No, vremenom su i pacijenti postali redovni gosti. Od nečeg se mora živeti, a lekari nisu mnogo obraćali pažnju ko sedi za stolom, ako bi slučajno i prošli pored.

Seli su za sto.

„Ja ću duplu, jaču. A ti?“

„Pa ne znam da li bih smeo... sutra mi je operacija, ne bih možda...“ (tada mu kroz glavu proleti... ma šta mu jedna kafa može, i ko je njemu ikad išta branio. A i ne bi smeo da pokazuje slabost pred njom).

„Može, daj i meni duplu.“

Konobarica donese.

On po navici stavi i kašičicu šećera. Pa još jednu, jer je dupla. Pa još jednu, jer je jača.

Ona mu ponudi cigarete.

„Ostalo je još nekoliko kad smo dolazili. Hoćeš, da se ne suše...“

Zapalio je jednu. Pa drugu, a na nju i treću. Nije mogao da prestane da sluša šta mu priča.

Od kad ga nije zvala ljubavi.

A ovo što mu priča, nikad joj preko usana prešlo nije. Donekle ga je bilo sramota i da su kod kuće, verovatno bi je prilepio uza zid zbog tih bezobraznih reči – jer gde je to ona mogla da čuje ili još gore – od koga!? A opet, sad mu je prijalo da sluša kako mu opisuje neke intimne nestašluke, neke, kako mu reče, stvari koje nikad nije probala, a baš bi volela i to sa njim, tako markantnim, zavodljivim. Te njegove ruke... pa ga dodirnu, prvo po ruci, a onda joj ruka završi i na njegovoj butini. „Ma daj još jednu cigaretu“, pomisli on, mada mu se već prilično vrtelo u glavi. A i srce kao da je skakutalo u nekom džez ritmu. Pa-papa-papapap---pa...

„Idi sada, ljubavi, idi – jer za nekoliko sati je tvoj veliki čas.“

***

I odoše. Ona na svoju stranu sa samo njoj znanim mislima, a on na svoju jedva hodajući, crvenu licu što od straha, što od uzbuđenja, što od nekog osećaja da se onaj konac duše nešto rašiva. No, bio je on dovoljno jak, da se nekako dočepa kreveta. Prvo je teško i isprekidano disao, ali na to u sobi niko nije obraćao pažnju, jer smo svi bili zaokupljeni svojom mukom, a i znali smo da mu uskoro sledi operacija koja će sve dovesti u red. A on je uskoro zaspao i sve je oko njega utihnulo.

***

Bio je prvi na programu tog dana. Takve su operacije komplikovane, a kod njega je zbog debljine i već drugog presađivanja, sve bilo još rizičnije. Poslali su sestru da ga probudi i pripremi za zahvat.

„Doktore, mislim da možete zvati sledećeg sa liste. Ovom više srce neće biti potrebno.“

***

Malo kasnije toga dana, sedeo sam kod doktora u ordinaciji, čekajući da mi objasni dalji tok mog lečenja, kad je stigao izveštaj sa obdukcije. Sestra ostavi papir na sto, a ja sam onako, što od dosade, što da razbijem strah od onog što sledi, bacio pogled na ono što je na njemu pisalo. Ništa neobično, ili što do sada nisu znali nije bilo u izveštaju, osim da mu je nivo šećera bio povišen, i da je imao tragove kafe u želucu. Patolog je kao napomenu dodao da je pod noktima bilo malo duvana, a u krvi je bilo nikotina.

Kad se vratio u ordinaciju, doktor uze izveštaj sa stola i zagleda se u njega. Činilo mi se da beskrajno dugo stoji tako izgubljen nad tim listom papira. Pozvao je sestru, rekao joj da me odvede nazad u sobu i da se ponovo vratimo za sat vremena. Dok sam izlazio osetio sam u vazduhu svu težinu onoga što je samo on na tom parčetu hartije iščitavao, čitajući ono što tamo ni pisalo nije.

***

Mogao sam da ih sprečim, a nisam. Mogla je da ga ne zove, a jeste. Mogao je da ostane u sobi, ali nije.

Trebalo je da ga obiđem još jednom pred odlazak iz bolnice sinoć. Trebalo je ona da pozove da vidi kako je pred operaciju. Trebalo je da kaže nekom da mu nije dobro.

Mogao bih da pozovem policiju i prijavim namerno dovođenje pacijenta u opasnost. Mogla bi da me tuži da sam znao, a da je nisam sprečio. Mogao je da bude karakter barem jednom.

Morao sam da znam da je rešila da ga napusti kada je sa sobom vukla ono šareno koferče. Morao sam da znam mnogo ranije, kada ga je na svakoj kontroli kumila da me sluša ne bi li i oni jednog dana imali normalan život i decu.

Morao je i on barem da posumnja da nešto nije u redu onog časa kada se svim silama pretvorila u požudu i time ga izmamila iz sobe. Morao je posle toliko godina cepanja svega što je u njoj bilo dobro da zna, daza jedan dan nije mogla da se isceli, već da se samo prikrpila.

Policija?

Ne. Oni neće postavljati pitanje ko je od nas troje veći zlikovac. Njima treba jedan, a dobro znamo ko bi to bio. Njega zakon ne obavezuje da čuva srce. On je na njega imao pravo. Mene niko ne tera da kontrolišem gde odlaze ljudi za vreme poseta, niti da se petljam u njihove međusobne odnose. Moje pravo je da samo radim svoj posao. Nju niko nije nagovarao da životno ugroženom čoveku pred operaciju ponudi baš kafu i cigarete. Zbog toga bi mogla biti optužena za podsticanje na radnje koje mogu biti štetne po njegov život.

Ono što je zasigurno znao je da se ono što je čoveku suđeno, ne može izbeći. Ako mu je smrt bila suđena, možda je bolje ovako, nego da je umro na operacionom stolu. Ako je njemu bilo suđeno da reaguje, a nije, dočekaće ga nečije ćutanje u važnom času. Ako je njoj život namenio jedno šareno koferče, da se s njim potuca po svetu, barem će da zna da on ne živi negde sam kao pas. I da nije tako ni otišao.

Podarila mu je tihu smrt u krevetu.

Svi uostalom znamo, da u pravu nema pravde i da svi sanjaju u snu smrt.

Илустрација: Роман Сулејманпашић, академски кипар, ради у Сарајеву, као доцент на Интернационалном Универзитету у Сарајеву на одсеку Визуелних Уметности. Његов рад варира од сценографских решења преко илустрација, до 3Д дизајна.

PODELITE OVAJ TEKST NA: